Pročitaj mi članakZa SRBski FBReporter, dr Dragan Petrović komentarisao je trenutnu situaciju u Makedoniji, a zbog saznanja sa terena da je ozbiljna, da se očekuje uvođenje vanrednog stanja, pa čak i samoorganizovanje Albanaca na teritorijama na kojima imaju vlast u pravcu ocepljenja od Makedonije… A kada se protestima na ulicama Makedonije doda vest da je SAD zahtevala da Ivanov da mandat Zaevu, i da je Federika Mogerini sa instrukcijama EU u Skoplju, može se izvesti neki konkretan zaključak… Sa druge strane, „rođeni Makedonci“ kažu da je „isti ugovor sa Albancima prethodno potpisao i Gruevski pa je dobio mandat i da svejedno, loše žive, situacija u zemlji je jako teška i protestovaće dok se mandat ne da drugome, samo da se ovaj skloni“…
Догађаји у Македонији говоре о продубљавању политичке кризе у тој земљи и то по најосетљивијој основи – по питању уређења и идентитета државе, те македонско-албанских односа. Нa ванредним парламентарни изборима 11. децембра прошле године ВМРО ДПНЕ je oсвојиo 51 мaндат, СДСМ 49, a aлбанске странке укупно 20 мандата: ДУИ je добио 10 мандата, Покрет Беса 5, Алијанса за Албанце 3 и ДПА 2 мандата.
Груевски, лидер ВМРО ДПМНЕ, странке која влада земљом већ читаву деценију, није успео да добије неопходан број од 61 мандата, па је лидер СДСМ Заев успео да скупи 67 потписа (потребно је 61), јер су три водеће албанске партије прихватиле да подрже нову владу. Суштина договора албанских партија са Заевом о подршци за формирање будуће владе је постигнута на основу договора у Тирани са албанским премијером Рамом почетком јануара. Услови који су ту договорени озбиљно доводе у питање даље постојање Македоније, не само у њеном постојећем облику и идентитету, него реално и као независне и целовите државе.
Између осталог, у платформи се тражи увођење албанског као званичног језика, равноправног са македонским, решавање спора око имена Македоније, отварање дебате о застави, химни и грбу „који треба да представе мултиетичност друштва“, те „равномерна заступљеност Албанаца у државним структурама.“ Од седам тачака Тиранске платформе важна је и она која, поред Македонаца, и Албанце третира као конститутивни народ у Македонији. Захтева се и употреба албанског језика на свим нивоима, као и да у Уставу треба да стоји да су званични језици Македоније: „македонски са својим ћириличним писмом и албански са својим алфбетом“.
Посебно су проблематичне тачке које захтевају интегрисане граничне прелазе са Косовом и Албанијом, што би фактички значило стварање заједничког простора Велике Албаније, док би се остале границе према Србији, Бугарској и Грчкој третирале на пуном међудржавном нивоу. За Србе је додатно интересантна тачка која тражи у Собрању доношење резолуције „о осуди геноцида над Албанцима у Македонији од 1912. до 1956. године“. Све услове, које је лидер ВМРО Никола Груевски одбио неколико недеља раније, Заев је сада прихватио.
Охридски мировни споразум из 2001. којим је окончан грађански рат у Македонији између Македонаца и Албанаца, прецизира да владу формира «најјача македонска партија и са њом најјача албанска». Ово је испоштовао Груевски до те мере да је рецимо 2014. формирао владу у којој је прикључена и албанска партија на челу са Ахметијем, иако је располагао са довољном већином да ВМРО формира самостално владу. Међутим, албанске странке су помогле сада Заеву да добије рекордан број посланика за своју партију, јер је лако математички израчунати да око трећине гласова које је добио СДСМ потиче од албанских бирача, и то говори о драстичном смањењу гласова за водеће албанске партије у Македонији на децембарским изборима (ДУИ и Беса), што гласови које су добиле две мање албанске партије које су једва ушле у парламент (Алијанса за Албанце и ДПА) не може да надомести.
Упркос томе, ВМРО је на децембарским изборима ипак остварио тесну предност над СДСМ-ом (два посланика више) и, по Охридском споразуму, постао партија којој припада мандат за формирање македонске владе. Чињеницу да ВМРО овога пута није у стању да самостално формира владу Албанци су искористили да погазе своју бесу и сруше Охридски споразум из 2001. на тај начин што су одбили да учествују у активном договору са ВМРО о формирању владе. Управо непоштовање Охридског споразума је послужило као повод председнику Ђорђу Иванову да мандат за састав нове владе ипак не повери Зорану Заеву.
Ово је важан моменат на Балкану. Са једне стране долази до промена односа снага у свету, а са друге стране и на самом Балкану се сагледавају те тековине, попут победе проруских председника у Бугарској и Молдавији. Концепт Б4 војне неутралности Србије, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине је реално решење у постојећим околностима које би довело до смиривања ситуације на Балкану, и адекватно новим односима у свету. Постоји и могућност оживљавања концепта Јужног тока у некој новој варијанти.
Управо у овом периоду се ипак захуктавају, или пак само настављају неки ранији елементи чворишта криза, попут инсистирања Ђукановићевог криминализованог режима на, не само задржавању власти након фарсе са измишљеним државним ударом на дан октобарских парламентарних избора који не признаје целокупна опозиција, већ и намера да режим покуша да на мала врата, без референдума, земљу убаци у НАТО, иако се томе противи већи део становништва. Додик има прилично чврсту позицију у Републици Српској, мада са друге стране Изетбеговић појачава притисак, потежући чак и повраћај тужбе против Србије за геноцид.
