Прочитај ми чланак
Холанђанин (35) који већ две године живи у Београду организујући туристичке бициклистичке туре по престоници прича за Телеграф шта му смета у Србији, зашто воли кафану, народну музику и своју девојку из Аранђеловца.
(телеграф.рс, фото: Марко Тодоровић)
Холанђанин Ралф ван дер Зијден (35), власник компаније “Бике Белграде”, већ две године живи у Београду, промовишући туристичку понуду престонице кроз интересантне бициклистичке туре. У Београд се, према сопственом признању, заљубио за време једне радне посете и то на путу ка аеродрому, разгледајући га из таксија. У том тренутку се, каже, осећао као када се заљубио у своју девојку.
Чим би се вратио у Хаг, недостајали су му српски пријатељи, улице, атмосфера овога града. Стога је једно јутро решио да донесе финансијски не баш најпаметнију одлуку − дао је отказ, спаковао кофере и заувек се преселио у Београд. Ниједног тренутка се није покајао, а у избору који је направио, каже ужива сваки дан. Оно, међутим, на шта се ни након две године живота овде није навикао је јавашлук.
– Погледајте онај “аудио” иза вас паркиран насред тротоара. То је нешто што у Холандији никада не би могло да прође! – почиње причу за Телеграф Ралф ван дер Зијден у једном од кафића у Страхињића бана, испод балкона зграде у којој живи са девојком (родом из Аранђеловца), додајући да свакако не разуме ни то што никога не кажњавају за писање оноликих графита по граду.
Својевремено сте изјавили да вам је било необично и када сте у Београду први пут видели Циганчиће како перу шофершајбне? Зар тога нема у Холандији?
– Живим у Страхињића бана и често имам прилике да видим како богате бизнисмене у скупим оделима и аутомобилима, тако и Циганчиће који перу шофершајбне, или људе сасвим пристојно обучене како копају по кантама за ђубре. У Холандији су социјалне разлике међу становништвом далеко уравнотеженије. Сви су малтене истог социјалног и економског статуса. Било ми је необично да се навикнем на те разлике. Интересантно је притом да су Срби тако поносни што су Срби, а ништа не раде по питању тога да промене лоше ствари у својој земљи. Холанђани су супротни по том питању.
Мени се чини да у Србији и нису тако велике социјалне разлике као на пример у Западној Европи?
– Мислим да нисте у праву! Овде су разлике баш екстремне.
Упоредите ми један ваш уобичајен дан у Хагу и овде, у Београду?
– Пошто сам у Хагу радио за градску Владу, устао бих око девет сати, обукао одело, и бициклом отишао на посао. Тамо бих се обично задржао до седам увече. За то време бих се састао са гомилом клијената и успут појео један сендвич. Након тога бих скокнуо до супермаркета, и онда провео вече са пријатељима гледајући неки документарац. У Београду чим устанем помислим: “Ура, у Београду сам”!
Притом устанем када хоћу, а не када морам, јер радим од куће. Онда отворим пошту, уговорим неколико састанака, углавном по кафићима. Око три сата девојка ми спреми традиционалан српски ручак, који за разлику од холандског сендвича подразумева предјело, обилато главно јело и десерт (смех). А, онда једва чекам вечеру, да све поновимо (смех). Интересантно је заправо, да овде радим и по 16 сати дневно, али да се све време осећам као да сам на распусту!
Значи овде намеравате да останете заувек?
– Дефинитивно. Чак и ако бих проширио деловање своје компаније за организовање туристичких бициклистичких тура на друге балканске престонице, Београд ће увек бити моја база.
Шта су вам рекли пријатељи и породица када сте им саопштили да се селите у Београд?
– Отац није могао да верује. Заправо једино ме је мајка подржала. Нарочито зато што сам ту одлуку донео пре две године у јеку економске кризе. Сви су ме притискали како не треба да идем, јер имам добар посао и лепу кућу. Но, они који ме истински познају, схватили су да је то био логичан след ствари, јер сам одувек био авантуриста. Још као студент социологије и међународних односа у Амстердаму, а онда и касније (углавном пословно) често сам посећивао Балкан.
Како сте дошли на идеју да се овде бавите организовањем туристичких бициклистичких тура? Опишите ми до детаља једну уобичајену симболично названу “IBikeBelgrade” туру.
– Откад знам за себе волео сам вожњу бициклом, а дошавши овде видео сам да опција туристичког обиласка Београда не постоји, и ето идеје! Двочасовне туре од 15 евра, почињу сваког дана у 14 часова, на крају Кнез Михаилове код Градске библиотеке. Сачекамо туристе, а онда одемо по бицикле у Спортски центар “Милан Гале Мушкатировић”.
