Pročitaj mi članakNazivaju me, klevetnici, „starim udbašem“ a ja pozivam sve ove godine da se otvore dosijei i javno pokaže kakav su odnos imali i J. Stanišić i R. Marković prema mojoj malenkosti
Слушам, читам и гледам труд неколицине неуспешних млађих српских интелектуалаца националног усмерења да „мој случај“ сведу под „удвориштво режиму“, јер „никако да кренем у жестоки напад“ на тренутну власт, као да је она једини и највећи српски непријатељ у овом тренутку.
Помињу „ТВ Хепи“ (где гостујем због Миломира, Вање и Јоване), „О2“ (где сам једанпут гостовао), „Пинк“ (где сам гостовао тачно четири пута за ових десетак година) и „Прву ТВ“ (где сам био пар пута, и, са једним изузетком, увек на теме родне равноправности, геј параде, трећег пола…). А био сам, сетих се, једанпут у животу и на ТВ Студију Б.
РТС ми је апсолутно недоступан, баш као и Н1, Нова С, Наша ТВ (где сам, ето, био једанпут, и то на верске теме).
„Спутњик“ ме никада није позвао, а „ТВ Храм“ је пар пута био отворен за моје наступе, да би се и та врата, у међувремену, коначно затворила за мене.
Ако је то што сам набројао неки „јуриш на свест грађана Србије“ (а у служби режима), нису се баш претргли, с обзиром на број тв програма и важних, гледаних емисија на њима.
Та лудачка идеја да, када се неко не бави политиком, сем у случају екстремно другосрбијанских примера (па и онда када су у непосредној близини председника Србије), тобоже МОРА да се сврстава, запљуне и јавно укључи у једну од две збијене, а на смрт супротстављене колоне српске јавности – је ненормална и очигледно показује докле је дошла екстремна политизација српске јавности током свих ових година.
Какав, бре, Аљбин Курти, каква Колинда Грабар Китаровић, Жељко Комшић, Ружа Томашић, Владо Кошић, Изетбеговић, Бакир Изетбеговић…, када све снаге, по многима, треба сконцентрисати искључиво на овдашње носиоце власти, не гледајући шта се око нас, управо сада дешава! И на то шта нас чека, ко год био овде на власти, ако се благоврмено не спремимо на неизбежне акције наших фанатичних непријатеља.
Па и ја сам био (и остао) жртва многих друштвених и других неправди (пре свега негативне селекције и још увек постојећих „црних листи“), како некада, тако и данас, али није то најважнија ствар на свету, нарочито у Србији наших дана.
Не браним ја никоме да се сврстава на коју год хоће страну, али не учествујем у томе (осим, повремено, кроз бављење маркетингом, који је и основна делатност мог професионалног ангажмана већ пуних двадесетак година).
Да, не нападам председника државе, ни садашње (као ни претходне) министре, али, исто тако, нисам осуо паљбу ни на Ђиласа, Јеремића, Обрадовића, Милоша Јовановића, Војислава Шешеља…, а камоли на Бранка Драгаша, Слободана Антонића (кога браним и хвалим непрестано, са конкретним аргументима и дубоким поштовањем), Мила Ломпара или Милоша Ковића (према којима имам пријатељски однос).
Не бавим се политиком у њеном вечно предизборном маниру, нити ћу то да радим. Јер да хоћу, онда бих директно (а не са стране и успут) учествовао у партијским борбама и политичким превирањима нашег непрекинутог грађанског, идеолошког и страначког рата. Коме то смета, то није мој проблем и, вероватно, припада слободном избору нечије слободне воље.
А и мисионарско деловање у корист и одбрану Српске Православне Цркве, исто тако, искључује моје конкретно ангажовање у политичкој димензији живота, јер никада не бих добио неопходне благослове и братско поверење наших архијереја и свештеника, којима је ионако преко главе свега оног због чега ме толики нападају из својих удобних фотеља (замерајући им што ми уопште дају право гласа, а испред наше Цркве и у правцу реактуелизације светосавске мисли код Срба).
То од чега живим и како храним своју децу и себе је такође на тапету, јер ми се спочитава број путовања по медијима и парохијским домовима („не иде то уз неки озбиљан посао“).
Гледа ми се у пређену километражу, у мој тањир и купљене играчке за моје малишане, онако дрипачки безобразно и цинично.
И сад ја треба да објашњавам моје послове, писања сценарија (који се могу састављати и ноћу, кад обавим све друго што имам), сарадњу са озбиљним, независним продуцентима, безброј анонимних а успешних послова и пројеката (где и дан-данас не смем да се потпишем, а по жељи организатора посла). И, наравно, мој Институт за националну стратегију, који сам и основао да бих могао да што боље и ефикасније функционишем, упркос свим проблемима и злобној љубопитивости. Не питају се господа критичари како је могуће да сам покренуо толико часописа, урадио толико пројеката, објавио толико књига и монографија, режирао на стотине телевизијских емисија, водио низ озбиљних маркетиншких кампања… а да и даље морам да се правдам свакој будали и случајном пролазнику у српској причи, као да су ми они, такви, икада на било који начин помогли.
