Pročitaj mi članakAntisrpska predizborna histerija u Hrvatskoj ulazi u završnicu, izazivajući komentare i pojedinih beogradskih političara koji „šumu od trenutnog stabla ne vide“, te se čudom čude na vidljivu satanizaciju Srba ničim izazvanu, pokazujući tako svoju neobaveštenost.
Антисрпска предизборна хистерија у Хрватској улази у завршницу, изазивајући коментаре и појединих београдских политичара који „шуму од тренутног стабла не виде“, те се чудом чуде на видљиву сатанизацију Срба ничим изазвану, показујући тако своју необавештеност.
Чим у деветој деценији прошлог века обновише независну хрватску државу, основаше у Загребу институт „ИВО ПИЛАР“, да наставе знанствене (научне) радове започете током постојања НДХ да научно поткрепе ране радове усташке војнице на терену, задужене за радикално решење „српског питања“!
Сам почетак планске сатанизације Срба датира још из Великог рата, када је у Бечу политичар и адвокат ИВО ПИЛАР издао своју књигу “Дие Судслаwисцхе Фраге унд Wелткриег” („Јужнословенско питање и Светски рат“) 1917.године, уграђујући у њу познате Старчевићеве и Франкове тезе о прљавим „балканцима“ који загађују хрватски Лебенсраум (животни простор).
Књига се одмах разграби као „научно штиво“, те је већ 1918. уследило и њено друго издање у Бечу.
Пилар тако о Аустро-Угарском агресорском ратном походу на Србију, дрско тврди следеће: „Истина је пак, да је Србија тај малени властохлепни сусјед, у својој грандоманији суставно нападала и узнемиравала Монархију и да се Монархија хтјела само бранити од невидљивог роварења коме се није могло стати на крај“!
Правдајући тако хрватске домољубе, који се у саставу Потјорекове војске током казнене експедиције на бојном пољу нису богзна колико прославили, али су зато оставили незабораван траг у „чишћењу позадинског непријатеља“, вешајући непокорне старце и набијајући на бајонете завереничку одојчад, притом систематски силујући младе жене и девојке, широм Мачве!
Током 1928. године, делови књиге преведени су на хрватски језик и објављени у Загребу, када отворено поче нови циклус сатанизације Срба под диригентском палицом ХСС и Мачека, али ни комунисти нису заостајали, јер је Коминтерна преузела Пиларову дефиницију српског народа, додајући само своје идеолошке флоскуле на ту подлогу, као радне задатке са Дрезденског конгреса КПЈ!
Књига ће у целини бити објављена на хрватском језику тек 1943.године, у издању Матице хрватске под насловом „ЈУЖНОСЛАВЕНСКО ПИТАНЈЕ – Приказ цјелокупног питања“, да уз смишљене религијске проповеди, пажљивом читаоцу расветли хрватски расизам, подржан квази научним и публицистичким радовима.
Тако сатанизација Срба коначно добија и своју потпуну митску димензију, без које упечатљиве и дуготрајне сатанизације и нема.
Више од пола века пре бруталне провале немачког расизма, развијао се на тлу Хрватске расизам са геноцидним импликацијама, потстакнут сатанизацијом неподобног етноса, Срба!
Стога тврдње хрватских левих, да су немачки тенкови донели собом и усташки геноцид над Србима, само лаковерне и необавештене могу да заведу за Голеш планину, али је истина јасно видљива на јавним скуповима где се скандира „Србе на врбе“, као појава настала давно пре Розенберговог модела за Јевреје!
Данашњи следбеници франковштине и усташтва, славе Пиларову књигу као „најбољу политичку повијест хрватскога народа“, нарочито у делу о Босни и Херцеговини као „вајкадашњој хрватској земљи“.
Ситница, да се заборавља да Хрватска осам векова није била суверена држава већ угарска и аустријска покрајина, којој су у новембру 1918.године српски ослободиоци најзад скинули окове, упорно се превиђа.
Додуше, хрватски лексикограф Мирослав „Фриц“ Крлежа, у свом тексту „Неколико ријечи о малограђанском хисторизму уопће“ (Књижевна република, бр 3, Загреб 1926), децидирано тврди:
„У осам стотина година тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца“!
