Pročitaj mi članakDok jednolično bruje motori i fijuču elise ATR-a „Er Srbije” – pokušavam da se setim kada sam prvi put leteo avionom za Zagreb. Bilo je to daleke 1975. godine, kada sam mlad, visok i mršav odlazio u „Jadran film” na probno snimanje svog prvog igranog filma „Atentat u Sarajevu” – u režiji najznamenitijeg Crnogorca u hrvatskoj prestonici, autora čiji je svaki film premijerno svoj život započinjao na Brionima, ovenčanog slavom jugoslovenskog Bondarčuka – Veljka Bulajića.
Док једнолично брује мотори и фијучу елисе АТР-а „Ер Србије” – покушавам да се сетим када сам први пут летео авионом за Загреб. Било је то далеке 1975. године, када сам млад, висок и мршав одлазио у „Јадран филм” на пробно снимање свог првог играног филма „Атентат у Сарајеву” – у режији најзнаменитијег Црногорца у хрватској престоници, аутора чији је сваки филм премијерно свој живот започињао на Брионима, овенчаног славом југословенског Бондарчука – Вељка Булајића.
Сећам се дрмања, турбуленције и сваког откуцаја уплашеног срца док кроз прозор од плексигласа зверам у магловити понор испод себе. Асистент Булајића Гојко Кастратовић, који је био задужен да нас неколицину младих глумаца спроведе од Београда до Загреба – шалио се, да ЈАТ даје поклоне путницима који први пут путују авионом? Да би му штос упалио, притом свестан да збија шале са нама – затражио сам поклон од стјуардесе која ме је зачуђено погледала и са термосом врелог чаја пожурила према репу офуцане „каравеле”.
Данас, четрдесет година касније, са ћерком Јеленом, седим згрчених колена у тесном седишту, чекам да се бели авион попут џиновске чапље приземи на писту аеродрома „Плесо”. Слећем у главни град Хрватске, у којем нисам био више од двадесет година. Кршим завет и дату реч попут многих Срба који су се гневно заклињали да тамо никада неће крочити. Уплакани, зарицали смо се онда, када је на злоделима „Бљеска” и „Олује” оваплоћиван тисућљетњи сан свих Хрвата. Када је грмело и севало, када је лудило узимало маха, када су тражећи спас изгладнела српска деца у крилима унезверених мајки и изнемогла нејач на таљигама – у непрегледним колонама бежала према Србији.
И док сам спуштао ногу на хрватско тло, нисам знао како да се владам, да ли као изданак некадашњег окупатора или као шака јада? Шта ако ме испровоцира неки увређени члан Удруге хрватских бранитеља чијим се речима, ставовима и мишљењима ових дана у предизборној кампањи за парламентарне изборе 11. септембра у Хрватској даје већи значај него ономе што изјављује председница госпођа Колинда? Којима је због антиципиране изборне подршке експремијер хрватске владе Милановић удворички рекао, управо то – да су Срби шака јада?
Хвала Господу Богу, недавно сам обријао бркове на које су се навикли они који разумеју српски, и који ме последњих година гледају на ТВ екранима. Уздам се у довољну анонимност и слабу препознатљивост која ће ми омогућити да будем неприметан и заштићен од погледа оних који баш и не би волели да виде творца ТВ серије о Дражи Михаиловићу. Можда је неко запамтио моје полемичке интервјуе које је хрватски тисак уз велику помпу објављивао за време емитовања и огромне прашине коју је на целом Балкану подигла ТВ серија „Равна Гора”?
На путу према Тргу Бана Јелачића, на широким булеварима Новог Загреба – на сваком електричном стубу висе шаховнице. Све око нас, и где год погледаш је карирано и црвено-бело. Као да су знали да долазим у Загреб па су га овако окитили, али фале српске тробојке – кажем у шали нашем домаћину Јури, који нас је љубазно дочекао на „зрачној луци”.
Он вози и смеје се. Прича како је неке године пред рат јео најбоље коленице у београдској кафани „Коларац” у Кнез Михаиловој и како су њему и пријатељима које је возио крајем деведесетих на семафорима у Београду узвикивали: „Усташе…усташе…” А ми отворимо прозор па завапимо: „Браћо, нисмо ми усташе… ми смо четници који живе у сред Загреба… мислите да је нама тамо лако… А букачи одмах престану…” Ха-ха-ха… Смејемо се сви у глас.
И збиља, у Загребу – све најбоље. Склад, ред, мир – љубазност на сваком кораку. Све уредно и чисто. Свуда много цвећа, са балкона, тераса, са камених лукова Хрватског сабора на Горњем граду. Ниједна сувишна реч, ниједан намргођени поглед. Намерно тако говорим да се из васионе види да сам Србин. Никоме ништа не смета. Док у „слаткарни” купујем црну „Крашову” чоколаду за моје унуке, док у кафеу недалеко од Катедрале Блажене Дјевице Марије наручујем ракију од боровнице – сви су насмејани и опуштени. Ни трага од нетрпељивости, ни помена о непријатељству и бахатости.
У чувеној коноби „Код диде” у Петровој улицу обасипали су нас пажњом. Служила се хоботница испод сача, прстаци на бузару и на крају краљевска риба „сан пјер” на жару.
У земљи са којом смо међусобно се лажући седамдесет година били испод истог крова и неговали братство и јединство као зеницу ока свог – провео сам само један дан. Или, боље речено – од јутра до вечери. И то, да се не поверује – због посла! Зар то није чудно? Некоме тамо треба Радош Бајић? Да ли је доба деструкције, мржње, зла, шовинизма, увреда, тешких речи и међусобног блаћења иза нас?
Имамо ли још о чему да причамо – сем о страхотама рата, о згариштима и порушеним домовима на обе стране, о издаји и мржњи, о ножевима испод грла невине српске деце, о Јасеновцу, о јамама и маљевима у потиљак због којих је Лордан Зафрановић персона нон грата у сопственој земљи? Хоћемо ли о Шешељу и о чувеној граници Карлобаг–Огулин–Вировитица?
О чему то причају наши и њихови политичари? Где се завршава политика, а где почиње стварност и живот? Где смо оставили памет? Хоћемо ли се сетити лепих речи – или ћемо поново једни на друге? Докле? Шта ћемо оставити генерацијама које долазе? Ако је рано за заборав – за праштање би могло бити касно. Да се зло не понови.
