Прочитај ми чланак
(eparhijavaljevska.rs)
Поводом најављеног необичног и чудноватог конзервирања Ваљевске Грачанице
Имајући у виду збуњеност и забринутост верника наше Цркве, грађана ваљевског краја као и велико интересовање јавности уопште око најновијих збивања у древној светињи из XV века – храму Светог Архангела Михаила, познатијем као Ваљевска Грачаница у Тубравићу код Ваљева, Епархија ваљевска опет и изнова изражава своју забринутост око проблема „потапања и измештања“ ове богомоље са којом се нерадо, невољно и не својом кривицом суочила одмах по свом васпостављању 2006. године.
Истовремено потсећамо на затечене уговорне обавезе и наслеђено правно стање из бивше Епархије шабачко-ваљевске. Од својих почетака до данас, па и данас, Епархија ваљевска настојала је непрекидно, на разне начине, консултујући стручну и научну јавност да се за све изнађе што је могуће рационалније и целисходније решење. Непрестано смо наглашавали чињеницу да за Српску Цркву овај храм није само значајан историјски и археолошки локалитет под заштитом државе, који колико сутра може бити остављен и заборављен, већ пре свега, на предлог Епископа ваљевског а благословом и одлуком Светог Синода оживљен и насељен манастир, светилиште, место свештенодејствовања и молитвеног живљења под небеском, Божјом заштитом.
У том циљу а да би смо заштитили светињу и спасили што се спасити може, уз подршку, пре свега стручне јавности, препоручивали смо коту 333m као границу којом би се некако сачували и црква и живот природног окружења са одређеном, реалном количином пијаће воде у акумулацији.
Иницирали смо разговоре и договоре као и стручна саветовања и консултације. Тражили смо, захтевали и молили додатна испитивања и анализе. При том смо стално истицали да је најважнија крајња добробит људи, дакле, оно што ћемо оставити у наслеђе потомцима а не само голи профит и себични циљеви.
Пројекат бране „Стубо-Ровни“ рађен је пре 30 г. када се мање знало за њене штетне последице. Али и тада и сада се знало и зна једно: најбоље је оно што је најтеже – признати, па исправити сопствену грешку. Није се одустајало. Радови су и поред очинских савета и упозорења нашег Архијереја настављени. Дошло се близу краја.
Током летњих месеци ове 2013. године поверовали смо да има наде. Стручни савет ваљевског Завода за заштиту споменика културе одбацује као непотпун и површан Пројекат Ј.П. „Колубара“ за ткзв. Дуготрајну заштиту или конзервацију средњевековног храма Светог Архангела Михаила из XV века који би био потопљен изградњом хидроакумулације „Стубо-Ровни“ на реци Јабланици. Наиме, ово предузеће није извршило наложену допуну пројекта, иако по речима самог пројектанта нису искоришћене све могућности да се спасе ова светиња.
После жалбе Ј.П. „Колубара“ Републички Завод за заштиту споменика културе поништава Решење градског ваљевског Завода и даје сагласност на ткзв. Пројекат дугорочне заштите цркве…
Тај пројекат предвиђа заиста необичан и најблаже речено чудан начин конзервације: да се свод цркве после скидања крова ојача израдом армирано-бетонске љуске, да се изврши насип или засип цркве зрном туцаника, да се зидови храма одвоје од насипа или обавију геотекстилом, да се тако обложи под као и унутрашња и спољна страна зидова.
Тако упакована богомоља би се конзервирала за неко будуће време кад се брана замуљи и не буде више у функцији. Све се то правда наводним пијететом према Српској православној цркви.
Зато Епархија ваљевска још једном подвлачи важну чињеницу да се никада није сагласила са изградњом бране и потапањем манастирске цркве. Она се сигурно никада, ни по коју цену, неће сложити са оваквим неприкладним начином конзервације, нити ће за њега дати свој благослов. Предложени начин конзервирања овог храма сматрамо недоличним, непримереним и понижавајућим за светињу као што је Грачаница. Лицемерна је таква брига и старање. Све је лицемерно, јадно и тужно. Највише сличи погребу и укопавању у гроб из кога нема ни васкрсења ни живота.
Ређају се питања. Ко ће први бацити камен? Ко ће ископати гроб? Хоће ли се усудити? Боже, опрости нам!
Остаће само крик за вечношћу оковане и затрпане цркве. Неће се чути ни песма, ни глас, ни болни вапај, јер неће бити ни врата ни прозора. Све је мрак најцрњи. Све је тамница. Утамничена црква. Уклета. Ми или она? Питаће нас. Ми! – свакако.
После свега изнова апелујемо на савест најодговорнијих. Треба размотрити још једном све могућности за спас Грачанице или да се достојно, људски припреми и испрати у вечност, без понижавања, без затрпавања, окивања и каменовања. Нека то буде полако, без мучења и повређивања, уз пој птица, на крилима сунчевих зрака који нестају у води која је полако умива и милује јој зидове. Зидове и лице. Лице које нестаје.
Инфо служба Епархије ваљевске
