Панафриканизам је идеологија уједињења Црног континента и његовог права на самосталан развој, којим ће се ослободити (нео)колонијалног потчињавања и експлоатације

Једна за другом, падају домине у афричком Сахелу – Чад, Гвинеја, Мали, Буркина Фасо, Нигер, Габон и, сада – Конго.

„Овај процес је већ претворио председника Буркине Фасо, капетана Ибрахима Траореа, у новог хероја мултиполарног света”, пише бразилски публициста Пепе Ескобар, „пошто ошамућени и збуњени Колективни запад не може да схвати повратни ударац који је добио од осам афричких пучева за мање од три године у западној и централној Африци.”

Ко је, међутим, Ибрахим Траоре? Од 30. септембра 2022. године овај капетан војске Буркине Фасо постао је најмлађи председник државе на свету. На власт у тој афричкој држави дошао је државним ударом, којим је свргнут бивши председник Пол-Анри Сандаго Дамиба.

У редове војске Буркине Фасо Траоре је ступио 2009, и отада почиње његово „тихо напредовање”. У војсци се претходно истакао храброшћу коју је показао у борби са џихадистима – подстицаним и финансираним од стране САД и Француске – на пример, у операцијама у Малију. Како је, не без ироније, говорио још 2002. године потпредседник САД у време Џорџа Буша Дик Чејни: „Африка је стратешки приоритет у борби против тероризма.” Чин поручника Траоре је добио 2014, чин капетана стекао је 2020. године, доказавши се као „изузетно храбар” војник.

Заговорници панафриканизма

Траоре је поборник идеологије панафриканизма: идеологије уједињења Црног континента и његовог права на самосталан развој, којим ће се ослободити (нео)колонијалног потчињавања и експлоатације. Читава Африка некад је била плен европских колонијалних сила: Француске, Белгије, Португалије, Енглеске… То су неке од најсрамотнијих страница европске историје, које се продужавају све до данас. „Стари добри европски колонијализам” сменио је амерички неоколонијализам, наравно, уз асистенцију и подршку земаља попут Француске. САД су данас главни противник панафриканизма.

Листа претходника Ибрахима Траореа прилично је дуга: на њу мирне душе можемо уврстити и америчког политичког активисту Малколма Икса, оснивача Организације афроамеричког јединства и бившег гласноговорника „Нације ислама”. Овог великог „сина Африке који се вратио кући” године 1965. убиле су америчке обавештајне службе – ЦИА и ФБИ.

Потом, Патриса Лумумбу, првог премијера демократског Конга, који је заговарао превазилажење племенских и етничких подела, што је, попут хроничног сиромаштва, још једно, тешко бреме старог колонијалног система. Лумумбу су, такође, убиле белгијске и америчке тајне службе, што је потврдила истрага белгијске владе, чији су налази објављени тек у новембру 2001, а који указују на „саучествовање белгијских и америчких обавештајних служби.”

Коначно, ту је и Томас Санкара, бивши председник Буркине Фасо. Попут Траореа, и Санкара је на власт дошао војним превратом у својој 34. години. Томас Санкара је био марксиста и, слично Траореу, ватрени поклоник панафриканизма. Санкара је, све до његовог убиства 1987, које се овог пута догодило у француској режији, водио Буркину Фасо путем реформи, које су демонтирале остатке старог колонијалног система.

Узгред, ова мала афричка земља раније се називала колонијалним именом: Горња Волта. И ово име спада у старо колонијално наслеђе. Санкара је променио име земље у Буркина Фасо, што значи „Земља честитих људи”, а њен народ је себе прозвао Буркинабе – „Честитим људима”.

Неуспешна мисија Нуландове

Сада се ова беспоштедна борба за ослобођење читаве Африке наставља новом силином. „Афрички континент се данас”, пише Ескобар, „суочава са страшним тешкоћама у борби против дубоко укорењених финансијских и политичких институција колонизације, посебно када је у питању разбијање француске монетарне хегемоније у облику франка ЦФА – Цоммунауте Финанциере Африцаине (Афричке финансијске заједнице).” Огромне профите је, наравно, из свега извлачила стара колонијална сила – Француска.

„Наизглед сиромашни Сахел, узет у целини, велики је извор енергената – пре свега уранијума – који је виталан за рад француских нуклеарки.” Да ли је сада најзад завршено са епохом колонијалне пљачке? Према недавно објављеним подацима, Париз је од сиромашног Нигера уранијум фактички добијао на поклон, по цени од 0,8 евра по килограму, да би нова власт успоставила праведну тржишну цену од 200 евра, без икакве дискриминације – и Французи сада могу равноправно да купују по њих кључни уранијум по цени коју диктира тржиште.

Нигер се показује као кључна тачка у борби за ослобођење афричког Сахела, а можда и читаве Африке. Одмах после државног удара у овој земљи, која је била „најважнији савезник Запада”, у Нигер је допутовала заменица америчког државног секретара Викторија Нуланд, нама добро позната са кијевског „евромајдана”, где је демонстрантима делила колачиће. Нуландова је новим властима издиктирала списак америчких захтева и била љубазно замољена да се врати одакле је и дошла.

