Прочитај ми чланакПре неки дан бацих поглед на сајт Центра за културну деконтаминацију, кога годинама води Борка Павићевић. Не желећи да улазим у садржину онога што та невладина организација ради – јер, дабоме, демократија је, а у демократији свако има право на своје мишљење – запало ми је за око ко су главни донатори пројеката дотичног Центра. Ни мање ни више, то су град Београд и Министарство културе и информисање – читај Влада Републике Србије.
Постављам питање и Влади и граду Београду: зашто бацате паре на сорошевски невладин сектор?
Пре неки дан бацих поглед на сајт Центра за културну деконтаминацију, кога годинама води Борка Павићевић. Не желећи да улазим у садржину онога што та невладина организација ради – јер, дабоме, демократија је, а у демократији свако има право на своје мишљење – запало ми је за око ко су главни донатори пројеката дотичног Центра. Ни мање ни више, то су град Београд и Министарство културе и информисање – читај Влада Републике Србије.
Да ли се ради о трибини везаној за изручење Милошевића, да ли је у питању поп и рок култура, говоранција о Сребреници, на којој учествује заклети србомрзац Флоренс Артман, потпуно је небитно. Тек, сваки од тих догађаја финансирали су поменуто министарство и град Београд. Народски речено, финансирали смо ми, грађани, као порески обвезници.
Не бих да улазим у износе, али постављам питање и Влади, а и граду Београду: зашто бацате паре на сорошевски невладин сектор? Односно, да будем још прецизнији – од свих пројеката на које су последњу деценију и по бачене народне паре – да ли је икада реално сагледано какав је био ефекат на друштво и шта се то побољшало у области за коју је пројекат одређене сорошевске невладине организације добио средства?
ДА ЛИ ЈЕ ДРЖАВА РЕКЕТИРАНА?
Свакако, веома је важно поставити питање критеријума према коме те невладине организације добијају новац. Активизам грађана кроз невладин сектор је позитивна ствар, али проблем се јавља у чињеници да не могу баш све невладине организације да добију намењена средства, јер очигледно је да постоји монопол на добијање пара, а свакако и изузетан политички утицај, тако да само одређене невладине организације могу да добију тај новац.
Уколико би се појавила нека невладина организација која би организовала трибину и расправу о, рецимо, херојима Кошара, нисам сигуран да би добила жуту банку. Али, ако се појави организација која ће брутално да вербално онанише по српском народу, нпр. по питању Сребренице, очито је да ће се новац за њу веома издашно издвојити.
Посебно је проблематично лицемерје које исказују поменуте невладине организације. Хајде то што позамашне суме примају од Европске комисије, Фондације Рокфелер, разних фондова за отворено друштво, амбасада Велике Британије, Краљевине Норвешке итд. То чак и добро дође држави, јер више пара троше у Србији.
Међутим, крајњи је безобразлук да, ако их већ држава финансира за разне глупости, ту исту државу опањкавају где год стигну. Да ли због тога што се предводници овдашњег невладиног сектора носе мишљу да држава не сме да им укине дотације – јер ће, боже мој, организовати медијску харангу на оног ко се то усуди, а то му свакако у очима западних политичара неће бити добра препорука – тек, ти људи се понашају као да држава увек њима мора да изађе усусрет.
ГАДЕ СЕ СРБИЈЕ. АЛИ НЕ ЊЕНИХ ПАРА?
Заузврат, они ће ту исту државу и српски народ оцрнити на сваком кораку, што му ваљда дође као оправдање за средства која стигну из иностранства. Отуда, апелујем на Владу Србије, покрајинску владу, као и на локалне самоуправе по Србији, да добро преиспитају коме и зашто издвајају средства.
Апелујем да се види ко су људи у комисијама који одлучују о додели средстава, а посебно апелујем да се донесе нови закон о финансирању невладиног сектора у коме ће се јасно прописати критеријуми шта се може сматрати невладином организацијом, како сме да се невладина организација финансира, на који начин може да узме учешће у конкурсима за пројекте итд.
Доста је било да држава баца новац на бесмислене пројекте, посебно медијске, оних који о тој истој држави говоре све најгоре. Финансирати пројекте Фонда за хуманитарно право, Центра за културну деконтаминацију, Хелсишнског одбора за људска права, НУНС, НДНВ и њима сличних организација делује као најгори мазохизам.
Уосталом, у Србији има толико начина да се тај новац, који се издваја за будалаштине које сорошевски невладин сектор афирмише, преусмери на паметније ствари. Рецимо, да се развије омладински и аматерски спорт, да се уложи у обнову и изградњу школа и вртића, реновирање домова здравља и болница, да се побољша положај инвалида итд.
На крају, не би било лоше да се уради ревизија онога што се до сада урадило, а то подразумева да најпре видимо какви су ефекти пројеката невладиног сектора финансираних из државне касе. Плашим се да бисмо се за главу ухватили на шта смо све бацили паре.
Све у свему, господа се можда гаде овог режима, мада је то „гађење“ више наређено из иностранства, али се не гаде на „режимске“ паре. Зато не могу да сакријем гађење према њима тако лицемернима.
