Pročitaj mi članak„Sve dok i poslednja svetlost srpske demokratske države na Balkanu bude tinjala, naši se neprijatelji neće smiriti za decenije, za vekove.“ (Milorad Ekmečić, 1928-2015 srpski istoričar i akademik; časopis „Pečat“,23.jun 2017.)
„…Американци неће да „српску коначну капитулацију“ потпише досовска гарнитура доведена на власт…у октобру 2000. Инсистирају на томе – тврди се у документу италијанске обавештајне службе (из 2005.године) – да српску предају Косова потпишу они који су 1999.године седели у српској Влади и учествовали у одбрани земље од агресије…Тек онда глобалистичка купола ће сматрати да је Србија сломљена, симболички и практично…Он (Александар Вучић) је од раније у вези са Британцима и Американцима…а недуго по Шешељевом одласку у Хаг дефинитивно је „пристао на сарадњу“…Американци ће на њега одиграти. Потпуно је проучен…Знају све рупе у његовој биографији, аномалије у структури личности, сексуалне и друге склоности, јаке и слабе тачке…Оним на шта се обавезао, он је Косово већ предао…(Бранислав Матић, 1965,пјесник и новинар; „Нација online“,28.август 2017.)
„…Успостављањем власти коју подржава односно коју инсталира заједница земаља окупљених у NATO алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово и Метохија би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван…Територија која би преостала да носи име Србија била би окупирана…Српски народ би снашла судбина Курда…Што се Црне Горе тиче, њена судбина би била препуштена мафији…Они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.“ (Пророчки говор Слободана Милошевића, од 2.октобра 2000.године)
„Да бисмо срушили Милошевића, односно добили паре, морали смо сви лидери ДОС-а, да се у америчкој амбасади у Будимпешти обавежемо да ће Црна Гора бити независна. Све друго је лаж. „ (Горан Свилановић, 1963, правник и бивши министар иностраних послова СРЈ; црногорски часопис „Српске новине“,14.јул 2011.)
„…без земаља NATO-а не би било међународног суда правде у Хагу, нити би било Трибунала за ратне злочине за бившу Југославију, јер су земље NATO-а на челу држава које су основале ова два трибунала, које финансирају ове трибунале и које су свакодневно у току са њиховим активностима.“ (Џејми Шеј Jamie Patrick Shea),1953, британски (енглески) историчар; портпарол NATO-a, 19.мај 1999.године; пренијели лондонски „Тајмс“, 18. јуна 1999. и дневни лист „Политика“,11.јула 2015.)
„…Томас Фридман (Thomas Loren Friedman, 1953, амерички политички коментатор и писац) …писао је у…“Њујорк тајмсу“ да рату (агресији на СРЈ) неизоставно треба дати шансу и да он „у Београду не би оставио ниједну водоводну цев читаву!“…нестрпљив због Милошевићевог оклевања и одуговлачења да капитулира, написао је…: „Је л’ то Срби хоће 1389.годину! Ми их можемо тамо вратити!“ (Часопис „Печат“, 26.март 2010.)
Једанаестог марта 2023.године, навршило се 17 година од судског убиства предсједника Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободана Милошевића, у притворској јединици нелегалног и нелегитимног NАТО Хашког трибунала (у даљем тексту: квазитрибунал), у Схевенингену (Холандија). Он је био први шеф државе у историји који је изведен пред неки међународни кривични суд?!
Двадесет осми јун 2001.године, јесте најсрамнији датум у српској историји! Тог дана, на Видовдан, из Централног затвора Окружног суда у Београду, Милошевић је киднапован и испоручен наведеном квазитрибуналу.
Зашто је тај „суд“ нелегалан и нелегитиман? Зато што је формиран, противно Повељи УН, резолуцијом Савјета безбједности који није надлежан за образовање међународних судова. Наиме, такви судови могу се установити само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. То је и инквизиторски суд (сачињава га и „суд“ и „тужилаштво“) и законодавни орган (сам доноси и мијења правила по којима суди). Квазитрибунал је и нелегитиман, јер су га формирали главни разбијачи СФРЈ (власти САД, В. Британије Њемачке, те Ватикана) да, на доживотне робије и дугогодишње затворске казне, осуђује српске државнике и војсковође, који су ту државу бранили од његовог оснивача – NATO пакта.
