Pročitaj mi članak„Manastir Tvrdoš je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice i podignut je na stijenama mjesta Tvrdoša, kraj desne obale rijeke Trebišnjice, na 4 kilometra zapadno od Trebinja. Govoreći o Tvrdošu u inače sasvim kratkim osvrtima, naši istoričari smatrali su za dovoljno da kažu da je to manastir „iz srednjeg vijeka“ i da je poznat kao Trebinjski manastir.
Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I.
„Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!“
„Константину цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега,
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.“
Охридски Пролог – Свети Владика Николај Велимировић
Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака. Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира.
Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.
Остаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки.
По разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).“ http://eparhija-zahumskohercegovacka.com
„Манастир Тврдош је подигнут на темељима једне црквице која датира из 4. вијека послијеХриста, пре времена када су Срби као народ примили хришћанство, што само говори о традицији и дуговјечности хришћанства на просторима Херцеговине. Темељи те цркве се могу видети у манастиру, јер је део пода манастира одрађен у стаклу тако да се кроз те „прозоре“ на поду виде темељи прастаре цркве.[2]
Тврдош са рушевинама старог манастира лежи на кршевитој узвисини тик до цесте која из Требиња води у Љубиње. Манастир Тврдош подигнут је око 1509, а 1517. украсио га је фреско-сликама дубровачки живописац Вице Ловров. У другој половини 16. и 17. вијеку живјели су у Тврдошу херцеговачки митрополити. Одатле потиче име Требињској епархији.
У сукобу са Турцима разорише Тврдош Млечани 1694. године. Одмах првих година 18. вијека било је неколико покушаја да се обнови разорени манастир. У том настојању истакао се је митрополит Нектарије и игуман Исаије.
Архитектура манастира
По остацима манастира се види да је Тврдош био спреман и за одбрану од нападача. Зато је био изграђен чврст зид око манастира. У унутрашњости могу се у рушевинама разабрати темељи старе цркве. То је била базилика са три брода. Два побочна брода нешто су краћа од средњега, који је нартексом продужен на западну страну. Данашња црква је подигнута 1928. године захваљујући великом ктитору Николи Руњевцу, Требињцу из Америке. Осветили су је исте године на дан Св. Василија Острошког Чудотворца (12. маја) епископ захумско-херцеговачки Јован и епископ захумско-рашки Нектарије.
У манастиру Тврдош подвизавао се Свети Василије Острошки, чудотворац и један од светитеља Српске православне цркве.“ https://sr.wikipedia.org/sr
Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског.
А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. https://svetosavlje.org/dan-prologa/29-april-po-julijanskom-kalendaru/
Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ.
Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову.
Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. https://svetosavlje.org/dan-prologa/21-maj-po-julijanskom-kalendaru/
„У једној прастарој епској народној пjесми помиње се манастир Тврдош и његови подруми, односно манастирске избе испуњене вином. У тамним временима послије пропасти српске средњовјековне државе, српски монаси су у манастирима очували клицу српске духовности и културе, па и традицију српског винарства. Исто као и у читавој Европи, уосталом, и у нашем винарству највеће заслуге за преношење знања о узгајању винове лозе и производњи вина припадају монаштву. Многе славне винарске куће Француске, Италије, Шпаније и Немачке настале су на старим манастирским посјeдима или као настављачи њихове традиције. Бројни су и српски манастири који су винарски углед сачували до данашњих дана: Високи Дечани, Љубостиња, Тврдош.
Монаси манастира Тврдош, започели су пре десетак година ново поглавље у причи о манастирском винарству код нас. Преузели су бригу над виновом лозом у Требињском пољу, гдје су стари засади Вранца смештени на 70 хектара површине и подигли чак 60 хектара младих винограда у Поповом пољу.
Данас, манастир има два подрума. У старом каменом подруму из 15. века, у стољетним храстовим бачвама сазријева вранац, а само десетак метара даље, уз саму Требишњицу, укопан је нови подрум опремљен најсавременијом технологијом, али савршено уклопљен у постојећи комплекс.
Модерна технолошка рјешења укључују и гравитациони транспорт вина током процеса прераде, омогућен висинским разликама између различитих нивоа подрума.
Врело љето и благе зиме, изразита субмедитеранска клима, каменито тло натопљено најплоднијим земљиштем, стварају идеалне услове за рађање вина, које се циједи из камена и сувине, али и из сунца и вјетрова који се сударају изнад Требиња, хујећи са планина и мора истовремено. Требињско и Попово поље су изразито плодна крашка поља настала спирањем земљишта са околних брда. Некадашње шуме искрчене су највероватније у вријеме владавине Млечана, а и касније у доба Аустроугарске, па је временом ерозија нанијела сво плодно земљиште у Требињско и у Попово поље.
Вранац и Жилавка овдје се рађају вијековима, а уз њих засађени су и шардоне, мерло, каберне и сира, што омогућава и спајање аутохтоног и интернационалног, традиционалног и модерног, што винима Тврдоша даје и додатни квалитет. Подруми манастира Тврдош његују традиције српског монашког виноградарства и херцеговачког поднебља, производећи винa од аутохтоних и интернационалних сорти у подруму из 15. вијека. Жилавка, вранац, шардоне, каберне совињон, али и манастирска лоза, производе се комбиновањем древних и најсавременијих технологија.“
http://www.tvrdos.com
И да не би овај наши кратки путопис о лепотама и значају Манастира Тврдош завршио као ода врхунском вину, да се још једном присетимо Светог Василија Острошког који је овде замонашен, баш у Светом дому великог Светог цара Константина кога данас 21.маја/3.јуна славимо, заједно са његовом Светом мајком царицом Јеленом. На сам помен имена Светог Василија и данас још увек устају сви Срби из Црне Горе:
„Василије Свети поносе монаха,
Наставниче добри, светих пустињака.
К’о јутарња звијезда, твој лик нам се јавља,
Поборниче мудри, Светог Православља.
У пештери хладној, усред стијене сиве
Твоје мошти зраче духом вјере живе.
И сад као некад у времена стара,
Наше вјере свете, која чуда ствара.
Благовјерни народ, стиже са свих страна,
Под Острошке висе, хрли сваког дана.
Да цјелива тебе, духовног пастира,
И напоји душу рајског миомира.
Адске силе стрепе, од имена твога,
Ломе се о стијене тврдога Острога.
Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне,
Да нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.
Сузама си вјере, гријо хладне стијене,
О, пастиру добри, Цркве намучене.
Народу србскоме, Богом даровани,
Богоносни Оче, славом овјенчани.
На животној стази, вјере и надања,
Нашијех успона и наших падања.
Молитвама твојим љубав нам оснажи,
Да смо вазда будни на духовној стражи.
Моли за све вјерне, за обитељ свету,
Мир у мојој души, мир у цијелом свијету.
Мир од источника, сунчаније’ зрака
Василије Свети, поносе монаха.“
