Pročitaj mi članakNije bitno kakvu će Vučić sastaviti vladu, već je bitno da Vučić ne bude taj koji će sastavljati vladu.
Није ме зачудила изјава Александра Вучића да можда неће он саставити владу, без обзира на чињеницу да је добио мандат, најпре од народа путем значајне победе на изборима а потом и од самог председник државе. Наравно, нисам склон и да помислим да би се такав сценарио највероватнији, али није нереалан. Ко је икада макар нешто прочитао о софистикованим видовима притисака великих сила на потенцијалног или актуелног државника неке мале државе добро зна да су то неретко непремостиви притисци који доводе државу у пат-позицију ако се на њих не пристане.
Али тешко би се овде могло говорити да се употребљавају ти притисци, јер они би били уперени као томе да се Вучићу одреди ко ће му чинити кабинет. С обзиром на чињеницу да је на њега веома тешко на такав начин утицати, склон сам да размишљам да притисци иду у сасвим другом смеру.
То би се унајкраћем могло свести на реченицу да није битно какву ће Вучић саставити владу, већ је битно да Вучић не буде тај који ће састављати владу. Прецизније речено, бар по мом личном суду, који овако отворено износим, а који свакако допуштам да није тачан, али није лоше да се размисли, суштина је у томе да многе западне силе не желе Вучића на челу владе.
Отуда, износим своје запажање да Владе Србије још увек нема зато што западне силе желе све да учине да Вучића преко разних притисака натерају да одустане од премијерске позиције. Свакако, Вучић је тај који има преглед ситуације, с обзиром да се налази на позицији на којој се налази, па самим тим далеко боље може да процени колико су ти притисци озбиљни и да ли се Србија може њима одупрети, јер свако ко воли сопствену државу, а у изглед му се ставља општа опасност по државу уколико не пристане да се склони са одређене позиције, изабраће да жртвује своју позицију како не би угрозио државу.
Вучић је особа која очигледно по мери западних политичара није довољно кооперативна у смислу да је спреман да жртвује српске националне интересе. Видевиши да се побуна против његове власти не прима довољно у народу, да је на изборима неприкосновен, да је опозицију довео до нивоа да сама покаже своју језиву неспособност и незајажљивост да њени лидери владају нечим што се фиктивно зове председник нечега, па била то и непостојећа опозициона политичка партија, видевши да упркос суманитим кампањама против њега нису успели ни да га очешу, а с обзиром на огромне турбуленције у региону – западне силе су схватиле да морају брже да реагују. Њима је у Србији потребан послушник, а не премијер. То од Вучића не могу да добију.
Он одбија да уведе санкције Руској Федерацији, он доводи Кинезе у Србију да инвестирају, он не попушта око Сребренице, не попушта ни Хрватима када га уцењују око европског пута, не одриче се најближих сарадника, од којих су многи трн у оку западних амбасадора, једном речју, није кооперативан како су они замишљали. Нема тог притиска који нису пробали. Остао је овај, а то је директно испостављање захтева – или абдицирај са места премијера или иду тешки дани за Србију. У тој варијанти код моралног човека се рађа дилема шта урадити, јер ничија политичка каријера и позиција нису важни толико да би могли да угрозе државу и народ.
Наравно, још једном желим да подвучем да све ово пишем на основу претпоставки и онога што чујем у кулоарима. Може бити да се варам, али довољно дуго познајем Вучића, а после толико година проведених у политици, научио сам помало да анализирам одређене политичке околности, а посебно упућене поруке, па дајем себи слободу да на овај начин размишљам.
Наравно, ван памети би ми било да Вучић не буде премијер, јер су грађани гласали за њега, а не за Курту или Мурту, које би Запад можда желео, али, уколико је све овако како размишљам, поставите сами себи питање како бисте одлучили ако вам неко стави у изглед проблеме за земљу и народ ако не пристанете да одете са места премијера. Зато нисам спреман да га осудим, већ, напротив, подржаћу га шта год да одлучи.