Чини се да је српским интересима најслабија карика званични Београд. Власти у Србији, у Београду, далеко су од нивоа тренутка: тоњење у велики економски спољни дуг због погрешног неолибералног економског модела, антисоцијални закон о раду и неолиберални концепт економије највише погађају широке слојеве становништва што се огледа и у демографском суноврату, предаја све више тапија Приштини и на самом северу Косова (правосуђе је и формално предато 10. јануара), уз сумњиво држање око лажираног Ђукановићевог референдума на дан избора у Црној Гори, те одсуство стварне помоћи тамошњој опозицији, да не говоримо о одсуству искрене подршке Додиковим државничким напорима, додатном везивању земље за НАТО преко ИПАП и СОФА споразума, док се у исто време избегава потписати споразум око руске хуманитарне базе у Нишу.
Све заједно и много тога другог, додатно говори о одсуству државотворне политике на нивоу историјског изазова и реалних могућности за то, мада због до сада не виђене блокаде медија добар део јавности у земљи је недовољно или чак погрешно информисан о свему овоме. Чини се да је у новонасталој македонској кризи Вучићева власт далеко од могуће, и за српске интересе пожељне, подршке Груевском у Македонији у овим врло деликатним тренуцима, а који могу бити изражени и врло суптилно и без великог ризика да Београд буде оптужен за мешање у унутрашње ствари у Македонији.
Уосталом, ако званични Београд предаје највиталније српске тапије у нашој јужној покрајини Косову и Метохији, било би преамбициозно ишта конструктивно очекивати по питању македонске кризе, иако је јасно да Србија ту има више него јасан интерес да се не оствари прекомпоновање нашег јужног суседа по аршинима великоалбанских планова.
Индикативно је да су шеф НАТО Столтенберг и високи комесар ЕУ Хан реаговали протеклих дана у правцу подршке да се Заеву повери мандат и то у постојећим условима, при чему је јасно колико Брисел сада лобира и за фактички прекомпоновање и готово нестанак постојеће Македоније, и колико се подржава криминализовани и недемократски режим Ђукановића у његовим настојањима да недемократским средствима угура земљу у НАТО. Већ нам је јасно колико је Брисел пристрасан око притисака и усмеравања да се не само наша јужна покрајина апсолутно сецесионише од Србије, већ и да се њен север, који је уз сва етничка чишћења која су Шиптари починили и даље остао српски, припоји Приштини кроз фарсу звану „преговори Београда и Приштине“ која се одвија последњих година.
Такође, у споровима између Бањалуке и Сарајева јасно је да је Брисел далеко од неутралне позиције. То би све требало да буде отрежњујуће за Србе, да схвате, са једне стране, да су нереална очекивања да ће након победе Трампа и Брегзита ствари у међународном амбијенту саме од себе преко ноћи постати далеко повољније. Односно, свакако има побољшавања међународног амбијента за тако нешто, али је неопходно да сама српска страна схвати да не може пасивно посматрати догађаје код нас и у најближем окружењу, без икакве стратегије и акције, и још горе, као што је то сада случај, са једном аморфном и поданичком политиком званичног Београда према нама ненаклоњеним светским центрима моћи. Oдредба у Тиранском споразуму о измишљеној историјској кривици Србије за наводно прогањање (геноцид?!) над Албанцима у Македонији, поред свих других фактора додатно мотивише Београд да до таквог расплета не дође.
Груевски и Заев
Предстојећи председнички избори у Србији и круњење и поделе у постојећој власти представљају шансу и могло би се сматрати за први велики домаћи успех читавог српског фактора ако би се десило да Александар Вучић не буде изабран за председника Србије у амбијенту потпуно сужене демократије. То би отворило могућност да најзад званични Београд макар мало води рачуна о српским интересима и у самој Србији, а и у најближем окружењу, укључујући поред Републике Српске и Црну Гору као делове српског историјског и културног простора, да заузме политички став и по питању нама пријатељске Македоније која је директно нападнута од великоалбанског пројекта и то уз помоћ дела страног фактора.
Београд и Подгорица са Скопљем и Атином, заједно макар интересно сарађујући (да не говоримо о ширим везама) могу лако елиминисати албански ревизионизам који већ дуже време опасно угрожава темеље стабилности читавог Балкана, нарочито имајући у виду и шире промене у глобалном и међународном окружењу које нам иду у прилог, пошто свет све више закорачује у мултиполаризам.
У Македонији ће у непосредној будућности моћи да дође до неколико сценарија око формирања владе. Први је да се распишу нови избори, односно да Груевски некако формира мањинску владу уз подршку неке од албанских странака (ово друго је мало вероватно). Уколико Заев ипак формира владу, дошло би до масовних демонстрација македонског становништва против спровођења у дело Тиранских споразума, или чак до озбиљнијих инцидената.
Излаз из кризе би могао бити убедљивија победа ВМРО на поновљеним изборима, пошто сада у македонском, огромно већинском делу популације нема илузија о спремности Заева да жртвује есенцијалне интерсе државе, о чему говори и образложење председника државе Иванова приликом одбијања да му да мандат за формирање власти, који је рекао да се тиме подривају темељи државе и да се уводе принципи договорени у другој држави (мислећи на Албанију). Ово је све прилика за Београд да се, подршком стабилности и интегритету Македоније у односу на великоалбанску агресију, брани и најнепосреднији српски интерес у Србији и региону, али за то су неопходне промене политике званичне Србије.