Познато је да потлачени народи преузимају ставове својих господара, те се тако у хрватској пројекцији Велика Хрватска може створити само на развалинама Србије, што је било основ аустроугарске компоненте немачког плана Дранг нацх Остен (Продор на Исток), још у XИX веку.
Великохрватске жеље, обухватиле су и Босну и Херцеговину, делове Војводине са градом Земуном и Рашку област (некадашњи отомански „Новопазарски санџак“)!
Тако је у њиховим сновима река Дрина постала митска граница, феномен који је и физичког и метафизичког значења, што најбоље показује књижевник Миле Будак државни доглавник у НДХ, у својој књизи „Хрватски народ у борби за самосталну и независну Хрватску државу“, издатој још 1933.године.
Пишући о реци-граници, изнеће чувену поруку Србима по мери усташке правде – Преко Дрине, псине! -, казујући са мистичним призвуком и патетично:
„На тој међи истока и запада, на тој непремостивој провалији између Европе и Азије, ту је давно прије Саве и Душана пукло на двије поле силно римско царство…..“
Сматрајући се легитимном наследницом НДХ, данашња Хрватска жели државну кућу и окућницу, бар онаквом какву је имала под нацистичким кишобраном и Ватиканским благословом.
Гледајући са Марковог трга, хрватским домољубима данашња Србија делује сапето, те не чуди да здушно помажу и подржавају ратоборне Шиптаре, слуђене идејом да створе албанску државу у којој ће главна културна добра бити српски православни манастири!
Шиптарима зато поклањају Дечане и Пећку патријаршију, да би по истом „повијестном праву“ за себе барем Ср(иј)ем повратили, јер како да родна кућа бана Јелачића у мрској Србији буде!
Више од пола века, борили су се франковци раме уз раме са хрватским комунистима (већински такође франковцима) да убеде Шиптаре да је српско Косово њихово, тј. Албанско, ту улогу данас видно проводи Америка и НАТО, као нови господари света (барем тако о себи сами мисле!)
Зато истакнути „хрватски левичар“ Стјепан Месић и прети пресецањем коридора, ако се ти реметилачки Срби у Р Српској и усуде да одрже референдум, који је за демократске народе, али не и за Србе!
Још 1995. године, далековиди НАТО генерали подебљали су „хрватску кифлу“, стварајући мостобран за будућност као лозинку из прокушаног репертоара које усташко братство добро разуме, свеједно да ли су претци једнима били у Францетићевим црнокошуљашима, другима код фратра Шарића а трећима у Ханџар дивизији.
Бранити Дрину – то значи таманити влашки накот и са ове и са оне стране реке Дрине, што је и академик Далибор Брозовић као изасланик ХДЗ истакао у свом поздравном говору на оснивачком скупу СДА у сарајевској Скендерији, прецизирајући тада заједнички одбрамбени фронт, речима:
„Хрватска ће се бранити на Дрини“!
За сваки случај, послаће америчке добре виле (јахачице на метли) Кајове, како зову борбене хеликоптере, доказане у демократизацији непослушних у земљама Азије и Африке, током демократских истраживања енергетских ресурса за америчке господаре.
Док наследници франковлука и усташтва дивљају по Хрватској, у Србији се по друштвеним мрежама шири „југословенство“ као некаква алтернатива штетном екстремизму, али да неупућене и лаковерне потсетимо да је још 10. априла 1942. године („обљетница“ ускрснућа хрватске државе) у Хрватском државном сабору, поглавник Анте Павелић јасно изјавио:
„Хрватски је народ доказао, да он није спреман под ниједну цијену одрећи се своје слободе и своје државе и да нема никаквих фантома, ни славенства, ни југославенства, у који би он икада више ступио“!
Далеко већа корист за српски народ, био би прекид праксе да поједини историчари из Београда континуирано учествују у знанственом раду института „ИВО ПИЛАР“, радовима који тако дају привид стручности и видљиво подржавају наводну „регионалну“ сарадњу на „европском путу“ Србије (барем не парама српских грађана!), него ли што се „скојевац“ и „коферче“ труде да докажу своју оданост, притом ни не покушавајући да отресу комунистичке букагије са франковачко-усташке митологије!