Потенцијал за рат у Сахелу

Њено путовање у главни град Нигера Нијамеј, на захтев државног секретара Ентонија Блинкена, уследило је мање од две недеље након што су припадници председничке гарде преузели власт и дан након истека рока који је одредила Економска заједница западноафричких држава (ЕКОВАС) да војна хунта врати на власт корумпираног председника Мохамеда Базума, или ће, наводно, доћи до „војне интервенције против хунте”.

Нигер је на претње војном интервенцијом ЕКОВАС-а одговорио оснивањем савеза држава Сахела – заједно са лидерима Малија и Буркине Фасо – фактички стварањем новог војног савеза на тлу Африке, који има за циљ „стварање нове архитектуре колективне безбедности”.

Коначно, не треба сумњати да иза новог звецкања оружјем у Сахелу стоје Француска и, помало у сенци, САД. Али не треба ни сумњати у одлучност вођа побуњених држава у Сахелу, да се супротставе (нео)колонијалистичким војним интервенцијама. Влада Буркине Фасо већ је раније предложила идеју о федерацији са Малијем, а ове две земље су у савез позвале и Гвинеју. Овај савез није диктиран само тренутним претњама. У ствари, била би то веома моћна држава у Сахелу и велики корак напред у смеру панафриканизма.

Ова борба ће, нема сумње, бити и жилава и мукотрпна. Подсахарска регија, Сахел, по својим рудним ресурсима једна је од најбогатијих и, у исто време, једна од најсиромашнијих регија у Африци.

Не треба сумњати ни да су Француска и САД и данас веома моћне у Африци, где поседују мноштво војних база и мреже „пословних” интереса. Директна последица колонијализма и сиромаштва јесте и исламистички тероризам, још један проблем с којим је присиљен да се носи сиромашни Сахел.

Још у августу, капетан Траоре је боравио у Москви и присуствовао самиту Русија-Африка, где је сасвим отворено рекао да народ његове земље подржава Русију у војном ангажовању у Украјини, још једном савезнику САД: „Народ Буркине Фасо подржава Русију у намери да спроведе Специјалну војну операцију. Будите сигурни да вас наш народ подржава. Подржавамо вашу владу”, рекао је Траоре председнику Русије Владимиру Путину, додајући да је његова земља донела одлуку да се поново отвори руска амбасада, затворена још 1992. године.

Министар одбране Буркине Фасо Касум Кулибали, како је званично саопштено, посетио је Русију већ следеће недеље, и учествовао на форуму „Армија 2023”. Много се писало о везама сахелским држава, посебно Буркине Фасо, са „руским плаћенима”. Али чак ни Вагнер није никаква приватна војска већ дело војне обавештајне службе – ГРУ, која делује из сенке.

Афро-Евроазија

Сада су јасније везе које повезују панафриканизам са неоевроазијством: „Показује се да је евроазијска интеграција нераскидиво повезана са интеграцијом Афро-Евроазије”, примећује Пепе Ескобар. С тим што је „Афро-Евроазија много компликованији предлог. Африка и даље много заостаје за својим евроазијским рођацима на путу ка разбијању окова неоколонијализма.”

Истина се, понекад, јасније види у детаљима. Како уочава Ескобар: „Додавање Габона списку земаља у којима се одиграо државни преврат чини ствари још сложенијим. Све већи руски утицај могао би да доведе до јачања линија снабдевања за побуњенике у Камеруну и Нигерији, као и до привилегованог приступа Централноафричкој Републици, где је руско присуство већ прилично снажно”. закључује Ескобар.

То нису једини примери „снажног присуства” Русије и Кине у Африци. У случају Кине, њено присуство (за сада) још није војно већ се, пре свега, испољава у грађењу инфраструктуре за афричке народе, путем иницијативе „Појас и пут”. Русија на себе преузима војну компоненту.

„Официри су се одлучили да преузму власт у Габону, након што је хиперпро-француски председник Али Бонго победио на сумњивим изборима, којима је ‘недостајао кредибилитет’. Институције су распуштене. Затворене су границе са Камеруном, Екваторијалном Гвинејом и Републиком Конго. Сви безбедносни договори са Француском су поништени. Нико данас не зна шта ће бити са већ постојећом француском војном базом.”

Иначе, бивши председник је француски „ђак”, да не кажемо агент француских интереса у Габону. Бонго и његов отац су владали Габоном од 1967. године. Бивши председник Бонго школовао се у француској приватној школи и дипломирао на Сорбони. „Габон је само мала нација од 2,4 милиона, с још мањом војском, од око 5.000 људи. У Габону, преко 30% становништва живи с мање од једног долара дневно, а преко 60% региона нема приступ здравственој заштити и води за пиће.”

