Pročitaj mi članakU emisiji Hrvatske televizije „Dobar dan Hrvatska” od 28. marta (ožujka) ove godine je prva tema bila uvođenje evra, a gosti su bili savjetnik za evropsku saradnju Mislav Brkić i prof. Luka Brkić s Fakulteta političkih nauka.
У вријеме када се у Хрватској огромна енергија губи на расправе о непотребном увођењу Истанбулске конвенције, будући да је казнено право у Хрватској више него јасно у том смислу и репресивни апарат мора дјеловати на сваку пријаву у најкраћем могућем року, а правосудна тијела казнити починитеље насиља у породици, када следећих мјесец и пол предстоји традиционално пребројавање костију и битке мртвих усташа и партизана, двојица стручњака су подупрла увођење евра као националне хрватске валуте, а да нико није чуо ни примијетио што је у емисији речено.
Наиме, проф. Лука Бркић с Факултета политичких наука је био више него јасан и рекао следеће:
“Кад је ријеч конкретно о еврозони, европској монетарној унији, коначно о евру, морам рећи да евро није циљ, он је средство. Циљ је политичка унификација Европе. (…) То је наш средњорочни циљ. Ми морамо увести евро, јер смо ту обавезу преузели потписивањем уговора о пуноправном чланству. Неке земље то нису направиле и немају ту обавезу. Једна од тих земаља је Велика Британија, која излази, али има и других земаља, као Шведска и Данска, које не морају узети евро. Ми, дакле, морамо узети евро, иако рок није одређен. (…)”
Дакле, Хрватска обавезно мора увести евро као заједничку валуту, иако њена економија није компатибилна и није на нивоу Немачке, Финске или пак Данске, која то нити жели, нити ће то учинити.
Последице увођења евра су мање или више познате, што ће потврдити бивши средњи слој цијеле еврозоне.
Међутим, оно што је забрињавајуће јест чињеница да проф. Бркић јасно и недвосмислено даје до знања како то није монетарна унија, него је циљ стварање политичке уније, коју неки већ зову “Сједињене Европске Државе”.
Али како може бити у националном интересу земље од 55 000 км2 и једва 4 милиона становника, како се предвиђа по попису који ће бити проведен 2021. да буде дио политичке уније од пола милијарде људи којом ће управљати Берлин и Париз. Хрватска би у том случају била обична покрајина, која би имала мање аутономије од данашњих хрватских жупанија у односу на Загреб. Нешто простора за маневар би преостало да се приближи Вишеградској групи, ако би се она проширила на војно неутралну Аустрију и Словенију, али то још увијек на разини претпоставки и “што би било кад би било”.
Хрватски политичари, част изузецима, иако говоримо о појединцима, те ствари не желе говорити и мантра с обавезом увођења евра, без расправе, без референдума, без икаквог сазнања о томе жели ли хрватски народ то или не, иде својим током, а да никога није брига што значи та и таква “политичка унификација”. Уосталом хрватске политичке елите сада имају леш Агрокора, о којем прилози у Дневнику трају по 15 минута, а ускоро слиједи Јасеновац, потом Блајбург и онда ће сви срећни и задовољни на љетну паузу.
Ипак подсјетимо како ЕУ у овом облику никада није била европска идеја, него пројект за уништење Старог континента осмишљен у Вашингтону, а евро је један од алата примене овог плана.
Европска унија је јединствена међувладина и наднационална заједница европских држава, настала као резултат процеса сарадње и интеграције који је започео 1951. године између шест држава – Белгије, Француске, Немачке, Италије, Луксембурга и Холандије. ЕУ је формално успостављена 1. новембра (студеног) 1993. ступањем на снагу “Уговора о Европској унији”, познатији као “Уговор из Мастрихта”, а данас се састоји од 28 држава чланица, простире се на 4 381 324 км2 и броји око 500 милиона становника, стоји у објашњењу у повијести настанка ЕУ.
Хрватска је последња чланица ове “наднационалне заједнице европских држава”, а приступању наводно теже и преостале земље такозваног Западног Балкана, Молдавија и Украјина.
Тијеком процеса придруживања Хрватске Европској унији је хрватска јавност даноноћно слушала како је Европска унија “заједница равноправних народа у којој владају највиши демократски стандарди, владавина права и да ће нам свима омогућити просперитет каквог нисмо забиљежили у својој историји”. Лоша економска ситуација у земљи се дијелом правдала катастрофалним управљањем од стране политичких елита, а дијелом глобалном кризом која је свијет погодила 2008. године. Осим тога, говорило се да је ЕУ настала жељом европских народа и да ће нам само улазак у њу јамчити вјечни мир и благостање.
