Pročitaj mi članak
Плањане код Призрена – Мештани Плањана причају нам да је први малињак у Средачкој жупи подигао Исмет Османи 2009. године, у суседном Доњем Љубињу. Веле да је 15 година радио у болници у Призрену и напустио посао 1999. године, не могавши да отрпи неправду која је стигла са доласком неких нових људи, па се вратио у село да живи од земље.
– Данас у 15 села наше жупе имамо 50 малинара и 10 хектара засада. Покушавамо да кажемо овом народу да му нико неће отворити фабрике, већ мора сам да решава проблем и крене у производњу – прича Исмет Османи (51) за „Политику”.
У жупи између Призрена и Брезовице, после свих исељеничких таласа, остало је 10.000 душа, борећи се за опстанак у историјском недобу. Изјашњавају се као Бошњаци, имају џамију у селу, говоре српски, деца користе књиге из Београда или Сарајева, а по споменицима знају да су, давнином, словенског порекла. Увек су им добродошли Срби из суседног збега, са Шар планине око Штрпца, којих има исто толико, а и они однедавно гаје исту воћку.
– Пре две године овде, у Речанима, основали смо Удружење малинара и сакупљача лековитог биља „Агро ред голд”, а лани смо прошли веома добро. Једном предузећу из Бруса продали смо 20 тона за 2,20 евра по килограму, малина је била врхунског квалитета и извезена је у Аустрију – каже Османи, који је и председник Удружења.
Саднице су куповали од Института за воћарство у Чачку или од нешто искуснијих малинара из Штрпца, а део је стигао донацијом из Енглеске. Новац су позајмили од рођака из иностранства јер свака овдашња кућа тамо има бар понеког, и дали се на посао сналазећи се успут у вештини гајења. Прошле суботе, рецимо, позвали су у госте мр Александра Лепосавића, једног од водећих српских стручњака у малинарству, из 320 километара удаљеног Чачка, и с пажњом упијали његове савете.
Сеат Шабани (36) из Плањана више верује оловци него памћењу па је белешке хватао и током разговора, на багремовом диреку у свом малињаку. Почео је да га оснива пре две године на једној осунчаној страни више села, одакле се виде врхови Шаре, и није жалио труда ни времена. Сада већ има пола хектара, по 20 ари виламета и микера и 10 ари полке. Претходно је у своју њиву навукао 300 дампера земље црвенице из суседства, плативши за то 3.500 евра.
– Воду на имање довео сам са каптаже удаљене 750 метара и сад имам базен од 60 кубика. То ме је коштало 4.000 евра, али већ морам да доведем другу воду, удаљену два километра. Поврх тога, баш данас ми мајстори из Ораховца монтирају хладњачу од 12 тона, у коју сам уложио још 3.000 евра – беседио је у суботу Сеат за наш лист.
Стасити жупљанин има оца и мајку („већ су одређени за рад у малињаку”), супругу, ћерку од три и сина од две године и објашњава нам, пун елана, да ће малињак постати ослонац његове породице.
Посебну малинарску школу завршио је Исо Бирдаини (41) из Локвице показујући руком ка свом селу од кога се, гледајући из Плањана, у предвечерје назиру само зидови окречених кућа и минаре. Он је, најчешће са сином Алмиром (18), лани десет пута ишао у Севце, по 30 километара горском нигдином и гудурама тамо и овамо, и на Шари упијао занат од Стојадина Богајчевића (61), који има један од најбољих малињака на југу Метохије, 33 ара сорте микер.
Богајчевић иначе, ради у Штрпцу као полицајац КПС-а, али све преостало време, заједно са сином Марком (20), посвећује малинама и опстанку домаћинства које, у четири генерације од Стојадиновог оца до унучета, има 11 чланова. И Стојадин се малинарству посветио тек пре неколико лета, али на једној парцели већ има светски принос од 30 тона по хектару.
– То је њивица од 6,5 ари, поред које на 15 метара протиче Лепенац. Иако тек другу годину рађа, лани смо ту убрали тачно 1.970 килограма – сведочи Богајчевић, који је приступио Удружењу „Агро ред голд” и само за ову прилику дошао у Плањане.
Исо је, дакле, погодио на који факултет да се упише.
– Свака част Стојадину као човеку. Увек је, и мене и Алмира, примао као да смо род и постали смо велики пријатељи. Са тим знањем код мене сам прошле године засадио 14 ари и једва чекам лето, да роди – приповеда Исо Бирдаини.
Молимо Иса да у бележницу упише како му је име и презиме и он то изводи брзо и читко, ћирилицом.
– Учили смо у школи, нисам је заборавио – каже земљорадник из Локвице код Призрена.
Исо и Стојадин поздравили су се, пожелели један другоме срећу и свако је кренуо своме селу, док су друмом поред кафане „Париз” у Плањанима пролазиле мештанке у, и данас у традиционалним димијама.
(Политика)