Војска Габона је осудила Бонгову 14-годишњу владавину зато што је довела до „погоршања друштвене кохезије” и зато што је земљу „гурнула у хаос”.

Француска рударска компанија „Ерамет” је затим прекинула пословање у овој земљи. Њено „пословање” фактички је представљало врсту монопола. Иначе, „Габон почива на огромном минералном богатству – богатству у злату, дијамантима, мангану, уранијуму, ниобијуму, рудама гвожђа, да не помињемо нафту, природни гас и хидроелектране”. Зашто онда народ Габона живи у беспримерном сиромаштву? Исто можемо рећи за целу подсахарску регију.

Читава економија Габона окреће се око рударства. Али користи од тога до сада су имали само бивши колонијални господари – Французи и шачица корумпираних габонских политичара, с Бонгом на челу.

Читав свет је могао да види да су они који су подржали војни удар у Нигеру носили руске заставе. Руске заставе постале су прави „модни хит”, а слично је и у многим другим земљама Сахела. Занимљиво је и да је до најновијег државног удара у Конгу дошло свега дан након што су слике групе високих руских официра у посети Алжиру, са сада већ легендарним генералом Суровикином на челу, облетеле свет. Да ли су западне службе поново изненађене неочекиваним развојем догађаја?

Панафриканизам за 21. век

Економиста Мајкл Хадсон је у својим радовима доказао да је контрола над светским ресурсима, а не берзанске надуване игре на берзама, оно што дефинише глобалне силе и да је то начин на који колонијалисти – попут Француске или САД – успостављају своју хегемонију. Пример Француске показује како је до сада било релативно лако контролисати ресурсе путем контроле монетарне политике и успостављања монопола у земљама богатим ресурсима, користећи робовски рад Африканаца.

У марту 2018. 44 шефова држава осмислила су Афричку континенталну зону слободне трговине (АЦФТА), највећу на свету по броју становника (1,3 милијарде људи) и највећу у географском смислу. У јануару 2022. успоставили су Панафрички систем плаћања (ПАПСС), фокусиран на плаћања за компаније у Африци у локалним валутама. Они ће, пре или касније, неминовно доћи до теме заједничке панафричке валуте. На путу им се, међутим – налази ЦФА франак, који намеће и подржава Париз.

Суштински значајно за експлоататорски неоколонијализам јесте да спречи да државе богате ресурсима користе ресурсе за развој сопствених економија, тврди Хадсон. Али сада им „афричке домине”, попут Нигера или Буркине Фасо, „поручују да је игра завршена”. „Да ли је права деколонизација коначно на помолу?”, пита се Ескобар.

Историју покрећу идеје и људи који их прихватају. Више није важно да ли те идеје потичу са тзв. левице или тзв. деснице, да ли су „марксистичке” или, можда, „перенијалистичке”. Битно је да пружају перспективу ослобађања од колонијализма, ослобођења из вишевековног колонијалног ропства.

Нова књига Кемија Себе, под насловом Филозофија фундаменталног панафриканизма, објављена је 24. фебруара 2023. Она подсећа народе Африке да су Африканци „народ традиције”, „примордијални народи” у исконском смислу и, такође, проналази кључ за актуелне изазове глобализма, материјалистичког прогресивизма и тзв. модерности.

У књизи Себа оштро супротставља традиционализам и модернизам. Можемо је назвати и фундаменталним делом „афричког перенијализма”, које умногоме подсећа на радове које су у Европи и Индији раније развијали Рене Генон, Јулијус Евола, Мишел Валсан, Фритјоф Шуон, Ананда Кумаросвами, или данас Александар Дугин, у контексту „Четврте политичке теорије”.

Фундаментални панафриканизам је веома критичан и непријатељски расположен према капитализму и према сваком облику пљачкашког колонијализма. Он позива на одбацивање неолиберализма, имајући и виду образовање Африке као једног од полова мултиполарног света.

Такође, ова књига нас подсећа да је „панафриканизам револуционарна идеологија црначког ослобођења и јединства”, која представља „стање зрелости ове исконске заједнице”. „Филозофија фундаменталног панафриканизма је књига која нам пружа парадигматску визију панафриканизма у 21. веку”, закључује у свом приказу Са Франсоа Фарафино Сандуно.

Управо овакву перспективу данас можемо дефинисати као „револуционарни афроперенијализам”. (И) Африканци су, попут многих других народа, народ исконске, „првобитне традиције”, која се супротставља свету колонијализма, изопачене и наопаке модерности. Аналогно томе, прогресивизам, који промовишу модернисти – или западна цивилизација – јесте „антитрадиција”, начин да се исконски „црни човек”, „човек Сунца”, одвоји од своје исконске матрице.

Светски економски форум наредио хапшење свих који „негирају климатске промене“https://t.co/xM8dshwSJr

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 2, 2023

Извор: pečat

Ознаке: Африка, евроазија, панафрикизам, Пепе Ескобар