Шта је претходило овом срамном чину?
Западни центри моћи, дуговремено и постојано, воде непријатељску политику према Србији и српском народу, јер не признају њену територијалну цјеловитост, односно суверенитет њене власти на цијелом државном простору. Запад је главни спонзор Narkokosova и главни фактор уцјењивања власти Србије да призна ту независност. Заједничка и непромјенљива политика Запада је, не само признање независности лажне државе Republika e Kosovës, него и системски и непрекидни притисак на Србију да пристане на самоампутацију.
У том циљу, од петооктобарског пуча, 2000.године, до дана данашњег, у Србији су на власт споља инсталиране гарнитуре које су показале потпуну спремност да испуне задатак – постепено, пузајуће признање независности друге албанске државе на Балкану. Истовремено, непрекидно и са високим интензитетом, траје медијско – пропагандни процес анестезирања српске јавности ради убјеђивања да „европски пут“ нема алтернативу, јер, тобоже, обезбјеђује мир, стабилност и економски просперитет, као и припрема јавности за одрицање Србије од српског духовног срца – Косова и Метохије. Упоредо је текао и процес неутралисања војне моћи Србије и свођење Војске Србије на фактор привлачења, а не одвраћања непријатеља.
Западни геополитички циљ јесте да се и „западни“ Балкан политички, безбједносно и економски потпуно интегрише у (нео)либералну колонију Запада, са двије албанске државе које би се убрзо ујединиле и унитарном БиХ, без Републике Српске. То би било остварење и NATO безбједносног концепта који подразумијева интеграцију у тај пакт унитарне БиХ и Србије без КиМ.
Запад је и главни спонзор исламског и албанског интегрализма на Балкану, који подразумијева цијепање српског државног и етничког простора, односно угрожавање територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије и укидање Републике Српске.
Западни мегакапиталисти и NATO пакт су окупирали Косово и Метохију да би несметано пљачкали тамошње немјерљиво природно богатство, као и друштвено богатство које припада Србији и Србима.
Још једном подсјећам на план „Roots“ („Коријени“), који је разрадила CIA, 1997.године, а који разоткрива циљеве агресије на СРЈ:
1)„Уништити Југославију губитком Косова, Црне Горе и Војводине“.
2) „Косово као главни извор сировина за Југославију одвојити кроз велику аутономију, албанску анексију или потпуну независност“. (И Збигњев Бжежински је, у априлу 1999.године, казао да је „Формула аутономије Косова у Србији је мртва“.).
3) „Отцепити Црну Гору од Србије, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, дислоцирати Војводину, житницу Србије, и још један њен извор сировина.“
„Остварење ових циљева довело би до потпуног колапса СРЈ.“ (Часопис „Геополитика“,мај 2016.)
Западно инсталирање тзв. Демократске опозиције Србије (ДОС), која је основана у јануару 2000.године, и њена власт доказују да колонијални статус државе није могућ без колаборације (сарадње) њених власти, односно без сагласности власти државе – жртве и њених државника, политичара и „купљених“ јавних интелектуалаца.
Зоран Ђинђић је био предводник те марионетске власти Србије, која је инсталирана пучем, односно државним ударом од 5.октобра 2000.године. Руководство ДОС-а или тзв. Демократске опозиције Србије, довели су на власт разбијачи СФРЈ. Њихови главни задаци били су: испоручивање предсједника Милошевића квазитрибуналу; пристанак на распад СРЈ, односно на независну Црну Гору; и признање лажне државе Republika e Kosovës.
Избори за предсједника СРЈ одржани су 24.септембра 2000.године. Према незваничним подацима, Војислав Коштуница, кандидат ДОС-а је, у првом изборном кругу, освојио натполовичну већину, односно да је добио 50,24 одсто гласова грађана који су изашли на изборе. Насупрот томе, Савезна изборна комисија је утврдила да је за њега гласало 48 одсто грађана, те да треба да се одржи други изборни круг.
