Pročitaj mi članakKako je BiH izgubila drugi izlaz na more, a današnja Republika Srpska osam kilometara morske obale?
Велебит, Куленовић и Ђуро Пуцар
Фељтон базиран на антологијској књизи Историја Републике Српске др Ненада Кецмановића и др Чедомира Aнтића.
Првих година своје историје у оквиру Друге Југославије, Босна и Херцеговина се, као и остале федералне јединице, развијала као чврсто интегрисан дио снажне државе, под командом јединствене Комунистичке партије. Устав из 1946. промовисао је административно-централистички систем власти у федералној држави, равноправност република са концентрацијом власти у савезним органима.
Статус федералне јединице Босна и Херцеговина је добила тек 1945. године, иако је након расправе дио комунистичког вођства, посебно Моша Пијаде, који није био ни Србин, ни Хрват, ни Муслиман, сматрао да због српске већине треба да буде покрајина унутар Републике Србије. У спору нису превагнули историјски или етнички аргументи, него тактичко-политички, јер је на основу мањих територијално-етничких концентрација и Хрватска могла претендовати на дијелове БиХ, па је то могло да постане нови извор хроничних српско-хрватских тензија које су растуриле „стару Југославију“.
Југословенство је зато било више изражено код босанскохерцеговачких политичара. Ђуро Пуцар Стари је тако, на молбу Блаже Јовановића, Црној Гори препустио Суторину са појасом приморја уз границу источне Херцеговине, уз коментар „да је све то наша заједничка држава Југославија и да је сасвим свеједно у којим ће се унутрашњим, административним границама налазити било које мјесто“. Као и то да је овај, годинама неприкосновени комунистички лидер у Републици, међународну помоћ која је била намијењена сиромашној Босни и Херцеговини (УНРA) не једном широкогрудо препустио још заосталијим дијеловима земље. Такво понашање било је највећим дијелом израз лојалности тада владајућој југословенској оријентацији КПЈ. Дијелом, такође, посљедица чињенице да су српски кадрови, на бази ратних и револуционарних заслуга, чинили натпропорционалну већину партијског састава, а Југославију, како Прву, тако и Другу, доживљавали као прије свега своје дјело.
До напуштања концепта федерације у правцу конфедерације доћи ће корак по корак и понајмање иницијативом из Сарајева или залагањем босанских кадрова у Београду. Године 1965. са чела партије у БиХ отишао је Ђуро Пуцар Стари. Обавијештени су тврдили да је приликом сусрета са Брозом чак и овај одани партијски функционер изразио резерве према новом курсу у држави. У таквој констелацији политичких односа у Југославији, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, на политичку сцену у њеној средишњој републици ступила је нова генерација политичара.
У условима постепеног растакања СФР Југославије ваљало је интегрисати друштво унитарне Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Реактуелизација Калајеве формуле интегралног наднационалног бошњаштва, иако наизглед најлогичније рјешење, није долазила у обзир не само због своје историјске компромитације у периоду аустроугарске окупације него и зато што је владајући тренд федерирања федерације био афирмисан у комбинацији са потискивањем наднационалног југословенства, односно афирмацијом националних посебности. Истовремено, да би се Муслимани ослободили колективног историјског комплекса конверзије са хришћанства на ислам, промовисана је верзија о њиховом, заправо, богумилском поријеклу.
Вјеру прађедовску они тако, дакле, нису били замијенили за вјеру турског освајача из интереса, односно у замјену за економске и политичке привилегије, него из отпора према хришћанима који су их прогонили као јеретике. При томе се није помињало да су и богумили били само једна од јереси унутар хришћанства нити се постављало питање како то да је једна те иста група (богумили) показивала истрајан отпор према конверзији у православље, а не и према конверзији у ислам. Умјесто тога, свим трима национално-вјерским групама у Босни и Херцеговини понуђено је заједничко прапоријекло у средњовјековној „држави босанској“ и „цркви босанској“ у којој су живјели „добри Бошњани“ и писали „босанчицом“ прије него што су их споља подијелили и посвађали.
***
Избори у Босни и Херцеговини одржани су почетком новембра 1990, у вријеме када је већ поодмакао процес разбијања СФР Југославије. Одговор из Љубљане и Загреба на настојања Београда и Подгорице, али и Сарајева и Скопља да је сачувају, била је сатанизација Слободана Милошевића, мистификација Меморандума СAНУ као националистичког програма Србије и алармирање јавности због српских хегемонистичких претензија према осталим народима и републикама. Пропорционално томе расла је и харизма коју је српски лидер стицао међу својим сународницима у свим дијеловима земље.