Критикују то што се бавим древним, заветним поставкама и проблемима српске идеје (а тек енглеским метафизичким песницима, викторијанским естетама и есејистима, симболистичким сликарима, философима руског „сребрног века“…), а не актуелном стварношћу и најновијим вестима из вечерашњег Дневника.
Као да ја, тако, тобоже „скрећем пажњу нашим људима са онога што је најважније и најактуелније“!
Као када би оптуживали неког спортисту, хемичара или молекуларног биолога што се не бави грешкама локалног руководства из редова СНС-а (или ма које друге странке) и тако индиректно одмаже хитној и жељеној промени власти.
Јер, због чега бих ја или било ко од нас био доживотно осуђен да се бавим, и то под обавезно, стварима о којима нећу да пишем, нити да гацам и ваљам се у живом блату политике?
Који је то посебан разлога да баш ја наводно МОРАМ да пишем редовне недељне извештаје у политичким журналима из шарене и интелектуално тако сиромашне понуде из оближњег киоска?
Нападају ме да умишљам да сам некакав „рођени српски вођа“, и у исто време ме, исти ти, оптужују што се не бавим конкретније (опозиционом и ма каквом другом) политиком.
Бесне на мене због „крвавог учешћа у рату“ и, у исто време, цинично поричу исто то моје учешће, као лажно и непостојеће.
Све то симултано, као у лудници.
Нападају ме ови ликови за „подршку режиму“, а никако да себи и ма коме другом објасне како онда не предајем на каквом факултету, не добијам ни од кога кључеве од стана, не снимам игране филмове, не одређујем ничију судбину (нити сам био, нити ћу икада бити у каквом жирију или, не дај Боже, министарству, а орден ниједан нисам примио из ма чије руке).
Чак и мој Институт још увек муку мучи чак и са адекватним простором, а као „делујем из позадине за Вучића и његову власт“.
Није него.
Због подршке Његовој Светости патријарху Иринеју и СПЦ као најважнијој институцији (која је и много више од тога) нападоше ме јеретици и расколници најневероватнијим лажима (да сам, због оваквог свог става, „паписта“, „екумениста“… и штагод).
А пошто сада живим у Новом Саду и лично поштујем владику Бачког, др Иринеја Буловића, одмах се причиних многима као „његов човек“, као да то увек мора да буде тако.
Ваљда свако на то гледа по себи.
Дефинисан сам и као екстремни „русофил“, а нисам у последњих 17 година био ни за викенд у Русији, нити сам (икада) позиван на ма који догађај и свечаност у руској или белоруској амбасади.
То да ме нема на фамозном „Спутњику“, то сам већ рекао (ни један једини пут, по ма ком питању за све ове године).
Називају ме, клеветници, „старим удбашем“ а ја позивам све ове године да се отворе досијеи и коначно јавно покаже какав су однос имали и Ј. Станишић и Р. Марковић према мојој маленкости и због чега ме је хапсио, тукао и држао у притвору Милошевићев режим.
Оптужују ме и понеки од лудака да радим ништа мање већ – за Американце, а, ето, не добих америчку визу да обиђем наше у туђини (иако сам добио званично позивно писмо од епархије владике Лонгина и, уз то, љубазну молбу америчкој амбасади у Београду од стране Српског радија у Чикагу да им будем главни беседник на прослави њихове годишњице, сад у новембру).
И тако у круг.
А ја се борим за српску идеју, пишем што више и боље могу о најважнијим стварима наше прошлости и будућности, радим на покушају реализације бар неког од мојих сценарија, припремам неке већ написане књиге (и договарам, истина не баш најуспешније, нова издања мојих старих и одавно распроданих књига).
Беседим по црквама и домовима културе, учествујем у интелектуалним полемикама и интервјуима где год ме позову, храним породицу како знам и умем и борим се за парче хлеба мојој деци (а има их шесторо).
Читам књиге, идем у цркву и молим се Богу, све више и јаче. И не мислим да сам некакав српски великан, посебно заслужан за ма шта.
Али зато знам да се трудим из све снаге да будем што кориснији свом народу, српству и Отаџбини.
P. S.
Нападе на мене да сам, наводно, „патетичан“ и циничне коментаре како сам, тобоже, „изванредан глумац“ (пошто сам, како кажу, „завршио Факултет драмских уметности“) не бих коментарисао јер су испод нивоа елементарне људскости и минималног фер-плеја.
P. P. S.
А највећи одијум је изавао мој аргументовани и дубоко супротстављени однос према југословенству и оном ко је највише крив за његову отровну и коначну победу (а на неисправиву српску штету).
То је био окидач да се међусобно тренутно удруже најразличитији, некритички фанови Александра Карађорђевића (од утицајног М. Б. до трагикомичног И. Ј.) и да, колико год могу, покушају да ме зауставе и затворе ми уста и забране наступе, користећи своје личне везе и већ устаљене стереотипе.
Ово откривање завесе која је све до скоро покривала праву улогу најодговорнијег од свих твораца Југославије, коштала ме је безбројних клипова у точковима и великог броја „у последњи час отказаних“ наступа, беседа и интервјуа.
Додирнуо сам, очигледно, у осиње гнездо, што ме још више уверава да сам на правом путу ефикасне и болно прецизне дијагностике нашег пада и пропасти.
(Фејсбук страница Драгослава Бокана)
