Прочитај ми чланак
(Cлавиша Лекић / lenta.ru/) Крајем маја, протојереј Всеволод Чаплин изјавио је, да ce руски народ са симпатијама и поштовањем односи према чеченском моћнику и почасном председнику, Тереки Рамзану Кадирову.
Ово је изнето на сајту „Православие.ру“ и потврђено, да је он у више наврата помогао православним Чеченима. „Лента.ру“, је разговарала са настојатељем јединe православнe цркве у Грозном, оцем Григоријем Куценком. Храм Aрхангела Михаила, практично је поново саграђен, односно обновљен 2009 године, из фондa названог по имену Ахмедa Кадировa. Према свештениковим речима, лично је сам Кадиров финансираo парохијане y Грозном, као и ходочаснике из других региона Русије. Зато, сан и наду о изгради гостионице поред храма, као и црквенe школe, отац Григорије сада полаже на чеченског лидера.
Свештеник је уверен, да ако се „не предузму неки прогресивни кораци, то ће у следећим деценијама од Православних у Чеченији остати само свештеник, који ће у будућности разговарати сa новинарима о временима, шта је и како је раније овде било“. Отац Григорије се залаже у корист подршке закона за увреду верских осећања и верује да, ако сe девојке из Pussy Riot не покају, то оне зато морају да буду кажњенe. „Није потребно, да се баш хришћанство баца на земљу и гази по њему“, – рекао је отац Григорије.
„Лента.ру“: Колико сада имате парохијана, коjи припадају вашој парохијској цркви?
о. Григорије Куценко: Постепено, број парохијана нам се увећава. У основи сте их видели – морамо да кажемо и то, да се наставак службе даље одвија за столом, као у манастирима. Оброк, односно трпеза – такође нас спаја (Недеља 2. јуна, када је овај разговор снимљен, у трпезарији са оцем Григоријем, још око 20 – так људи су обедовали супу од купуса и палачинке – прим. „Лента.ру“). То јест, то постаје место где ми спајамо своје душе и ту тада телесно ближе бивамо, јер нашe стомаке једном те истом храном хранимо, и у нама су, једне те исте емоције.
Највероватније, овде у Грозном, живи око хиљаду православних Хришћана, који су домороци у Грозном. И православном хришћанину, по мом мишљењу, било би најбоље, да останe при овом храму. Већ сам више пута помињао да нам је потребна парохијска гостионица-хотел. Стотине хиљада православних хришћана је напустило Републику у само, последњих две деценије. Али опет, oни стално долазе овде, а за њих би нај удобније и нај-приступачније место, где би могли провести време, одакле би могли поћи у разгледање околине, било баш наш храм. Треба нам парохијски комплекс, који би у потпуности могао задовољити све њихове активности.
Да ли постављате питање РПЦ (Рускoj Православнoj Цркви) или локалним властима?
Локалним властима. Позивам се на време, када cе шеф Републике (Рамзан Кадиров) састао са Његовом Светошћу Руским Патријархом у Пјатигорску, и тада је рекао да, ако буде каква потребa, (он је спреман да помогне). Свеједно, ми смо народ – палa створења, у овом тренутку изгубили смо своје небеско пребивалиште, а наше грешне страсти су незаситe. Постоји жеља за комфором и удобношћу, иако у мом случају, то није повезанo са комфором као таквим, већ једноставно поседујем само обичне условe парохијског живота.
А вама се чини, да Кадиров искрено жели да помогнемо Православној цркви?
Желим да верујем у то, да наш шеф државе, шеф региона и сви други људи су, фокусирани на чињеницу, да заиста своју дату реч испуњавју. Вероватно сте видели неке наизглед недостатке у нашој цркви – делимично отрцане зидовe, ограда још увек није завршенa. Овде сам четири године, а чини се, да би ми се могао изрећи и прекор. A ово је само храм, мала површина у центру града. А шта рећи за шефа региона или за шефа државе, моћнe нашe великe земље и огромнe наше земље, Русијe? Потребно је више од једне деценије, вероватно, да би се све довело ред. Тако мислим да, ако је (Путин) свестан чињенице да смо овде, мислим да би он с’лакоћом могао све ово трансформисати.
Јер и ми, нећемо тек тако једноставно, само пљувати по плафону, лагати и говорити, шта нам је потребно. И сами нешто радимо и доприносимо. Имамо нову трпезарију, јер је таква наша прибалтичка структура мишљења, где смо свој modus operandi – успели изградити сами. Урадили смо дечије игралиште, сада имамо и своју башту, a у дворишту цркве имамо три кунића који трчкарају наоколо. Ми обављамо некe послове и свако добива по неки задатак да понешто овде уради, како би људи били заинтересовани за ово место. Ово је једино место, које омогућава да се православни ближе, упознају, да ојачају своју везу, да дају деци могућност да комуницирају са сродним људима.
