Pročitaj mi članak
Прво иде исповест па причешће, или не мора? Може ли се верник причестити без исповести
1. Исповест иде обавезно пре причешћа. Не може се верник никако причестити без претходне исповести. … Или пак …
2. Није обавезно да се човек исповеди пре причешћа. Може се верник исповедити и после причешћа …
Покажимо мало пажње, разумевања и љубави овом питању причешће пре исповести.
Две су потпуно различите формулације око једног од кључних питања данашње православне вере у Србији. Јер у питању су свете тајне православља – исповест и причешће.
То је још једно питање око којег се данас ствара мноштво негативности унутар Српске Православне Цркве и медју верницима. Заправо ово је једно од догматских питања које воде расколу измедју две струје, традиционалиста и модерниста реформиста. Заправо, измедју србофила и гркофила, да будемо још прецизнији, јер се могућност да се верник причести без исповести преузела из Грчке Православне Цркве а сматра се да је главни идеолог те идеје епископ Иринеј Буловић, Бачки владика.
И на овом питању, као и на многим другима се одсликава наш српски менталитет, и поделе којима смо тако склони, па сада у Црквама имамо збуњеност и лутање, јер ту новотарију многи ни свештеници а ни верници нису прихватили, сматрајуће је екуменском завером и изменом канона Христове апостолске Цркве. С обзиром да су се вековима уназад Срби причешћивали тек након исповести, поставља се питање шта је требало да води владику Иринеја Буловића и остале епископе да уопште мењају традиционалан начин причешћивања верника.
Причешће може и без исповести (Грчка)
Одговори који су део објашњења свештеника Српске Православне Цркве су следећи:
1. Исповест је света тајна и њој верник треба да приступи са највећом пажњом и да се у исповест унесу и верник и свештеник. То се не може десити ако исповест сводимо на кратку и формалну причу од минут два, која је ухватила корена у пракси. Верник на тај формалан начин не сагледава своју грешност, а ни свештеник нема времена да га проведе кроз дубоко сагледавање грешности, да га подстакне да се сети свих својих грехова и да га подстакне на истинско и искрено кајање.
2. Не постоји канонско правило да је исповест саставни део причешћа, односно да исповест мора да претходи причешћивању. Канонски пост је неопходан за причешће али не и исповест.
3. Исповест је временом почела да се одиграва за време литургије, што омета и верника и сам чин свете литургије, најважнију службу и заједничку молитву. Зато се исповест верника измешта у прикладније време и даје јој се више времена.
4. Исповест је повезана са кајањем, а за кајање верник мора да сагледа себе у миру и кроз духовни разговор са духовником. Садашњи приступи исповедању на литургијама и махом масовне исповести само на велике црквене празнике стварају велике гужве и постају формални манир а не урањање у споствени дух и грехе. На причешћу које се одиграва током недељних литургија нема мира, све је као на траци, људи не освећују сопствени карактер и дух. И не успоставља се однос измедју верника и духовника.
Више прочитајте на: pravoslavlje.spc.rs.
И можда кључна ствар целе приче, тако ради Грчка Православна Црква и иде им добро, имају и светитеље и свете људе, значи да то функционише и да није противно Божијем закону. На крају крајева, Синод Српске Православне Цркве и најумнији и богословски најобразованији људи су се сложили око измена и правила исповести и изгледа литургије.
А не заборавимо, ту седе мудре седе и по која црна глава, које познају боље каноне и богословску догматику од било ког мирјанина, и када су се они медјусобно договорили и усагласили, онда обичан верник може то само да прихвати као исправно. Јер, и сам преподобни Патријарх Српски Павле који се сматра за нововековног светитеља, сагласио се са тим и то благословио, и све те измене су се десиле под његовим руководством СПЦ.
Исповест па причешће – (Русија)
Одговор на почетно питање да ли може причешће без исповести који пак дају верници и свештеници традиционалисти је такодје логичан и своди се на једноставне тезе:
1. Ми и наши преци смо се прво исповедали Богу а онда од греха олакшане душе причешћивали Христовим телом и крвљу на опроштај грехова, и то смо тако радили вековима, и то је давало и резултате и светитеље, и не видимо зашто би се то мењало.
2. Руска Православна Црква којој смо ближи него Грчкој Православној Цркви, ради исто што су радили и Срби вековима, прво се верници исповеде па се онда причесте. А тако је и у Хиландару, на Светој Гори.
3. Ма колико исповест била формална, она временом верника уводи у све озбиљнији приступ самом кајању и исповести. И ко год се редовније и чешће исповеда, његова душа све више тражи да се он сам дубље и темељније исповеди.
4. То што се верници исповедају на литургији није до верника него до Цркве и свештеника. Да се Црква организовала и да је поставила стандард да се верници исповедају увече након вечерње молитве или бдијења, или пар сати пре литургије, па да се на литургији само причесте, не би било никаквих проблема. Само је ствар организације свештеника и његовог времена. Али свештеницима и верницима је лакше и једноставније да то раде на литургији, јер не морају двапута да долазе у Цркву. Где има воље, наћи ће се и начина.
