Pročitaj mi članakU svetu su kampovi za decu i mlade uobičajeni, od SAD do Rusije. U ne tako davnoj prošlosti, tako je bilo i u Srbiji, ali su danas skoro potpuno iščezli.
Тачније, у овој деценији појавила су се само два извиђачка дечија кампа, са по пар десетина деце, у нашој землји од седам милиона становника. Да ствар буде још чуднија, и та два изузетка су наишла на најстрожије осуде јавности, а затим и полицијске забране, без икаквог законског основа.
Први је био Светолазаревски православни омладински камп на Кучајским планинама. Нјега је 2014. године напао таблоид Блиц, помпезним насловима: „Скандалозно: Екстремисти уче децу да пуцају“ и „Спавање у пећинама, склекови и ‘калашњикови’: Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“. Противно закону, била су приказана и лица деце.
Радило се о тешком случају обмањивања јавности и изазивања панике: калашњикови нису ни постојали. Ипак, полицијска рација је по хитном поступку затворила камп, а деца и родителји су прошли вишемесечну тортуру полицијског ислеђивања и надзора социјалних служби.
Истрага је на крају утврдила да се радило о уобичајеним извиђачким активностима, без иједног елемента кривичног дела, али о томе јавност није обавештена, нити су оштећени добили било какво извињење или одштету.
Истоветну судбину је ових дана доживео и други, Омладинско-патриотски камп на Златибору. Поново је најпре ударио Блиц: „Уче да ратују: Тинејџери ‘наоружани до зуба’ трче по Златибору у војном кампу по угледу на Путинову омладину“.
Вест је поново била лажна: од оружја није било ни трага. Полиција је „због узнемирења јавности“ спровела поноћну рацију, не да би затворила провокаторски Блиц, већ сасвим недужни камп.
Игром случаја, моја породица се исте ноћи вратила са поменутог Светолазаревског кампа, са најлепшим утисцима. Деца су проводила дане у нетакнутој природи и правом другарству, без геџета. Дан је почињао и завршавао заставом, химном и молитвом. Умивали су се у потоку, радили фискултуру, спремали шаторе, прали своје суђе и веш. Учили су извиђачке вештине и певали уз логорску ватру. Чак смо једну ноћ спавали у шуми, у бивацима које смо сами подигли. Све то уз велику лјубав волонтера и монахиња манастира Нови Стјеник. Нисам могао да верујем да је могућа таква дисциплина без присиле.
Ко при чистој памети, и са којим правом, може да забрани тако нешто? Па то је оно што нам је најпотребније!
Деца данас пате од хроничног недостатка боравка у природи. Проводе живот затворени у четири зида и загледани у мобилни телефон. Учителјице заказују пречасе и домаће преко Вајбера. Од мањка кретања, деформитети попримају епидемијске размере. Када би наставници физичког оцењивали по правилима, већи део сваког разреда би пао годину на најпростијим вежбама.
Социјалне мреже су их учиниле асоцијалнима, а другарство се свело на снепчетовање и лајковање на Инстаграму, уживо се једва виђају. Немају дисциплине и не поштују ауторитет. Толико су ненавикнути на преузимање одговорности да се дешава да их други хране, као бебе, и након што крену у школу. Многи родителји чезну да реше ове проблеме, али немају могућности. Служење војног рока, које је од размажених младића правило лјуде, укинуто је. По први пут у историји, стасавају генерације Срба неспособне да одбране свој народ.
Полиција поново затвара омладински камп по налогу Блица. Ислеђивања деце и родитеља трајаће месецима. Требало је ислеђивати новинаре, због лажног пријављивања и изазивања панике: омладина „наоружана до зуба“ није ни видела пушку. А ми смо имали пушке у ОШ. https://t.co/YTjBrHfizb
— Андреј Фајгељ (@fajgelj) August 17, 2018
Можда баш у том грму лежи зец. Свакако, постоји неко ко ради на томе да Срби не могу да се одбране. И пристаће Блиц на сваки марш: и педера, и миграната и НАТО трупа. Пристаће и на русофилске дечије кампове, само ако немају извиђачки, војни карактер, попут оних које организује Наша Србија. Пристаће најзад и на тинејџере „наоружане до зуба“, као у црногорском „Љетњем војном кампу за младе„, али под условом да стоје под заставом НАТО.
Под српском заставом, пушку у руци не могу очима да виде, чак ни гумену у дечијим рукама. Највећа сила се очигледно јако плаши Срба, чак и након што нас је бомбардовала, похапсила генерале, претопила оружје, укинула војни рок и преузела контролу над војском и полицијом.
Заправо, преузели су контролу над свим. Најмоћнији су у медијима, где Блиц наступа као службено гласило Окупационе управе. Нјегове таблоидске блјувотине, тренутком објавлјивања на сајту Дејвида Петреуса, постају обавезујуће за читаво српско друштво. Полиција реагује као да се ради о налозима Тужилаштва, министри и председници их папагајски понавлјају као да су устав, владике као да су догмати вере. Порфирије Загребачки је 2014. изјавио: „Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе“, и чак позвао органе реда да реагују, а Вучић је 2018 додао у истом духу: „Такве ствари нећемо толерисати, то није будућност Србије“.
Ето коме толико сметају дечији кампови. Окупационим властима. Ето зашто српска деца остају ускраћена за прекопотребну и позитивну ствар. Зато што су српска.
Да нико није имун на утицај окупационих власти, показују и апологетски ставови самих организатора, који се бране од оптужби да су спремали децу за војнике. За правдањем нема потребе. Заправо, било би најболје омладини на камповина заиста одржати и обуку из коришћења ватреног оружија. То је део српских традиција, које су се одржале до осамдесетих година прошлог века, када је ђацима још увек оцењивано гађање из пушке.
Ми желимо да нам деца јачају, они желе да слабе. Ми желимо да буду независна, они желе зависнике од свега: интернета, куповине, туђег мишлјења и страних газда. Ми ћемо им певати Змајеве песме, они ће им пуштати дебилизујуће ритмове „Мама воли бебу“. Ми ћемо им као узоре поставити великане, они старлете и Баку Прасета. Ми ћемо их васпитавати, они ће им уводити хомосексуалност у вртиће.
КЛЕТВА ВУЧИЋЕВА: Хоће да замени и цара Лазара, смислио је нову косовску клетву? https://t.co/KbglYRRKTU
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 19, 2018
Децу у кампове шалје родителјска лјубав, примају их пожртвовани васпитачи, а истерују полицијске рације и мржња Блица. Свако ће се определити по својој нарави, а ја бих волео да у Србији постоје стотине дечијих кампова, и бар један са двадесетомилиметарским топом.