Возимо се поред реке, до Бранковог моста, прођемо Палату Србије (СИВ), Хотел Југославија, најлепше уличице у Земуну, потом обиђемо зграду Генекса, и онда бродићем уз неко пиће крстаримо по Ади Циганлији. Одатле се возимо назад поред Саве. Уз неколико пауза, нема досадних прича из историје… Више се бавимо новијим догађајима, деведесетим годинама и савременим животом у Београду. Свака тура је другачија, у зависности од интересовања полазника.
Одакле су туристи које сте провозали кроз наш град?
– Већина гостију је из Америке, Аустралије, Британије, Холандије, Скандинавије… Има и Руса… Својевремено су се пријавили и Београђани, који су хтели да виде свој град на начин на који то до сада никада нису. Када су ми рекли да су “открили свој град захваљујући мојој тури”, био је то највећи комплимент који сам добио.
Колико година је имао најмлађи, а колико најстарији возач?
– Туре су намењене свима који могу да возе бицикл. Имали смо туристе од једне године (разуме се на задњем седишту) до оних од по 75 година. Неки долазе у Београд самостално и упознају успут људе, а некада имамо и групе људи, обично од десетак људи. Довољно је да ме позову или ми пошаљу мејл и све је сређено!
Шта туристичку понуду Београда разликује од других градова?
– Пре свега необични архитектонски микс. Затим реликти и грађевине из соцреалистичког периода. Највише на пример волим да одведем туристе прво до соцреалистичког “сивог” Генекса, а онда на крстарење по Ади, где су сви насмејани, разголићени и “у боји”! Тај контраст увек упали!
Да ли сте водили туристе у обилазак рушевина од НАТО бомбардовања?
– Нисам зато што је кроз центар опасно возити бицикле, нарочито кроз Улицу кнеза Милоша. Међутим, приметио сам да су многи заинтересовани да виде рушевине, те ћу их свакако укључити у нове туре.
Између осталог водите туристе и у ноћни провод. Из ког разлога Београд важи за град са најлуђим ноћним проводом?
– Атрактивне девојке, играње по столовима, испијање ракије и то што сви млади знају народне песме од почетка до краја (смех). Тога на пример нема у Холандији. Стога мислим да је најглупље правило које је овдашња Влада донела то да се клубови затварају у поноћ. И, то баш онда када је Београд у светским часописима проглашен за град са најбољим ноћним проводом. Не знам како им је то пало на памет. Вероватно су сели једно поподне и рекли: “Хеј, хајде да уништимо једину позитивну слику, која је за неколико протеклих деценија изшла у свет о Србији”!
Да ли је истина да вам српске келнерице изгледају као да су изашле из серије “Ало, ало”?
– Не само келнерице, него и келнери! Нарочито они који раде по кафанама. Дотерани су тако старомодно, али елегантно и задивљујуће! Понекад се осећам као да сам временском машином отпутовао у прошлост. Много ми се свиђају. Можда зато што ме подсећају на детињство… Можда се то зове носталгија (смех).
Шта сте усвојили од типично српског понашања у кафани?
– Чим седнем у кафану наручим лесковачку мућкалицу или ћевапчиће и ракију! Обожавам огромне српске порције. Делују просто невероватно. У животу нисам видео веће порције за мање паре. Притом избегавам кафане у које залазе странци. Нисам дошао овде да се дружим са странцима, већ да бих био окружен Србима. Чини ми се да сам већ усвојио многе српске особине: Касним на састанке, састајем се са пословним партнерима по кафанама, волим да слушам изворну музику, иако моја девојка не воли (смех). Сада сам када одем у Холандију Балканац, а овде сам и даље Холанђанин.
Недавно сте у Савамалој организовали бициклистички фестивал “Београд Велоград”, али вас је разочарао изостанак искрене подршке Владе?
– Тражио сам да ми помогну у постављању ограда у делу Улице браће Крсмановић. У Холандији је све што Влада ради у циљу побољшања туристичке понуде и општег добра бесплатно. Овде ми је, међутим, Влада одмах испоставила рачун. И, то не тако мали. Те ствари ме баш разочарају!
Туре које организујете трају од 1. маја до 1. новембра. Чиме се бавите од новембра до маја?
– Ничим! (смех).
Па, од чега онда живите?
– Снађем се. Позајмим новац, или радим неке ситне послове (смех). Ма, ја нисам дошао овде да бих се обогатио. Дошао сам, јер ми прија овдашња атмосфера, то што немам шефа да ми командује, и што могу да урадим нешто добро, корисно и лепо. Ја сам добар пример свим младим Србима који углавном незапослени седе у кући. Дошао сам без ичега у ову земљу, а сада водим своју компанију!