5. Формално исповедање и механичка исповест опет није дело верника него Цркве. Да се Црква и да су се њени свештеници потрудили да вернике стално уче како се треба исповедати, како се треба присетити греха, да су свештеници то примењивали на самом чину исповести и постављали питања, ништа не би постало формално, већ би напротив било свечано и темељно.
6. Допуштање вернику да се „прљав грехом и отежане душе“ причести телом Христовим нарушава савест и ствара у перспективи лакомислене вернике који ће тежити само причешћу а без исповести. Многи се верници и онако стиде исповести и лако им је да побегну са исповести, па да се формално причешћују и умишљају да су велики верници и духовници.
На овом месту предлажемо Цркви и Светом Синоду да одштампа 3 милиона једноставних летака са описом како се и када (вече пред литургију) верник исповеда и да нам свима верницима то деле следећих 6 месеци на свакој литургији. Ту је довољно навести да се треба исповедати по митарствима и навести који је све грех присутан код које небеске царинарнице, што ће људе подсетити шта све нису исповедали.
Закључак приче исповест пре причешћа, односно причешће без исповести
Некада начитаност и знање почну да се преливају ван чаше здравог разума и обзира које други могу да поднесу. Иако се чини да владика Иринеј Буловић није ништа неканонски направио, нити веру променио, овом одлуком да је исповест раздвојена од причешћа створио је себи омразу и лош имиџ код многих православних верника. А да не говоримо о изменама литургије које су изазвале оправдани гнев верника. Као и о заједничким молитвама за мир са јеретицима и паганима, те екуменским дијалогом. Због тога је епископ Иринеј Буловић прозиван за новотара, екуменисту, фарисеја, гркофила, па све до тога да је масон којем је једини циљ да уруши Свету Православну Цркву сједињујући је у екуменски покрет. Многи мисле да је у дубокој прелести хуманизма, иако је добар познавалац дела Јустина Поповића и његове осуде лицемерја и романитизма европског хуманизма базираног на човеку а не на Богу и спасењу.
А владика Иринеј Буловић је у ствари покушао да буде што ближи ономе што он види као што чистија верска пракса и доследност византијског стила. У прилог томе иду и неки други његови потези у којима је демонстрирао своју догматску ревност науштрб устаљене верске праксе, ревност која је била педантна али није била блиска и жива у народу. За разлику од других епископа и владика који су знали да поштују српску традицију и да не дирају у живо ткиво вере верника, владика Иринеј Буловић се храбро упустио у просветитељски рад са Српском Православном Црквом и нама грешним верницима. Знања и воље му није фалило, и у свету српских владика који су сви мање учењаци а више акцијаши, није му било тешко да се наметне као идеолог и водећи догматичар нове верске исправности. На његову несрећу, врло је танка линија којом ходи, линија измедју Духом Светим надахнутог владике и фарисеја, јер је својим делима почео да мења оно што се и не мора и не треба мењати.
Не сумњамо да је владика Иринеј Бачки велики духовник и да има негде у својој души суштински добре намере. Посебно по питању приближавања хришћанских цркви, јер како ћеш довести римокатолике до покајања ако им не пружиш руку и загрљај. Мада, Господ је одавно упозорио да су многи позвани а да су само мали изабрани, и да ти изабрани треба да се чувају од многих. Медјутим, требао је владика Иринеј Буловић да буде свестан и реакције своје пастве и да се бави својим локалним а не светским питањима. Верници све виде и оцењују, реагују и негодују, и када су у праву и када нису у праву. И најбитније од свега, за разлику од владике Иринеја и још неколицине владика који воле и преферирају духовну узвишеност и добре манире пастве, њихови верници су се махом спашавали кроз веру а не кроз знање, кроз пожртвованост и муку а не кроз доследне манире.
Хоћемо рећи, вероватно је епископ Иринеј Буловић владика Бачки у праву, али и ми смо у праву. Па ћемо се позвати на наше свете претке и Свету Гору, па ћемо те новотарије у Цркви помало игнорисати, и причешћиваћемо се само након исповести. Када олакшамо душу своју од тежине греха кроз исповест, са страхом Божијим приступићемо светим даровима и причешћу телом и крвљу Христовим, да нас Господ Исус Христ разреши греха.
Јер иако се чини да такве, за нас новотарије а за Цркву догматске ствари, које олакшавају приступ новим верницима, могу привући више људи у Српску Православну Цркву, никада то за живот православне цркве није било пресудно. Јер у Српској Православној Цркви делује благодат Светог Духа која привлачи људе а не формални прописи, манири и верски маркетинг. И у цркви народној делује сила Светог Духа која даје моћ само једном истинском праведнику, монаху, свештенику или мирјанину, да својом молитвом за спас Српске Цркве буде јачи од 10,000 других, па било медју њима и десетине владика СПЦ. Јер, покров Пресвете Богородице чува хришћански род и њена је сила и воља изнад свих наших мишљења, истинитих или погрешних.
И док год буде тако, Црква ће бити жива и верници ће се кроз њу спашавати.
Ш.В.
