Рената Радовановић (26) је као студенткиња Архитектуре кренула са другарицом пут далеке Индије. Знала је да је тамо чека тежак живот, беда и прљавштина, али није хтела да пропусти јединствену прилику да посети ову необичну земљу.

Са другарицом је била на четворомесечној студентској пракси у Манипалу, Карнатака. Зашто се, поред свих европских дестинација, одлучила баш за једну од најмногољуднијих земаља на свету и шта је све тамо доживела, Рената открива за Дневно.рс.

Припреме за пут и први шок на аеродрому

Пут у далеку земљу доноси и ризик од разних болести, а највећа претња је маларија. Месец дана пре поласка примила је вакцину тетанус, против хепатитиса, за стомачне вирусе и жутицу. Међутим, када идете на четири месеца, потпуна заштита и не постоји.

– Свакако је био изазов отићи негде где баш немамо често прилике да идемо. Европска путовања су данас доступнија, док је Индија представљала неку врсту изазова. То је земља препуна изражених супротности у сваком смислу. Отићи тамо је обећавало једно незаменљиво искуство – почиње причу о својој авантури.

Након лета од скоро 48 сати, закорачила је на тло Индије. Око ње хаос, бука, гурање, у ваздуху се осећа влага. На аеродрому влада параноја, обезбеђују га јединице наоружане „до зуба”, а око њега се простире бодљикава мрежа. Били су смештени у стану који је једноставно опремљен и који подсећа на војничке услове у Србији. Како каже, „Балканцима“ то није сметало, док су се остали странци шокирали. Бубе чудних облика и пауци величине отворене шаке пожелели су им „добродошлицу“.

– У првом тренутку ме је мало препао читав тај хаос у ком сам се нашла. Међутим већ након првог упознавања са локалцима тај осећај се променио. Индијци су изузетно услужни чак и када се то од њих не очекује. Довољно је само да делујете помало избезумљено и ето неког поред вас да вам понуди помоћ. Одмах након лудог аеродрома још луђа вожња таксијем. Е то је већ нешто што свако треба да искуси. Тамо нема путоказа, аутобуси су без ознака, са којих људи вичу куда бус иде, а на ћошку стоје како би вас усмеравали – присећа се са осмехом Рената.

Средина не постоји: Или сте богати или сиромашни

У Индији не постоји средина, људи су или јако богати или јако сиромашни. Мањина богаташа не може да се сретне на улици, они се крију унутар великих и раскошних палата, док су сиромашни свуда око вас. Беда је свакодневница, па се чак и у туристичким центрима могу видети деца и старији како просе или обављају неке од тешких послова које у европским земљама одавно раде машине.

–  Живе у јако тешким условима, радећи свакојаке послове да би преживели. Чак је и чување ципела  испред неког храма потпуно регуларан посао. Све је пуко преживљавање. Са друге стране, у односу на наше услове, све је мање више исто. Ми смо можда мало више „модернизовани“  и „европски настројени“, али њихова економија је јача. То најбоље показује однос валута, индијска рупија дупло више вреди од динара – објашњава Рената за Дневно.рс.

Још дијаметралних разлика: Град оронуо али пун живота

Као архитекта, није могла а да не примети запуштене и оронуле фасаде и страшно стање на улицама. Како каже, инфраструктура готово да и не постоји или је у јако лошем стању. Фасаде су пропале, прекривене билбордима и разним рекламама. И поред свега тога, на улицама је стално живо, у сваком тренутку се нешто дешава. А Индијци су на њих гледали као на „чудаке“ и као на „атракцију“.

– Сви су имали неописиву потребу да причају и сликају се са нама, а када им се обратите или им само упутите осмех, обрадују се као деца. С друге стране ако пожелиш да се уклопиш и будеш један од њих, никаква одећа нити стил ти неће помоћи. Цена банана ће увек бити различита, неколико пута већа од реалне. Ценкање са возачем рикше, некад и по пола сата, зна веома да умори човека – прича дипломирани архитекта.

Како каже, српским студентима није баш све било јефтино. Морале су да штеде. У мензама су углавном јеле „сиротињску храну“, тј. пиринач са разним сосевима. Храна је љута, зачињена и пуна скроба. На њиховом менију не постоји кромпир, али су пробале све што нису знале ни шта значи.

Забрињавајућ положај жене

Оно што јој је највише сметало је дискриминација и неправда према женама у сваком погледу. Оне не ручају за истим столом са породицом или гостима, док у возовима, који су свакодневно препуни, седе погнутих глава на поду.

– Када се ослободи неки кревет за спавање, шта мислите ко од породице легне да спава? Срце се стегне кад жена са бебом и децом седи на поду у возу који путује Раџастаном, и када је ноћу температура и близу нуле, а њен муж и свекар увелико хрчу на креветима. Никакве молбе их неће убедити да бар децу ставе на ваше место. Биле смо упорне, али је жена само окренула главу и сетно се насмејала. И то је то – ви ту ништа не можете – присећа се са сетом Рената.

Искуство које се не заборавља

И поред свих лоших ствари, немаштине, беде и неправде, Индија заузима посебно место у њеном срцу. Оно што издваја ову земљу и чини је јединственом су природа и прелепи пејзажи који су је задивили на многобројним путовањима.

– Индија је неисрцпни извор дивне природе, знаменитости, огромних океанских плажа различите боје песка. Простране плантаже чаја, пиринча и кафе, дивље прашуме и паркови, пустињски предели и снежна подножја Хималаја буквално вас оставе без даха – каже Рената и додаје да сва лепота ове земље не може да се опише у једној реченици.

Планира да се врати једног дана јер постоји још пуно места која жели да види. Индија је земља изражених супротности, али, према њеним речима, пружа незаборавно искуство.

(Дневно)

Oznake: arhitektura, Indija, Put, Renata Radovanović, siromaštvo, Srbija, studenti