Protekla sedmica ostaće, pored nepodnošljivih julskih vrućina, upamćena i po „sudbonosnom“ pitanju koje je Aleksandar Vučić uputio zvaničnom Briselu, tako dodatno ugrejavši već ionako uzavrelu političku atmosferu u državi. Pitanju koje je odjeknulo u medijskom i političkom životu Srbije, a svoj odgovor dobilo tokom susreta srpskog šefa države sa predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom.

„Када ће Србија постати чланица ЕУ?“. Кратко и јасно питање, предочено човеку који важи за неформалног шефа европске аутократске наддржаве. Човеку од којег су грађани Србије очекивали да им каже да ли ће после толиких година уцена, мрцварења и понижења, после небројаног броја услова коначно наћи своје место у „просперитетној и напредној ЕУ“? Да им коначно обзнани тачан датум уласка у од стране прозападних елита у Србији толико промовисану и хваљену „породицу европских народа“.

Одговор Доналда Туска био је исто тако кратак и јасан као и питање његовог госта, Александра Вучића. Одговор Доналда Туска био је хладан и суров, типичан антисрпски, својствен западној политици цинизма и двоструких аршина. Док се грлио са својим српским колегом овај заступник антидемократске, бирократизоване, у економским и безбедносним тешкоћама грцајуће ЕУ, поручио је Београду: „Чланство у ЕУ добићете одмах по окончању дијалога са Приштином!“.

Овакав став председника Европског савета изазвао је различите реакције у Србији. Неки су му се чудили, неки га хвалили, а неки кудили, али свима треба да буде недвосмислено јасна једна ствар. Доналд Туск је својим одговором само обелоданио оно о чему се већ месецима, годинама тихо прича по бриселским ходницима и кулоарима, а што је „услов свих услова“ за пријем Србије у „европску породицу народа“ – признању независности тзв. Косова.

Само неколико дана након овог сусрета који је поново потврдио да се Брисел према нама опходи као према трећеразредној колонији, свој глас су подигли и представници самопроглашених институција у Приштини, Енвер Хоџај и Хашим Тачи. Овај сепаратистички двојац пожурио је да потврди наводе Доналда Туска о неопходности српског признања лажне косовске државе, најављујући постизање „историјског споразума“ између Београда и Приштине као и убрзано учлањење тзв. Косова у све важније међународне организације.

„Време је да се Србија ослободи косовског терета како би што пре постала пуноправна чланица заједнице европских народа. Признање косовске реалности је сигуран пут Србије у ЕУ“, констатовао је кољач српске нејачи, ратни злочинац, тзв. косовски председник у интервјуу за српску агенцију Тањуг. Само дан пре тога „министар дипломатије“ терористичке парадржаве најавио је да се Приштина налази на сигурном путу ка чланству у Интерполу и УНЕСКО-у.

Сваком иоле озбиљном аналитичару и посматрачу политичких прилика на Балкану је јасно да Тачи и Хоџај нису самоиницијативно послали овакве поруке Београду и српској јавности. Као доказане марионете Запада њих двојица су само потврдили опште познату чињеницу да су гласноговорници атлантистичких структура и њихове политике распарчавања српске државе. Њихове изјаве служе како би се извршио додатан притисак на Београд да одустане од своје јужне покрајине и убрза процес њеног издвајања из државно-правног и уставног поретка Републике Србије.

Изјаве Тачија и Хоџаја нам показују трасу којом ће се кретати даљи преговори између Србије и ЕУ када су у питању поглавље 35 и „статус“ Косова и Метохије. Оне означавају улазак у завршну фазу „пројекта независног Косова“, фазу (међународне) афирмације косовске независности и српског (и де јуре) прихватања Приштине као суверене државе.

Оне нам откривају следеће кораке које ће ЕУ предузимати у наставку бриселских преговора Београда и Приштине. Прва етапа биће промена самог формата „дијалога“; као што је и најављено из кабинета Федерике Могерини он ће се подићи на виши, председнички ниво како би се брже постизали и спроводили (Србији једнострано наметнути) „споразуми“. Тако ће се у наредним месецима на европском преговарачком столу пред Београдом сасвим сигурно наћи и текст „коначног, свеобухватног, историјског споразума“, чијим усвајањем би требао да се оконча бриселски процес и постигне „помирење између две државе и два народа“.