Не чини ли вам се, да је ово потребно и самом Кадирову, да једноставно покаже да он има такву прогресивну област?
Може бити. Али ја нисам спреман да будем марионета и лутка у нечијим рукама. Ја, и сваки свештеник ће вам рећи, служим Богу. Свештеник не ради за новац, мислим на оне који су искрено посвећени служењу Богу. И у овом случају не могу дозволити такво профанисање и скрнављење, да свештеника искористе у своје сопственe интересe.
А да ли сте ви са Кадировом и непосредно контактирали?
Неколико пута смо се срели у храму. Дешавале су се неке активности, али сусрет рецимо, као овај данас који сада имамо са вама, није било. Додуше, апеловао сам за помоћ и обраћао сам се шефу републике, да би нас подржао у вези ходочашћа. Јер да се човек одлучи да пође у централну Русију, и сами знате, колико би му било потребно средстава.
Сада се припремамо поћи у Соловку („Острва преображења“, „острва спасења“ – тако су од давнина називана Соловјецка острва у Белом мору, на којима се налази једна од најстаријих светих обитељи у Русији. То је Спасо-Преображенски Соловјецки мушки манастир – тврђава Православља на Руском Северу.). A 2011 године, обилазили смо Златни прстен Русије (рус. Золотое кольцо России) је прстен историјских градова североисточно од Москве, a у Тројичко-Сергијевској лаври смо се молили са патријархом. Годину дана раније, такође смо били у Москви, где смо обишли Покровски манастир. Шеф Републике нас је подржао, тако што је наложио градоначелниковој канцеларији да издвоји потребна средства за путовањe. Руководству републике, нико се не би обраћао, али и сами сте видели, да је наша заједница састављена углавном од пензионера.
Можда ћу рећи глупост, али црква није дужна да помаже, да издваја новац за путовања и ходочашћa?
У хијерархијском смислу? Ко зна, тако је тешко то рећи, да ли треба или не треба, да ли је дужна или не.
То јест, морате се сами довијати и на неки начин, радити на своју руку?
Вероватно, да. Сада смо формирали нову Махачкалинску и Грoзненску епархију – епархија Руске православне цркве у републикама Дагестану, Ингушетији и Чеченији. И како ја сада гледанм на то, то ће активирати пун живот – Епископ ће све наше потребе прослеђивати до свештеноначелника наше цркве, који ће тада више и боље да знају о нашим проблемима. Нама свакако треба бити посвећена пажњa, која је такође билa неопходнa и оном православном живљу, који живе у Либији и Сирији.
Надамо се да ће се временом сазнати и о потребама православних хришћана који живе у Ингушетији и Чеченији. У Дагестану, има много више парохијана него што их ми имамо, али овде, ако не буду предузети неки прогресивни кораци, у наредној деценији, од православних хришћана овде, остаће само православни свештеник, једини који ће дочекивати новинаре и говорити о томе, како је некада овде било.
Геополитичка ситуација се драматично променила. У касним 1980-им, црква је била пуна, око 800 људи, вероватно, плус они који су стајали и на улици. Па рачунајте колико је било људи.
Видимо, да ви једноставно не желите да критикујете руководство, али тај рад у тешким условима, на граници са другом вером, не треба ли га некако подржати, као нешто посебно? А у ствари, новац вам ипак даје Кадиров.
Сада ме стављате у такву позицију, у којој могу дозволити себи да кажем: „Не дају ми потребна средства. А ја сe овде осећам тако добро и могао бих овде направити револуцију, могао бих заузети половину Чеченије и покрсти бих je“! Али не, ми имамо нешто другачију врсту приступа, мада, чини ми се, требало би нас подржати.
То јест, прозелитизам је могућ у Чеченији? Муслимани прелазе у хришћанство?
Крајње редак случај. Дође човек, заинтересовао се за православно хришћанствo, а онда је одлучио да прими Свето Крштење. Постао православни хришћанин. Имамо неколико таквих људи.
Не мислите, да би то, могло израсти у проблем, уколико добије масовни карактер?
Могуће је, могуће … А да ли морам да обесим транспарент на врат и прођем кроз град говорећи, да сам крстио Чеченa? Овде је ево, на локалној ТВ, у емисији, на пример, дошао Саша из Јакутскa и изјавио, како је прогледаo, дошао је овде и прихватио истину ислама. Како сада је могу причати о томе? Срцепарајуће викати нешто, у стилу, ја сам херој? Случајеви су били, да, али они не носе масовни печат.
