Pročitaj mi članak

Evo zašto je Vučićev Zakon o referendumu još opasniji: Zamka Člana 43

0

Prvi pogled na predlog Zakona, pruža dosta razloga za zabrinutost za razliku od osećaja ležernosti autora ovog zakona.

Предмет овог осврта представља критичка анализа предлога Закона о референдуму и народној иницијативи. Реч је о закону који је дуго очекиван, још дуже најављиван. Као и увек, иза сваког законског акта који се нуди као нови модернизаторски подухват, на нашем вечитом путу до звезда, може се уочити скривена агенда. Али сцена (на којој се одвија борба pro et contra овог  Закона) изгледа отприлике овако: војна окупација дела територије, политичка окупација остатка Републике Србије, једностраначки парламент који врши промене Устава, ултимативни захтеви мултинационалних корпорација пред којима су немоћни и Влада и парламент. Да ли део сцене представљају институције: Уставни суд, Врховни Касациони суд, надлежна јавна тужилаштва, струковне организације, САНУ и сл. – оставља се читаоцима на просуђивање!

И како то бива, једној политичкој елити – која је део напред наведеног исконструисаног окружења, запало је у „свету“ дужност доношење још једног модерног закона, све у оквиру константног процеса реформи и обрачуна са прошлошћу – баш као „перманентна револуција“. Наједном, светлост дана угледао је нови Закон о референдуму и народној иницијативи. Иако формално образложење (неуобичајено дугачко), јасно указује да се ради о неминовној промени застарелог закона и унапређивању права грађана у погледу организације референдума и народне иницијативе као најнепосреднијег учешћа грађана у јавном (па и политичком) животу, и први поглед на предлог Закона, пружа доста разлога за забринутост (за разлику од осећаја лежерности аутора овог закона, који представља обавезан део сваког најављеног самодовољног модернизаторског подухвата).

Најпре, за разумевање измене сваког законског прописа, потребно је сагледати контекст. У данашњем времену, контекст представља место на коме се могу одгонетнути многа питања и распршити многе дилеме. У том смислу, контекст је нужност. И то као проблем становишта, тако и као место спајања. Без контекста – сама премиса, поставка, предлог члана Закона или интерпретација, баш ни као полемика сама по себи, не пружа одговор, који би указао на сврсисходност и крајњи циљ једног процеса. Односно како закључује Фливбјерг: „правила ритуала нису ритуал, граматика није језик, правила шаха нису партија шаха“. Дакле, контекст не обезбеђује (само) објективне услове у којима се одвија један процес, већ и адекватно сагледавање циљева и могућих последица у оквиру система вредности и система интереса, прошлости и будућности, народних интереса и концепта моћи чему нужно води свака критичка мисао.

Тако је и са Законом и референдуму и народној иницијативи. Део данашњег дискурса одвећ представљају напори ка „коначном решењу питања Косова и Метохије“. Зато ваља подсетити на гласне предлоге и извесне договоре о подели територије или разграничењу, што доказују више него кредибилни сведоци (почев од домаћих министра до међународних званичника и високорангираних службеника страних сила). Део истог дискурса представља и најава разрачунавања између мултинационалних геолошких корпорације и локалног становништва и еколошких удружења – са друге стране, путем колективног изјашњавања становника угрожених подручја.

Са овим сазнањима, лакше је указати на све недостатке овог Закона, који откривају не баш тако далеки – а опет скривени циљ који треба да се оствари, усвајањем Закона о референдуму и народној иницијативи.

У смислу свега напред наведеног указује се на следеће недостатке предлога Закона:

Чланом 3. предлога Закона утврђује се:

„Право изјашњавања на референдуму и право учешћа у народној иницијативи имају грађани који, у складу са прописима о изборима, имају бирачко право и пребивалиште, односно боравиште за интерно расељена лица, на територији за коју се расписује референдум, и уписани су у бирачки списак“.

На самом почетку, нацрт Закона показује своју рестриктивност и то на месту где би морао да буде најлибералнији. Овим одређењем, искључени су из референдума држављани РС, који немају пребивалиште на територији РС. Уосталом, члан 5. Закона о референдуму (стари закон) право учешћа на референдуму даје свим грађанима који имају бирачко право.

Закон о избору народних посланика право учешћа на изборима у члану 10 даје сваком пословно способном држављанину РС са пребивалиштем у РС. Закон о избору председника РС, у члану 2. даје право избора сваком пунолетном и пословно способном држављанину РС. У Закону о бирачком списку у бирачки списак уписују све сви они који имају бирачко право (члан 1 и члан 4). Устав РС у члану 52 – „Изборно право“ јасно одређује : „Сваки пунолетан, пословно способан држављанин РС има право да бира и да буде биран“. У члану 21. Устава РС, забрањује сваку дискриминацију.

Универзална декларација о правима човека у члану 21. поставља стандард: „Свако има право да учествује у управљању јавним пословима своје земље, непосредно или преко слободно изабраних представника“. Међународни пакт о грађанским и политичким правима у члану 25. утврђује: Сваки грађанин без икакве дискриминације и без неразумних ограничења, има право и могућности: да учествује у вођењу јавих послова, било непосредно било преко слободно изабраних представника; б) да гласа и да буде биран на повременим исправно одржаним изборима, уз једнако и опште бирачко право…“. Наведени међународноправни акти се сходно члану 16. Устава РС непосредно примењују. Уосталом, тек успут, указује се да је чланом 20 став 2. Устава РС, утврђено да се „Достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати“. Одредбе Устава у овом делу су јасне и неумољиве. У односу на права стечена доношењем Устава 2006. године и законским прописима који су били на снази у време доношења устава, јасно је да се људска права која су препозната и призната у том тренутку више не могу умањивати – чак ни модернизаторским подухватима кодификације.

