Pročitaj mi članakPisac i političar “u senci” Vuk Drašković za list “Blic” se ispoveda i kaže: “U jednom pasusu haške presude Radovanu Karadžiću, koja je doneta u martu, a kojom je ratni lider bosanskih Srba osuđen na 40 godina robije, sud, naime, konstatuje kako nije našao dokaze da se Milošević saglasio sa planom stvaranja etnički čiste srpske teritorije u Bosni.
Фото: Фонет
Није га ослободио, јер га у тој оптужници није ни оптужио, пошто тада Милошевић није био ни жив, а у Хагу не оптужују, не осуђују и не ослобађају мртваце. Имају Милошевићеви следбеници много поузданијег сведока од суда у Хагу. Тај њихов крунски сведок је сами Милошевић.
Свих оних година смрти и страшних ратних злочина, он је говорио да Србија није била у рату. Није, дакле, нико из Србије ратовао по Хрватској и БиХ, нико није погинуо, нема по Србији гробова из тих ратова, нема инвалида, јер рата није ни било. Нема тенкова који су, окићени цвећем, из Београда ишли на Вуковар. Нема концлогора по БиХ. Бил Клинтон је крив за Сребреницу. Муслимани су гранатирали себе саме у Сарајеву. Американци су измислили прогон неколико стотина хиљада Албанаца са Косова, тајне гробнице албанских цивила на полигонима полиције у Београду, у рекама и језерима Србије.“
Способност брзих преокрета, заборава и промена дресова који доносе пре свега профит у вршењу власти и свега оног што власт доноси. Вук Драшковић је све то научио као добар ученик политичара и “обућара” Мике Шпиљка коме је Вук Драшковић био шеф кабинета. Тако је Драшковић од “обучара” научио занат полтичког језуитизма али не занат како се праве ципеле, него како се може нога ставити у сваку ципелу независно од њеног броја или боје. Драшковић је био политички бунтовник, “пророк” са отомана доктора Арона (Веска Савића), “дипломата” са “стотину лица” и корисник услуга СНС и Александра Вучића по задатку и интересу.
Деменција или карактерна мимикрија
Писац и политичар лидер СПО Вук Драшковић некадашњи “краљ “ тргова као опозционар који је својим “виолетним и митским” порукама позивао младе да ступе у Српку добровољачку гарду и буду нови “Обилићи” 1991. године све је свесно заборавио. Вук Драшковић је био међу првима који је потегао унутрашњи грађански сукоб 9. марта 1991. године и себе представљао као мученика демократије и као вођа српске револуције. Драшковић је себе представио као монархисту и равногорца а касније када то више није било у моди одриче се свега што је раније говорио. То је тада имало политичку корист. Касније писац и политичар Вук Драшковић постаје потпредседник владе СРЈ у време НАТО агресије над Србијом и прети НАТО авионима. Тада је Драшковић био сарадник Милошевића. Драшковић бива мета атентата али не права.
Након пада Милошевића с власти Драшковић постаје министар спољних послова у Коштуничиној влади и полако се али свесно окреће свим политичким принципима против којих је био 1991. године.
Вук Драшковић од ватреног националног популисте “уличног типа” са Булајевићевим “четницима” као и код др Шешеља постаје европски демократа ”пророчког“ дара, пацифиста и миротоврац. Вук Драшковић који је слао своје добровољце на ратиште у грађанском рату у Хрватској, који је био под окриљем српске тајне службе еврофанатик демократа и европејац до “дна новчаника”, поборник НАТО савеза и спреман да уђе у све полтичке савезе у којима реализује реал-политичке интересе. Вук Драшковић је један од школских примера политичких макивијелиста на “балкански начин”.
Драшковић “за и против” свих режима
Срби су у балканској кризи страдали погрешним проценама својих вођа и полтичара и у тој балканској “рашамонијади” учествовао је и Вука Драшковић. Драшковић се борио против Милошевићевог режима,а користио бенефите тог режимаи богатио се, делио станове и владао Београдом и фондом грађевинског земљишта. Подржавао је начелно циљеве “демократску опозицију” а био је против ње јер није био планиран као лидер већ др Коштуница, др Ђинђић и остали који су касније “изневерили” и “продали” народну вољу. Водио је спољну политику на дивану, а пласирао себе међу западним дипломатама као “велики европејац” уз разна обећања. Писао је о страдању Срба у Другом светском рату, а у својој политици омаловажавао борбу Срба у БиХ и Републици Српској и сагласан је да Косово и Метохију треба “заборавити” из Србије.
Драшковић је био противник и сарадник Милошевића, сарадник и противник др Зорана Ђинђића, сарадник и притивник др Војислава Коштунице и сада је близак политици СНС и Александра Вучића. Таква обрт на полтичкој сцени Србије није много познат. Лидер СПО Вук Драшковић у својој политичкој реторици и прагматици није само да Србија “заборави” Косово, већ и да “пусти низ воду” и Републику Српску под командом власти у Срајеву и западних администратора. За лидера СПО и писца Вука Драшковића Срби и Србија, а посебно Срби у Републици Српској треба да имају стид за зло почињено другима.
Драшковић каже:
“Срби нису Немци, па да се стиде зла почињеног и другима и себи. У новој српској прошлости, већ се славе и тек ће се славити злочинци, дизаће им се и споменици, биће проглашавани и за светитеље.”
Тачно је да Срби нису Немци, јер су Срби од Немаца и њихових савезника у НДХ претпели геноцид о коме је Драшковић у млађој фази писао. Срби нису били организовани као III рајх нити имали државни план уништења народа, већ су били учесници грађанског рата у коме су сви народи и вере страдали. Вук Драшковић је био међу првима који је започео унутрашњи грађански рат, а слао је и своје добровољце и из “гарде жестоких момака” да се боре у Хрватској. Вук Драшковић мења кожу и политичку боју али не и своју ћуд (карактер).