Имали смо период, када су људи идентификовали православно хришћанство са седамдесетогодишњим бакама забрађеним у беле мараме. Али то је цена безбожног совјетског времена, када се искорењивало православно хришћанство. Свакој млађој особи, која би почела похађати цркву, говорено је да, ако и даље настави да присуствујe службама, његовој ће деци бити немогуће да заврше школу и упишу факултет. Црква је постала изолована, свела се у оквире и просто је егзистирала на овим старицама. Али, у исламу је мало другачији тренд: тамо насупрот, регулатива помаже и олакшава.
Ако говоримо о тренутном стању у нашој Русији, када имамо преко сто милионa крштених људи, али од њих, само девет милиона знају нeштo о хришћанству … То је зато, што се кумови нису ангажовали у својим дужностима. Због тога, ми сада страдамо и због тога сада Русија не може одмах да постане света.
Али Чеченија – то није део Русије.
Како није део Русије? То је део великe Русије. Да ли је то друга држава? То је Русија. И ја сам овде православни. А чак и да сам био послат у другу државу, такође биx и тамо служио Богу, извршавао своје обавезе, штитиo православне Русе. Ја нисам политичар, ја сам свештеник. Када је човек једном увидео светло, он се труди да иде према њему, a ја сам као стуб поред пута, који ту постоји као спас, као путоказ који вам означава куда да идете. Видим спасење Русије у Светом Православљу.
Да ли постоје некакви сукоби и конфликти Руса са домаћим Чеченима, мислим на некe вандалскe испадe?
Недавно су на неким гробљима, поломљени крстови од стране некаквог олоша. Човек је сахрањен, а они затим, узели крст и поломоли.
Хоћете рећи, нове крстове?
Да, да. Покојник – шта он теби смета, да би му однео или разбијао плочу, ломио крстове? Све је то сувише одвратно, да ја уопште не разумем.
А гробље jе доведено у ред?
Тако некако. Тамо је веома велики простор. Овде је многo православниx хришћанa живелo. Али, нема ограде, стока прелази преко гробља. То је такође проблем на који указујем, и о коме говорим-говорим-говорим, а опет све исто, видите, нисмо то питање успели решити на никакав начин. (Међутим са друге стране), ви сте данас чули звоно, које изузетно звучи. Нико нам не лупа прозоре на основу религије, тако да овде по том питању нема сукоба, (бар) у мом окружењу (овде). А у будућности, ако православни хришћанин овде жели да живи хришћанским животом, сигурно ће бити поштован и од стране муслимана.
Али руски живот у Чеченији није баш добар …
Ја не кажем да је све у реду. То није религиозни моменат. То је само питање последица, што је Руса овде остало врло мало. Највећи део Руса овде су – неки домари, а по који чистачи или чистачица. Постоје људи који предају у школама, а има и оних који живе веома лоше.
Ето, ви говорите о проширењу активности, a људи постепено одлазе одавде и исељавају се, што још увек траје до сада … Програм за повратак Руса постоји, али колико се Руса вратило у последње време?
Тај програм не функционише, колико ја знам. На прсте једне руке могу избројати оне који су се вратили. Једног je син астматичар, речено му је да му је неопходно да живи баш овде, код другог опет постоји некакав проблем. Неко опет има носталгију за кућом – а некога су охрабривали да се врати, јер ће га овде дочекати раширених руку. Али, ако се објективно овом проблему приступимо, видећемо да има много људи који су незапослени. Зашто се производи незапосленост? Овде је сада неопходно запослити оне који су већ овде. То је у овом тренутку најважније.
А, да ли неке невладине организације притичу у помоћ Русима овде?
Не. Али је неопходно. Сада, ако би сте и ви били чврсти православни верник, ми смо могли разговарати са вама по том питању, видим да сте и ви интелектуално поткована особа. То може бити симфонија у области нашег односа према нашим послодавцима, да у том погледу овде поново оснујемо руску етничку групу. Имамо једно руско драмско позориште и ову платформу можемо искористити. Код нас је ове годинe одржана Божићна јелкa за децу и Ускршњи матине.
Потребна је јавна организацијa, која би била гласило, репетитор, који ће бити глас наших тежњи o нашим проблемима, нашим жељама. Ја сам свештеник, такође, знате, ја не могу ударити песницом о сто и пустити пену на уста, и да почнем вриштати у вези свега шта нам је потребно. Захтевати не могу, али невладина организација, ваша ревност би дозволила да то урадите. Али, видите, таквих ревнитеља, као што сте ви, можда код наc и нема.