Данас, крајем 2018. свједочимо милитаризацији цијелог европског простора по жељи Вашингтона, а све се правда “руском пријетњом“.
Хрватска од уласка у Европску унију не само да није имала посебног успјеха у економији, него је због незапослености и мањка перспективе кренуо трећи историјски вал масовног егзодуса Хрвата у иностранство, који је успоредив само с оним с краја XИX и почетка XX века и временима када се у вријеме “комунистичког режима” одлазило на “привремени рад у иностранство”.
Међутим, Европска унија није испунила свој задатак, осим за неколико привилегираних земаља, док је осталима препуштена улога да у војном и безбедоносном смислу буду “предграђе слободног и демократског свијета”.
Због чега је крајње сулудо надати се нечему од Брисела?
Зато што то не само да је ЕУ бирократско утврђење финансијске и подузетничке олигархије, што је лако доказиво, него и што сама Европска унија, иако нас деценијама увјеравају у супротно, није пројект европских народа и као такав тешко може испунити очекивања Европљана.
Жалосно је што се то све могло предочити хрватској јавности, али је сада изгледа касно. Но, није касно ако говоримо о уласку у монетарну унију, која је само један корак ка политичкој унији.
Наиме, прије уласка у Европску унију су декласифицирани документи америчке администрације који доказују како су америчке обавјештајне агенције педесетих и шездесетих година биле те које су покренуле кампању којој је циљ био стварање уједињене Европе.
Европска унија је од почетка, одмах након Другог свјетског рата, био пројект осмишљен, финансиран и режиран од стране Сједињених Држава, које су већ тада одлучиле од Европе створити свог економског и политичког вазала.
У то је вријеме америчка влада тим пројектом хтјела зацементирати свој утицај у тадашњој Западној Европи, која је требала чувати “демократски свијет” од утицаја и пријетњи које су долазиле од стране совјетског комунизма.
Данас СССР више не постоји, али се Вашингтон и даље служи овим пројектом како би своје економске и социјалне политике извезао у Европу и убрзао “американизацију” Старог континента.
Дакле, све приче како су за стварање Европске уније заслужни “визионари” као што су Конрад Аденауер (Немачка), Јозеф Бах (Луксембург), Јохан Виљем Бајен (Холандија), Алчиде де Гаспери (Италија), Роберт Шуман (Француска), Паул-Хенри Спаак (Белгија) су бајке за малу дјецу, посебно ако узмемо у обзир да су међу утемељитељима, осим Француске, биле двије земље које су изгубиле Други свјетски рат, али и три “суперсиле” заједничког имена “Бенелукс”.
Декласифицирани документи потврђују да је америчка влада након Другог свјетског рата финансирала и управљала европским федералистичким покретом. Објављени документи само потврђују сумње који су неки изразили чак у то вријеме, према којима је Америка агресивно иза кулиса радила на томе да и Велику Британију угура у уједињену Европу.
Меморандумом од 26. јула (српња) 1950. у цијелости дају упуства за кампању пропагирања Европског парламента, а њега је потписао генерал Вилијам Џ. Донован, шеф америчке тајне службе и током рата “Уреда за стратешке студије” (ОСС), претече Средишње обавјештајне агенција (ЦИА).
Документе је пронашао Џошуа Паул, истраживач на Универзитету Џорџтаун у Вашингтону, а укључују и датотеке издане од стране Државног архива Сједињених Држава.
Главни алат Вашингтона у дефинисању европске агенде је био “Амерички одбор за уједињену Европу” (American Committee for a United Europe) створен 1948. Предсједник му је био Донован, који је у то вријеме формално био приватни адвокат. Потпредсједник је био Ален Далес, директор ЦИА-е у педесетима. У АЦУЕ је био укључен Валтер Бедел Смит, први директор ЦИА-е, те бројни бивши званичници “Уреда за стратешке студије” који су долазили и одлазили из ЦИА-е.
Документи показују да је АЦУЕ финансирао Европски покрет, најважнију федералистичку организацију у послијератним годинама на чијој страници и данас стоји “како је основана 1948. године, од када као мрежа организација које је мобилизирала грађане и заговарала демократску, федералну и проширену унију”.
На примјер, године 1958. је АЦУЕ Европском покрету дао 53,5% од укупних средстава.