Савезни уставни суд је поништио први круг избора и одлучио да се гласање у цјелости понови.
Међутим, ДОС је, уз помоћ налогодаваца – NATO агресора и западних тајних служби (MI6, CIA-e и BND-a, прије свега), 5.октобра 2000.године, организовао „спонтане“, масовне, вандалске протесте грађана (упад у паљење зграде Савезне скупштине, упад у зграду РТС-а…). Због опасности од ширења немира и избијања грађанског рата у Србији, Милошевић је, патриотски, признао побједу Коштунице на изборима.
Из наведеног произилази да Коштуница није на законит начин постао предсједник СРЈ!
Западне тајне службе су припремиле, организовале и инсценирале догађаје од 5.октобра 2000.године.
“Још крајем 1999.године, почели су све учесталији контакти српске опозиције (ДОС-а) са државницима кључних свјетских сила и оперативцима њихових (тајних) служби… Суштина свих тих састанака била је иста – Слободан Милошевић мора да оде с власти…
…“Отпор“… није био обична студентска организација, већ добро подмазана машина, подржана са неколико милиона долара из Америке, писао је „Њујорк тајмс“…“ (Дневни лист „Вечерње новости“,8.октобар 2017.)
Тим Маршал (Timothy John Marshall, 1959, (енглески) новинар, специјалиста за међународне односе и дипломатију; у књизи „Игра сенки“ („SHADOWPLAY Behind the Lines and Under Fire“) пише:
„Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од 60 милиона долара на финансирање опозиције (ДОС-а)…у сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4.октобра (2000) састанак британских обавештајацa, службеника CIA-е и представника Војне обавештајне службе Југославије…Људи из обавештајне службе јасно су рекли:
-Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати…“
„…Велике суме новца поново улазе у Србију. САД, Британија и Немачка потрошиле су више од 60 милиона долара за финансирање опозиције…врбовање (се) одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, подршком одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују.“ (Дневни лист „Вечерње новости“, 8.октобар 2017 и 24.март 2019.)
Како је дошло до хапшења Милошевића?
Медији су објавили потписану, од тадашњег предсједника СРЈ Војислава Коштунице, предсједника Републике Србије Милана Милутиновића и предсједника Владе Србије Зорана Ђинђића, и овјерену Изјаву, од 31.марта 2001.године, да Милошевић није (иначе, незаконито и неосновано) ухапшен ради изручења „Трибуналу“. Такође, објављено је и да је сачињен и анекс Изјаве да „Слободан Милошевић неће бити изручен ниједној правосудној нити другој институцији ван земље“. Анекс Изјаве је, по овлашћењу Ђинђића, потписао тадашњи потпредсједник Владе Србије, Чедомир Јовановић.
И поред свега тога, Милошевић је отет из Централног затвора Окружног суда у Београду и испоручен Хагу само неколико часова пошто је Ђинђићева Влада Србије донијела неуставну Уредбу о сарадњи са квазитрибуналом. Уредба је експресно донесена уочи саме отмице, те објављена и ступила на снагу одмах, како Савезни уставни суд не би могао да привременом мјером суспендује њено дејство. Тај суд је, иначе, ранију Уредбу Ђинђићеве владе, такође о сарадњи са квазитрибуналом, прогласио неуставном.
Уредба Владе Србије, од 28.06.2001.године,донијета је на основу члана 90.става 1. тачке b) Устава Републике Србије из 1990.године („Влада…доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона;“),а у вези члана 135.става 2. тог Устава („Кад се актима органа Федерације нарушава равноправност Републике Србије или се на други начин угрожавају њени интереси…републички органи доносе акте ради заштите интереса Србије“)?!
Треба имати у виду да у вријеме отмице Милошевића није постојао, ни савезни ни републички закон о сарадњи са хашким „судом“. Такви општи акти су, по својој садржини, закони којима се регулише кривично-правна област. Кривично правна материја може се регулисати само законом, јер прописује, материјално и процесно, ограничавање Уставом зајемчених људских права и слобода.