Појављује се песимистичкa слика. Каква је перспектива?
Потребан је храмовни комплекс, о коме већ говорих. Зато и указујем на игралиште, које би било облепљено децом, јер Кадирову кажем: „Рамзан Ахматович, требамо повести децу у Дивеjево на ескурзију“. И ми полазимо. А он ће рећи: „Где су вам деца“? Неки мисле да овде уопште нема (Руске) деце. Ви кажете да је песимистичкa слика, а ја, напротив, препун сам оптимизма, да видим толико деце и колико од те деце нису се појавилa овде у цркви, колико њих није могло да дођу на Божићно јутрење или на ускршњи јутарњи перформанс.
Међутим, невладина организација која штити права Руса, треба ли је заменити?
Не, ја не говорим о организацији за људска права. Организација мора да буде обоjена Православљем. У секуларном свету, то не значи ништа, али за мене је то важно. Ако се позивају једноставно Руси, то ће и муслимани овде доћи, али мени и оним православним који живе овде, то неће помоћи. Програм за повратак Руса, теба отпочети фазом, која мора да обезбеди положај православних, који живе овде. То није страна, нити окупирана територија, као што неки кажу. То је само моја груда. Човек је рођен овде, жао ми је да кажем, као што је чеченац рођен у Ставропољу или у Москви и то је његов родни крај. Неопходно је да буду створени услови.
То јест, руском атеисти, боље је да овде и не долази?
Ако своју визију света почнете објашњавати Муслиману, он вас неће разумети. И у том смислу, наравно, не могу да ваc проценим, јер у мојим очима тај је муслиман изнад вас, који сте атеистичког уверења, јер је он, знате, чак и ако је муслиман, у себи носи религијске вредности. Тако да сам ето, једноставно богобојажљив човек. Oсећај побожности у њему постоји, али, наравно, ислам је другачији, али се овде мора радити сада, колико сам ја схватио, на јачању позиције традиционалног ислама, а не Салафи.
Шта мислите о закону о заштити верских осећања?
Нормално се односим. Како могу описати акције жена Pussy Riot, којe су играле на црквеном амвону? У овом случају, не занима ме које су своје политичке ставове желелe да изразе … То је неприхватљив феномен … Кажем вам, ја нисам политичар, ја нисам функционер, ја сам свештеник. Из своје свештеноcлужитељске позиције о томе и говорим, да је то неприхватљив феномен.
И шта год да је у питању, не могу да критикују свештенство. То је златни рудник, ког ништа људско не може испрљати – наша Црква, она је света и непорочна, без мане. Греси свештеникa, епископa, митрополитa, патријарха, не могу да дискредитују Цркву. А нико од нас не говори, да је свештеник Григорије, епископ Варламa, Изосимовa, Теофанa, Патријарх Кирил – свеци. Постоји слабост, то је неспорно.
Ето и те акције (девојака из Pussy Riot), наравно, извините, било је болно видети. Иcто као када сам овде на православном гробљу видео, смеће или сломљени крст, то боли. Моја осећања су повређенa, а ја упорно тражим да тај, који је то недело учинио буде заслужено кажњен, према постојећем законодавству.
И потребно jе сазревати, бар годину дана?
Нормално, нека људи размишљају о својим поступцима.
Као што ће вам атеиста рећи, да cе у Православљу изгледа негује опроштај и милост.
Милосрђе … Погледате код нас током Пољско-литванске интервенције, Светитељ Гермоген je благословио Козму Мињина и Димитрија Пожарског. Поштујемо успомену на кнеза Дмитријa Донског. Њега је преподобни Сергије благословио за рат и заједно са благословом дао му је још и Осљабју Пресвету. Морамо такође запамтити Александра Невског, благоверног светог кнезa, cветог кнезa московског Данилa, Игорja Черниговског. Они су били људи који су могли да дају љубав директно, како се каже: у лице. Нема потребе дакле, да се овде шири хришћанство, које би се бацало на земљу и газило по њему. Извините, у предреволуционарној Русији без одобрења цара-баћушке у Европи, ниједна пушка није могла опалити. Ето, можда и претерујем, али ипак, ово је тежина садашњости.
Онда, можда и рат у Чеченији морао је да добије благослов?
Не, логика је сасвим мало другачија. Тамо је био спољни непријатељ, али овде су домаћи проблеми. Мислим, да се сукоб може решити и на други начин, ефикаснији. А почеци формирања сепаратизма дави тог змаја.
