Pročitaj mi članak
(Новости)
Прича Хасана М., првог Сиријца који је бежећи од ратног пакла добио азил у нашој земљи. Пре рата је овде провео неколико година. Само овде имао пријатеље и наду.
Сиријци беже од рата
Људи живе у страху да у сваком тренутку могу бити убијени. То је живот у коме се толико бојиш смрти да мислиш да си сигурно полудео. Сада скоро да нема породица које својим очима нису гледале најближе како им пред очима умиру. Сирија – то је пакао на земљи!
О страхотама крвавог грађанског рата који се пред очима целог света више од две године одиграва у Сирији, за „Новости“ прича Хасан М. Он је интелектуалац из малог места у околини Хомса, града који уз Дамаск у овом тренутку важи за најкрвавију тачку на планети. Успео је да измакне паклу грађанског рата и да се, не окрећући се за отаџбином у пламену, домогне Србије. Он је први Сиријац који је у Србији добио азил.
Путовао је ноћу до границе са Турском, а преко дана би се сакрио на једно место и непомичан чекао сумрак. Највећи број људи у Сирији гине управо на путевима које контролишу војска или побуњеници.
– Када војска или побуњеници зауставе путника, легитимишу га и по томе из ког места долази знају које је вере. Следи испитивање и ако им се чини да ниси са њима загарантован је метак – прича Хасан.
Из Сирије сада долазе читаве породице, са малом децом, различитих вероисповести, социјалног статуса, образовања. Заједничко им је да су сви напустили своје домове услед рата и неселективног насиља које није поштедело никога… Сви страдају и постају плен освете, крађе, мржње и користољубља….
Стицајем околности скоро сви или велика већина Сиријаца само пролази кроз Србију на путу ка Аустрији и Немачкој – каже Радош Ћурић, извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.
– Уз доста среће, после три дана пешачења и скривања, пролазећи разне војне пунктове и одреде смрти, успео сам да изађем из земље и уђем у камп за избеглице у Турској. Онда сам одлучио да дођем у Србију јер сам овде био раније. Имам пријатеље овде.
Хасан одлично прича српски језик. Као младић провео је неколико година у Србији. Каже, свидела му се наша земља и планирао је још пре неколико година да је поново посети. Али ни у најцрњим мислима није могао да замисли да ће овога пута доћи бежећи испред бомби и ратног вихора.
– Људи су овде врло добри. Очекујем да научим неки занат и усавршим српски језик. Засад је повратак немогућ. Пре рата сам био срећан, верске разлике се нису наглашавале, сви смо знали ко је одакле, али то није било битно – каже Хасан.
– А сада толико много људи пати, толико много људи је побијено, или унесрећено заувек. То је доста слично као и ваш грађански рат деведесетих година. Злодела која се чине у име народа и верских група само доводе до нових освета и увлаче нашу земљу и друштво у братоубилачки рат који неће стати.
Речи споро теку са Хасанових усана. Слике из ратом захваћене земље стално су му пред очима. Страх за судбину породице стално у срцу и уму.
Ратне околности у градићу поред Хомса изродиле су страх за живот, а страх за живот – неповерење.
– Може да се верује само породици и одређеним пријатељима – каже Хасан.
– Једна погрешна реч брз је пут до смрти. Мени су убијени брат од стрица, брат од ујака, бројни пријатељи, комшије и рођаци…
Хасан није могао да узме оружје у руке. Није хтео. Тражио је пут да побегне. Сада је у Србији. Али прави живот је још на чекању.
– Тамо је остала моја породица. Отац, мајка, брат… Повремено се чујемо телефоном. Сваки пут ме прође језа када позовем кући. Стрепим да ли ће неко подићи слушалицу. Ја овде покушавам да живим као да имам неки циљ. Морам наћи посао. Знам да се кући нећу скоро вратити.