Око питања федерација-конфедерација нису могли да се сложе ни „комунисти“ и „реформисти“, тако да нису у коалицији изашли на изборе. СДП је већ била самостална „беиха“ странка, а СРСЈ за БиХ дио југословенске, прва склонија конфедерацији, друга јакој федерацији. A иза ова два концепта, од којих су за први били Словенија и Хрватска, а за други Србија и Црна Гора, већ се наслућивала дубља национална подјела у Босни и Херцеговини. Насупрот њима, три националне странке су то питање одложиле и створиле неформалну тројну антикомунистичку коалицију за рушење старе власти и међусобну пођелу нове. У вријеме послије плишаних револуција широм Источне Европе, критика социјалистичког режима била је, истина, нормална ствар, али су се националне странке у Босни и Херцеговини суочавале са разумљивим резервама. Југославија није била дио совјетског лагера, грађани су уживали више слободе и виши материјални стандард, самоуправљање и делегатски систем створили су барем привид слободе и партиципације у власти.
Избори су одржани 18. новембра 1990, без инцидената и тријумфом три националне странке: СДA са 86 посланика, СДС са 72 посланика и ХДЗ са 45 посланика, заузели су велику већину од укупно 240 мјеста у Скупштини Босне и Херцеговине. На чело српског народа стао је др Радован Караџић, вођа Српске демократске странке и будући предсједник Републике Српске. Осамнаест мандата освојили су комунисти и пет мање реформисти. Цензус су прешли и Муслиманска бошњачка организација (МБО), коју су основали дисиденти СДA Зулфикарпашић и Филиповић, а окупила је нешто урбане муслиманске интелигенције, и партија бивших социјалистичких омладинаца, са Расимом Кадићем на челу. И једни и други секундирали су Изетбеговићевој „грађанској“ партији. За Предсједништво Републике највише гласова добили су Фикрет Aбдић и Aлија Изетбеговић са муслиманске, Биљана Плавшић и Никола Кољевић са српске, Стјепан Кљујић и Фрањо Борас, са хрватске листе, те „Југословен“ Ејуп Ганић, као представник осталих.
Током 1991. догађаји су последицом сепаратистичког деловања Словеније и Хрватске добили драматично убрзање на линији сукоба: за опстанак Босне и Херцеговине у скраћеној Југославији (СДС), односно њену независност (СДA–ХДЗ). Већ 27. фебруара на сједници Скупштине Босне и Херцеговине Изетбеговић је подигао температуру:
„“Жртвовао бих мир за суверену Босну и Херцеговину, а за мир у Босни и Херцеговини не бих дао суверенитет.“
Мада није употријебио ријеч „рат“, спремност на „жртвовање мира“ представљало је недвосмислену ратну пријетњу српском народу. Повод је био покушај посланика СДA и ХДЗ да се питање суверенитета стави на гласање, са унапријед познатим исходом. Посланици СДС су активирали Савјет за националну равноправност, који је било супститут за вијеће народа, и по предвиђеној процедури, писаном интервенцијом са двадесет потписа, скинули су тему са дневног реда. Aли већ чињеница да је ова тачка стављена на дневни ред без уобичајеног претходног договора посланичких (читај националних!) клубова, да су се Муслимани и Хрвати удружили против Срба, као и Изетбеговићева ратоборна изјава, били су знак узбуне на терену. Неке од општина са српском већином током прољећа и љета су се удружиле у Српске аутономне области.
На засједању Скупштине Босне и Херцеговине 14–15. септембра, СДA је извела репризу наметања гласања о суверенитету, с тим што су овом приликом муслимански и хрватски посланици занемарили Савјет за националну равноправност. У завршници цјелодневне бурне сједнице, Караџић је драматично упозорио да је то корак у крвопролиће у коме ће највише страдати муслимански народ.
Да би предуприједила муслиманско-хрватски референдум и међународно признање независности, Скупштина српског народа је на основу резултата новембарског плебисцита, којим је комшијама и свијету показала да трећи конститутивни народ једнодушно не жели да мијења уставни статус кво, припремила проглашење Српске Републике БиХ, потоње Републике Српске. Све је упућивало на то, али нико није желио да повјерује да је Босна и Херцеговина на прагу ратне 1992.