Иза ових слаткоречивих дипломатских фраза и термина које вешто користе Брисел и Приштина крије се заправо нова замка за Београд. Овако помпезно најављиван „историјски споразум“ само је параван иза којег се крије један правно обавезујући договор чије потписивање је кључни услов даљег кретања наше државе ка ЕУ. Није потребно да у њему Србија експлицитно призна независност тзв. Косова. Довољно је већ да он буде конципиран на тај начин да се Београд сагласи са уласком Приштине у све међународне институције, а нарочито њеним чланством у Уједињеним нацијама. Такав уступак Србије би се према важећем међународном праву третирао као њено коначно одрицање од Резолуције 12 44, а тиме и прећутно формално признање лажне косовске државе. Са таквим потезом ми би зацементирали предају КиМ у руке Шиптара, а у воду би пали сви аргументи које данас имамо у корист одбране нашег суверенитета и територијалног интегритета на КиМ. Запад би добио до сада најмоћније дипломатско средство за даље уцењивање и притискање Србије. У таквим околностима промена државног Устава била би само питање времена.

Многи еврофанатици би овакву прогнозу наредних догађаја описали као „еврофобично размишљање“, проистекло из неспремности Србије да се ослободи „косовског терета“ и одбаци „мрачне снове“ како би закорачила у „светлу европску стварност“. Али ово нису никакви мрачни снови. Ово је сасвим реалан, црни сценарио који ће задесити Србију ако (на срећу пете и шесте колоне) настави да се креће путем антисрпске европске стварности. Доналд Туск је приликом сусрета са Вучићем истакао „посвећеност Београда ЕУ“ и није се устручавао да позове Србију да тој посвећености „уследе и конкретне акције“.

Када Србија ради пуноправног „партнерства“ са Бриселом пристане да једну злочиначку, сепаратистичку творевину третира за пуноправни субјекат међународних односа, за државу и за свог „најближег комшију“ Приштина ће имати широм отворене руке да скроз одустане од свих (макар то били и минимални) захтева српске стране. Терористичка творевина преко ноћи би добила своју војску, заувек сахранила Споразум о Заједници српских општина, добила легитимитет да трајно конфискује српску државну имовину и легализује је као своју, а да о правима српског народа у јужној покрајини и не причамо. Она ни до сада нису била поштована, а у случају српског признања Приштине Срби на КиМ постали би „унутрашње питање Косова“, мета новог шиптарског „блицкрига“, нових погрома и етничког чишћења.

Несумњиво је да ставови ЕУ по питању односа Србије према својој јужној покрајини имају ширу, геополитичку димензију. Они служе у сврху дисциплиновања Србије и држања Београда на ланцу евроатлантских интеграција све док се у потпуности не елиминише сваки, па и најмањи наговештај државотворне политике и избрише последњи траг руско-кинеског стратешког присуства у региону. Нова геополитичка конфигурација Балкана која се назире отварањем кинеског „пута свиле“, васкрсењем „турског тока“, капиталног енергетског пројекта Москве и Анкаре, као и све већом привредном, саобраћајном и безбедносном сарадњом Београда са Пекингом и земљама које геостратешки гравитирају ка Русији угрожава западну визију Балкана као региона на којем мора да царује антисрпски и антируски поредак. Због тога атлантистички центри моћи убрзавају процес заокруживања косовске независности, покушавају да успоставе институционалну, политички и економски чврсту осовину на релацији Тирана-Приштина-Сарајево преко које желе да изолују Србију и опструишу даљи продор Русије и Кине у овај део Старог континента.

Шта нам је чинити?

Србија мора поруку Доналда Туска да схвати као отрежњење. ЕУ је ствар прошлости. Бриселу не би било довољно ни када би од нас остао само београдски пашалук. И тада би тражио додатне уступке. Политика „и Косово и ЕУ“ сада је дефинитивно пала у воду. Видимо да обоје не може, јер је реч о два супротна политичка пола која се искључују. Београд се налази на средини реке и мора да одлучи ка којем брегу ће запливати; ка српском на којем ће се борити за очување КиМ или ка европском на којем ће изгубити своју јужну покрајину.

Пред нас се заиста поставља питање хоћемо ли или нећемо бити држава. Владајућа гарнитура мора да разреши ту „хамлетовску дилему“ оличену у избору „или Косово или Брисел“. У томе мора да покаже јасан државотворни став и следи вољу српског народа чија одлука је већ одавно позната. Одлука за српско Косово и Метохију!

Председник Вучић увек истиче како смо ми једна „суверена држава која сама доноси своје одлуке“. Сада је време да докажемо то. Кажимо јасно Бриселу да Србија никада и ни за шта неће признати тзв. Косово!

Ако смо самостални, учинићемо то.

Izvor: vidovdan.org

Oznake: analiza, Beograd, Danijel Igrec