Огранак Европског покрета, Европска кампања младих (European Youth Campaign), потпуно је финансиран и контролисан од стране Вашингтона. Белгијски директор, барун Боел, примао је мјесечне уплате на посебан рачун. Када се директор Европског покрета Јозеф Ретингер, иначе пољског подријетла, побунио због тако високе разине америчке контроле и покушао прикупити новац у Европи, одмах је укорен од стране налогодаваца.
© AP Photo/ Carolyn Kaster
Челник Европског покрета, Јозеф Ретингер, визионар Роберт Шуман и бивши белгијски премијер Паул-Хенри Спаак – сви су били запосленици својих америчких спонзора. С америчком улогом у цијелом овом послу се поступало у складу с поступцима који се примјењују на тајне операције.
Средства која је “Амерички одбор за уједињену Европу” давао за овај пројект су долазила од стране Фондације Форд и Рокфелер, али и од стране подузетничких група које су у блиским везама с америчком владом.
Управник Фондације Форд, бивши официр ОСС-а Паул Хофман, крајем ’50-их је имао двоструку функцију у врху “Америчког одбора за уједињену Европу”. Стејт департмент је такође играо велику улогу. У једној напомени европског одјела америчке администрације од 11. јуна (липња) 1965. године, потпредсједницу Европске економске заједнице, Роберт Марјолин, савјетује се да настави радити на монетарној унији у тајности. Напоменом јој се препоручује ћутња у расправи до тачке гдје ће “усвајање тих приједлога постати готово неизбјежно”, открива Ambrose Evans-Pritchard у свом готово заборављеном чланку о томе како су од првог дана европски федералисти финансирани од стране америчких тајних служби.
Наравно, да шира јавност то не сазна су се већ побринули медији. Једнако као 1965. у случају монетарне уније, када се о њој по налогу Вашингтона морало ћутати све док усвајање тих приједлога не постане готово неизбјежно.
Међутим, бројни европски народи су национално освијештени, неки имају и дуго историјско памћење и претпоставља се да није лако провести у дјело једну такву замисао као што је Европска унија, која начелно и није лоша, али свакако не у оном облику како је у сврху подјармљивања пола милијарде људи замишљена у центру с оне стране Атлантика, а што декласифицирани документи данас потврђују. Но, како тврди истраживачки новинар Џон Рапопор, ништа лакше од тога.
“Ако контролишете значење “доброга” и имате неограничене ресурсе пропаганде и контролу над медијима, као и контролу над оружаним снагама и полицијом, можете изградити ново друштво у релативно краком времену. У неколико деценија можете избрисати векове традиције. Ако имате и образовни систем у својим рукама, онда можете чак и избрисати сјећање на оно што је некад постојало. Нико се тога неће сјећати и нико неће бринути. То се већ догађа у Европи у којој је незнање наметнуто силом”, пише Џон Рапопор.
Једно од кључних начела елитистичке глобализације је укидање граница, докидање засебних и одвојених нација.
Европска унија је замишљена и изграђена с том намером. Истина, малим корацима, почевши од рушевина Другог свјетског рата до успоставе супербирокрације и система који управља политиком на цијелом континенту. Но, то још увијек није довољно. Мора се осмислити начин као разорити разнолике и суверене нације и створити нешто што ће у политичком и сваком другом смислу бити “табула раса”, што ће бити начин да се радикалније обликује новонастали крајолик. Тренутно свједочимо отварању граница, с циљем да национална територија буде преплављена имигрантима.
“Замијенити популацију” токовима људи који немају ни најмању намјеру прихваћања обичаја и животног стила земаља домаћина. Крајњи резултат? Де факто реконфигурација националног становништва европских држава. Када будемо гледали Европу за двадесет година, слободно ћемо се моћи запитати зашто говорити о Немачкој, Француској или Енглеској? Оне заправо не би требале ни постојати.
“Цијела Европа ће бити хетерогена мјешавина различитих досељеника и тадашња Европа ће бити напучена једним народом и доћи ће вријеме да се укину све умјетне границе”, наставља Џон Рапопор.
У једном тренутку чак и изговарати ријечи као што су “шведски, норвешки, немачки, француски, холандски ће се сматрати мање или више чином “агресије против народа Европе”. Јасно, када се дође до ове фазе, њу ће пратити одређена разина хаоса и насиља. Европска унија се куне у своју способност контроле таквих ситуација, па чак и могућношћу сузбијања нереда, али ће зато бити потребно створити и консолидирати јединствену учинковиту државну силу у Европи.