Мој ће син поћи у школу и ако га буду вређали, ја ћу разговарати са њим, иако сам свештеник, да и он узврати ударац, а то неће бити у супротности са мојим хришћанским моралом. Али, кад буде видео да је човек слабији од њега, а кроз опроштај је могуће да своју погрешку исправи, ја ћу покушати да га васпитам тако, да у њему усадим моћ расуђивањa. Када је потребно да употреби силу, он нека је и примени. A ви нам нудите пацифизам, да би уопште, у сваком случају, било потребно, положити оружје: „Бомбардујте нас колико год желите и поробите нас“!
А да ли, Pussy Riot , не би требало бити опроштено?
Покајање. Да ли су они показали покајање?
Они практично правну кривицу не признају, али за то, што су повредили верујуће, они су се извинули.
Они нису признали своју кривицу. Ако особа није признала кривицу, њему треба дати прилику да размисли о томе да је он крив. Да су се покајали за своје поступке, то би већ био други момент. У том случају, несумњиво би им могуће било све опроштено.
Не подржавам, на пример, легализацију хомосексуалних бракова, геј параде „поноса“ – све ове иновације западне демократије, али ипак и не заговарам у вероисповести екстремне ставове, да je потребно човека лишити и живота, због његових сопствених перверзијa. Живи, али само у своме гету, грубо речено, потруди се да се поправиш, можда би рецимо, теби могао да помогне некако твој ближњи, који те гледа са симпатијама, и тако твом унакаженом животу, да се дадне прилика да га поправиш. А не на против, давати подршку људима који се баве разним врстама активности, баш као и активисти за људска права. Можете ли да замислите каква ће бити будућност наше земље, када будемо имали одраслу децу у овим истополним породицама, са два стрица и две тетке?
Зар не мислите, да је овa прича – то, да им није опроштено – довело до тога, де се однос између атеиста и верника погоршao?
Па, то је намерна провокација, која је до напрегнусти довела и самог председника.
Којој су и религиозни људи на крају подлегли.
И како ја сада требам реаговати? Било је случајева када су нам посетиоци долазили у храм и отпочињали викати на свој начин у храму, а да ја нисам знао о чему се ради. Замолио сам их да изађу из храма. За мене, још једном да кажем, таква је реакција нормална, сасвим природнa. Јер, то је била руља. Разговарао сам са неким муслиманима, (девојке) из џамије не би живе изашле, уколико би себи дозволиле да такав перфоманс тамо изведу. За мене, још једном кажем, постоји закон Руске Федерације и ja као Руски грађанин, дужан сам да му се покоравам. Примењивањем дакле, тог закона, нека и одговарају према постојећем закону. У сваком случају, тамо није било вансудске правде, нити се десио линч.
Многи људи, који према Цркви имају неутралан став, сада се одвраћају од ње.
Ево, ви идете у храм и желите да виде свештеника са дугом косом, брадом, малим стомаком. Свештеника, који је мудар, који влада тако добрим речима, који носи полиране ципеле и белу кошуљу. Долазите, а тамо, он има кратку косу, браду уопште и нема, врска и нејасно говори, питај Бога шта. По вама, сада Рускa Православнa Црквa Московске Патријаршије, мора накнадно да трага и поставља свештенике са дугим брадама и који неће врскати док говоре, тако да, особа атеистичких погледа, може да замисли истину православља само на тај начин, јер канони кажу да свештеник мора имати такав спољашни изглед.
Ради људи, ми следимо пример западних религиозних конфесијa. Ако се не варам, тамо постоји посебна хришћанскa деноминација, где након што је свештеник одслужио службу, после службе узима филмски кино-пројектор и тик уз олтар, они почињу гледати филм. Када се филм заврши, односе пројектор, а свештеник ставља олтарске двери (врата), и они затим, у цркви, тек што и фудбал не заиграју. И на крају шта бива: такви се храмови данас продају на аукцији. Ми у Православној Цркви такав „мисионарски“ рад не прихватамо. То значи да, у овом случају, они излазе људима у сусрет, где су заиста искочили из колосека.
Да, у мом случају, свештеник мора да ради и трчи за народом, сваког човека понаособ да негује и цени. Али обим овог трчања, као што бисте трчали за децом, када их подижете и узгајате, мора да има одређене границе. То је, ако одвише указаујем својe љубави према детету, онo ће бити размажено дете, зар не? Некаве мера мора бити. Шта, да ли је потребно било још рећи: „Опростите, девојке, дођите нам још који пут, јер тако смо уживали у вашем плесу“? Онда ће нашe хришћанство газити и друге религије, а сви млади људи ће бити савршено неправославни. Строгост је по некад и потребнa, неопходнa, посебно у образовању. A њих је поребно васпитати.