Надаље, уредба је општи акт ниже правне снаге од закона који се доноси ради извршавања закона. Једино, у вријеме важења ванредног или ратног стања, када скупштина није у могућности да се састане, влада је овлашћена да доноси тзв. уредбе са законском снагом.
Колико је ,дрско и неодговорно, Ђинђићева Влада ишла у кршењу Устава Србије, показује и то што је за правни основ Уредбе користила и члан 135.став 2.тог Устава. Наиме, уставно и законито проглашавање неуставном раније Уредбе те Владе о сарадњи са квазитрибуналом од стране Савезног уставног суда (из горе објашњених разлога), Влада Србије је тумачила као „нарушавање равноправности“ и „ угрожавање интереса“ Србије, а Уредбу као „акт ради заштите интереса Србије“?!
По Ђинђићу, разлози за доношење Уредбе и одлуке да се Милошевић изручи, поред непостојања одговарајућег закона, били су и наводна опасност да неке земље откажу учешће на донаторској конференцији (која је била заказана за 29.август 2001.године) о тобожњој помоћи Србији и да тиме дође „до невиђене бламаже“?! Трећи разлог за изручење Милошевића, по Ђинђићу, био је избјегавање „угрожавања будућности Србије“ и елиминисање „опасности од међународне изолације“?! Узгред, колико је Србија добила од оних силних милијарди евра или долара, које су ДОС-овци лажно обећавали грађанима Србије и колико су они сами угрозили будућност Србије ?
У члану 17 став 3 Устава СРЈ, из 1992.године,било је прописано да „Југословенски држављанин не може бити…изручен другој држави“. Такође, у члану 47. став 2. Устава Републике Србије, из 1990.године,било је нормирано да „Грађанин Србије не може бити…екстрадиран“. Произилази закључак да није било могуће спроводити поступак изручења по тада важећем Закону о кривичном поступку, којим, логично и последично, није ни био дозвољен поступак изручења држављанина СРЈ, односно Србије.
На велики притисак Ђинђића и западних разбијача СФРЈ, и Савезна влада је,23.јуна 2001.године,донијела неуставну Уредбу којом се омогућавало изручење Милошевића. Уредба је неуставна, јер је донесена противно ставу 1 тачки 4 члана 99 Устава СРЈ („Савезна влада…доноси уредбе…за извршавање савезних закона и других прописа и општих аката Савезне скупштине.“ Савезни уставни суд је, привременом мјером, обуставио извршење Уредбе, до коначне одлуке о уставности.
На основу напријед наведеног, непорециво се закључује да су сви они који су „правно“ утемељили, организовали и учествовали у неуставном и незаконитом изручењу Слободана Милошевића квазитрибуналу, извршили кривично дјело отмице, из члана 64. тада важећег Кривичног закона Србије. Такође, они који су имали својство службеног лица, починили су и кривично дјело злоупотребе службеног положаја, из члана 174. Кривичног закона СРЈ, или, из члана 242 Кривичног закона Србије.
Процес Милошевићевог изручења славодобитно је описала Флоранс Артман (Florence Hartmann, 1963, француска новинарка; портпаролка квазитрибунала), у својој књизи „Мир и казна“:
„Сви министри у влади Ђинђића гласали су за неодгодиво Милошевићево изручење. Ђинђић обавештава Карлу дел Понте: Милошевић креће, хитно нам пошаљите некога да га прати до Хага.“
Према свједочењу некадашње главне хашке тужитељке, Карле дел Понте, Ђинђић јој је, још уочи септембарских савезних избора 2000.године, обећао да ће Милошевић бити испоручен Хагу. Ово разоткрива и да је Коштуничина побједа на предсједничким изборима била унапријед припремљена, без обзира на број добијених гласова?!
Како су пренијели медији, „Око 19 часова, стигли су на Бањицу, где су га чекала три хеликоптера, али и Кевин Куртис (Kevin Curtis, британски – енглески (опет!!!) детектив и истражитељ квазитрибунала). Он је изашао да сачека Милошевића, који му је са подсмехом рекао:
-Свака вам част. Можете да платите ове људе“ – показујући на затворске чуваре.“
Милошевић је изручен квазитрибуналу истим хеликоптером којим је долетио на Газиместан, на Видовдан 1989.године, приликом прославе 600 година од Косовске битке. Тада је одржао историјски говор пред, по разним медијским процјенама, од једног до два милиона грађана!