На културној разини, имена попут Лока, Шекспира, Гетеа, Моцарта, Бетовена, Баха, Лорке, Гоје, Сезана, Монета, Ван Гога, Микеланђела, Рембрандта, Дантеа, Галилеја, Фарадеја, па чак и имена “модерних” великана као Бартóка, Стравинског, Рембоа, Орвела и Камија неће бити ништа друго него прашњави духови који лутајући не могу узроковати ништа осим неразумијевања.
“Прошлост је мртва, али нема разлога за страх, јер смо сви грађани Европе и оно што је важно јест да је свака особа која живи у Европи европски грађанин који ужива све предности које произлазе из те чињенице. Све је врло хумано и то је “Добро”. Тријумф државе је добронамјеран. Ништа друго није важно. Сви европски језици ће поступно пасти у заборав. ко има право изражавати се ријечима које већина не може разумјети? Израдио сам ову скицу којом описујем невидљиву и непробојну мрежу у коју ће упасти Европа. И наравно, будући да овај галопирајући процес сада тече аутоматски, многи “грађани-радници Европе” ће постати непотребни. Чак ће и велике мултинационалне корпорације пропасти, јер више неће моћи продавати своје производе осиромашеној популацији. Неће моћи учинити ништа, него се надати да ће им милиони азијских земаља, Кина и Индија у првом реду, поклонити нова тржишта”, наставља Рапопорт своја црна и не баш неутемељена предвиђања, барем ако мало боље сагледамо све оно што се догађа око нас и што се све криомице радило од завршетка Другог свјетског рата до данас.
На тој разини ће се на појединца, људско биће, с врха гледати као на број, апстрактну јединицу добру за “моделе и алгоритме”. Питање је колико ће појединаца пристати да себе виде и прихвате као пуке дијелове у цјелини измјењивог система? Колико ће нас одбацити сваку наду и прихватити будућност само у функцији онога што нам је држава спремна удијелити и онога што од државе можемо добити бесплатно? Колико ће нас схватити да је наша моћ као појединаца неважна, односно да је ријеч о илузији?
Зашто се уопште укрцавамо на тај брод?
Зашто, унаточ превладавајућем колективистичком менталитету којег пропагира и искориштава елита, видимо државну репресију на свим разинама, репресију која погађа сваког појединца? Ако се и концепт појединца разори, што ће остати? Још 1859. Џон Стуарт Мил је написао: “Када би постојала свијест да је слободан развој појединца кључни чиниоц за добробит, не би било никаквог ризика да ће важност слободе бити подцијењена.”
ЕУ је “њежнија” и “меканија” верзија Совјетског Савеза и једноставно је ријеч о провјереној стратегији. Култура се у овом тренутку куха на тихој ватри, али проста чињеница да више нема тајне полиције која ће закуцати на наша врата усред ноћи и проводити масовна хапшења сама по себи није гаранција да су нам зајамчене индивидуалне слободе.
Међу стварима које нису изговорене је, на примјер, мудрост покојног Збигњева Бжежинског, алтер ега Давида Рокфелера, који је 1969. године написао: “Национална држава, схваћена као темељна јединица човјекова организираног живота, престала је бити главна стваралачка сила. Међународне банке и мултинационалне корпорације дјелују и планирају у смислу превладавања политичког концепта националне државе.”
Овдје видимо глобалистичку тактику на дјелу, човјека који очито мрзи стари Совјетски Савез, али заправо говори о изградњи истог колективизма, али другим средствима.
Чињенице су необориве и све се уклапа. Европска унија није оно у што су нас увјерили да јест. Ријеч је чак о изворно не-европском пројекту, а коначни је циљ докидање нација, националних држава и суверенитета, а све под геслом “хумане глобализације”, уз лажне изливе човјекољубља европских лидера који се због тога могу назвати најгорим примјером икада исказаног лицемјерја.
Но, како тврди Џон Рапопор, пројект којег су осмислили, покренули и оживотворили стратези америчке владе непосредно након Другог свјетског рата се остварује, иако још увијек постоји трачак наде да се на крају неће у потпуности оживотворити.
Свијет се у протеклих неколико година наочиглед мијења и могуће је да овај пројект остане недосањан сан “еврофедералиста” за које се испоставило да су били обични намјесници америчке администрације у послијератној Европи. У супротном случају, срећно нам било у еврозони, путу до политичке унификације Европе. Када дође, наравно. У међувремену, бавимо се никада довршеним ратовима, истанбулским и разним другим конвенцијама, трчањем новинара за Тодорићем по Лондону и чим све не. У свијету круха, крви и игара за свакога има понешто.
