Pročitaj mi članak
(Новости)
Окупиране територије – „Слутила сам зло. Али да ће бити оволико, да живиш као у логору, да те чува туђа војска… И да наш народ својој светињи долази у страху да ли ће до ње стићи… „
„То нисам слутила. И, право да вам кажем, молила сам се Богу да одем на онај свет. Да у овим мојим годинама, после свега што сам преживела, не морам да будем и сведок неизмерне трагедије светиње и људи. Али, ни „горе“ се не иде кад ти хоћеш, већ кад те позову.“
Овако игуманија пећка, Февронија, више од пола века старешина најзнаменитијег српског манастира започиње казивање за „Новости“. Све што ће касније рећи, за њу је, вели, мање важно. Па, као рефрен понавља питање:
„Да ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија. Да се у Пећ врате Срби, који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.“
Иза ових речи које изговара тихо, као да оставља запис у камену, њен је монашки пут, дуг готово седам и по деценија.
Започео је у манастиру Јовање, давне 1939, уз благослов владике Николаја (Велимировића), тада епископа жичког.
„У лето, две године пре, упутила се из родних Сандића код Брчког, одлучна да служи само Богу. И истраје у тој служби до судњега дана.“
Разговарамо, сатима, са игуманијом у салону конака. Са икона долази лице Богородице.
А светлост са прозора пада на руке игуманије.
Готово цео век исписан је на њима.
Упркос годинама, сећа се свих догађаја који су обележили живот светиње. И њен монашки пут.