У тексту „Неокортички рат против Србије и српскога народа злоупотребом важних датума у нашој историји“ (који су објавили портали „Србин инфо“, „Politički.rs“ и „Borba portal“) детаљније сам писао о средствима „неокортичког рата“ (агресије на свијест, односно на неокортекс – кору великог мозга) Запада, као оружја и против Срба.
Наиме, у таквом рату, западна „Империја зла“ користила је подударности повезане са одговарајућим значајним датумима из наше историје. Окосница те злоупотребе су дани православних празника, прије свега Видовдан. Ради се о примјени принципа синхроницитета (вољном изазивању истодатумске, надузрочне, смисаоне, значењске подударности догађаја – смисаона резонанца).
Датумским усклађивањем догађаја може се манипулисати и утицати на појединачну и колективну свијест и подсвијест (једног народа). Циљ понижавајућег чина изручења предсједника Милошевића „суду“ NATO агресора, баш на Видовдан, јесте потчињавање Србије и српскога народа, те покушај изазивања другачијег (само)доживљаја наше традиције и кључних историјских догађаја (успостављање негативног односа према њима) и изазивање дефетизма (мирења са поразом и стварања увјерења о узалудности отпора агресорима). Наиме, Видовдански (косовски) завјет, као морална побједа и опредјељење за „Царство Небеско“, један је од кључних српских митова и срж је нашег етоса (социјалног моралног кодекса) и националног идентитета.
Слободан Милошевић је уморен у притворској јединици затвора у Схевенингену, 11.марта 2006.године, не дочекавши првостепену пресуду. По указањима наших светих отаца, прије свега, Светога Саве, Светога Василија Острошкога Чудотворца Милостивога и Светога Петра Цетињскога, која смо преносили руским амбасадама у Београду и Подгорици и на бројне друге адресе, Милошевић је умро, јер је током читавог периода боравка у Хагу континуирано и систематски трован малим количинама отрова, релативно брзо разградивог у организму, те зато што му је у храну стављан прах настао мљевењем стакла, и што је погрешно лијечен љековима са јаким и опасним по живот контраиндикацијама. Циљ је био да се, ментално и физички, онеспособи да не износи патриотску и, правнички бриљантну, одбрану на суђењу пред квазитрибуналом.
Доказ за наведено је и писмо, које је Милошевић, дан прије смрти, 10.марта 2006. године, упутио руском министру спољних послова Сергеју Лаврову:
„Ја се, поштована господо, осјећам веома лоше. Обраћам вам се у очекивању да ми помогнете у заштити од криминалних активности у институцији која ради под знаком ОУН. Сматрам да је упорно настојање да ми се ускрати лечење првенствено мотивисано страхом да би пажљивом стручном анализом били откривени намерни поступци урушавања мог здравља за све ово време, а који се не би могли сакрити од руских стручњака…У мојој крви (су) пронашли изузетно јак лек који се користи за лечење лепре и туберкулозе. Иако никакав антибиотик нисам користио свих ових пет година у њиховом затвору, нити сам имао било коју инфективну болест…У сваком случају…сигурно да не могу да ме лече ни они од којих сам бранио земљу у рату и који имају интерес да ме ућуткају такође.“
Браћо Срби и сестре Српкиње, не смијемо дозволити да се обистине ријечи двоножног монструма Шеја, портпарола NATO пакта за вријеме агресије на СРЈ:
„Бомбардујте Србе, ионако ће све брзо заборавити!“
Милошевић је умро као херој, а они који су га киднаповали и неуставно и незаконито изручили „Трибуналу“, остаће трајно обиљежени неизбрисивим срамним жигом у српској историји!
Почело потписивање петиције за слободу Дејана Златановића – Потпиши и ти! https://t.co/g70j6ToYFh
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 14, 2023