На овом месту, време је за једну не баш толико хипотетичку претпоставку. Уколико се референдум расписује за „план за решење питање Косова“, због чега се ово право ускраћује свим лицима који имају држављанство Републике Србије. Реч је о питању за које је потребно  да се на референдуму изјасне и грађани РС који живе у републици Српској и Црној Гори. Потенцијални референдум посебно је важан за Републику Српску. Наиме, последице евентуалног „правнообавезујућег споразума“ директно ће се одразити на положај републике Српске. Ваља подсетити да је Србија уједно гарант спровођења Дејтонског мировног споразума. Правно обавезујући споразум са „Косовом“ свакако ће умањити капацитете Србије (и правне и моралне) да гарантује спровођење и заштиту Дејтонског споразума. Зар „Бриселски споразум“ није угрозио све српске позиције од Босне и Херцеговине, преко Црне Горе и Косова и Метохије! Овом се може додати и једна бојазан – отварање питање континуитета Србије у УН, уколико то питање (као што је то било са Црном Гором) не буде уређено међусобним уговором.

Чланом 7. предлога Закона о референдуму по први пут се уводи такса за оверу потписа на референдуму. Уколико апстрахујемо чињеницу да према важећем закону потписи нису морали да буду оверени (члан 8 важећег Закона), нема основа за оверу потписа. Устав РС (члан 2) референдум и народну иницијативу постављају као облик демократског одлучивања изнад избора за парламент или председника државе, као најнепосреднији облик изражавања суверености грађана. Имајући у виду да су избори ослобођени плаћања такси, поставља се питање због чега би се оверавали потписи за референдум.

Овај рестриктиван приступ, директно умањује могућност организовања референдума ван политичких центара моћи као што су то странке, чинећи их зависним од финансијских средстава. На овај начин врши се својеврсна дискриминација грађана и обесмишљавање референдума као института који представља израз суверености грађани.

Чланом 16. на један чудесан начин у референдумску проблематику умешала се и скупштина Србије, кроз одредбу о „Ставу скупштине“. Полазећи од једнакости демократског изражавања путем референдума или избора, потпуно је сувишно и непотребно уплитање народне скупштине у оцену референдумског питања. На овај начин народна скупштина се поставља као контрапункт референдуму. Са друге стране политички чиниоци, могу свој став изнети у референдумској кампањи управо као и предлагачи референдума. Уосталом, уколико је чланом 17. нацрта предвиђено да Народна скупштина има право на саветодавни референдум, због чега и овде није прописано право народне скупштине да изнесе свој став у вези са питањем саветодавног референдума.

Још један проблем препознаје се у члану 40. и члану 41. предлога Закона. Реч је о утврђивању резултата референдума. Предлогом Закона гласачки одбор (члан 41 став 8) је у обавези дa записник доставе изборној комисији „у року од 12 сати од затварања гласачког места“. Укупни резултати референдума се сходно члану 41 став 1. утврђују „у року од 48 сати од када је надлежна комисија добила све резултате гласања које утврђују поткомисије“. А поткомисија „утврђује резултате са свих гласачких места са своје територије у року од 48 сати од затварања гласачких места и доставља их надлежној комисији у року од 24 сата од утврђивања резултата гласања“ (члан 41 став 2). Дакле, поткомисија има рок од 48 сати  да утврди резултате гласања и да их у року од 24 часа достави  надлежној комисији. Томе је претходио рок од 12 сати за окончање рада гласачким одборима. На крају укупни резултати се утврђују у року од 48 сати од добијања резултата гласања од стране свих поткомисија. Реч је о укупно 110 сати рада на утврђивању резултата референдума. Можда би оволико велики број дана имао смисла у случају када би се задржала већина од укупног броја уписаних у бирачки списак, али полазећи од чињенице да се овим законом укида било каква потребна већина (што представља посебно проблемско поље које ће бити предмет посебног осврта), 4,5 дана је свакако превише. Уосталом, протoк времена посебно након затварања бирачких места и утврђивање резултата гласања изгледа да се препознаје и у овом закону као хронична бољка српске демократије.

Посебан проблем огледа се у прописаној обавезности одлуке на референдуму. Сама чињеница да се ефекат референдума исцрпљује у року од две године (члан 43.) у односу на скупштину, или чак годину дана у случају непотврђивања акта односно питања које је било предмет изјашњавања (члан 44.), у потпуности обесмишљава сам чин референдумском изјашњавања грађана које остаје ограничено кратким временским периодом, банално сводећи значај воље грађана на једну односно две године.

На крају, мотиви, разлози и крајњи циљ усвајања овог Закона су видљиви и не могу се сакрити иза модернизаторских хоризонта. Реч је о „динамици политике“ која се ћутке и погнуте главе, креће по задатој агенди, у оквиру доживљених и додељених улога. Зато и овај нацрт Закона својом ретроградношћу и извесним тоталитаризмом представља темпирану бомбу у темељу правног поретка Републике Србије.

Звоно звони на узбуну – можда последњи пут!