Прочитај ми чланакПатријарх Српске православне цркве Порфирије: „Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!
Под сводовима Српске патријаршије, Православно-богословског факултета, као и међу верницима Српске православне цркве, кружи вест да српски високодостојници (читај владика бачки Иринеј Буловић и његов духовни син патријарх Порфирије) активно раде на припремама за долазак папе у Србију.
Истине ради, неопходно је напоменути да се од Светог Саве, првог поглавара аутокефалне српске Цркве, ниједан наш првосвештеник није сусрео са римским папом.
Упркос томе, и сам врх српске политичке елите изражава сагласност да папа посети Србију, у првом реду у знак захвалности што Ватикан није признао самопроглашену „државу Косово“, која је на варварски начин и уз помоћ НАТО пакта, отргнута из државно правног система и Устава Републике Србије.
Констатација о непризнавању тзв. државе Косово од стране Ватикана, сама по себи, изазива чуђење и подсмех, поготово ако се узме у обзир неколико чињеница. Као прво, када је у питању разбијање државности Републике Србије на КиМ, најилустративније нам говори чињеница да иако Ватикан званично није признао тзв. независност јужне српске покрајине, у исто време, захваљујући Викиликсу сазнајемо да је 30. априла 2008. године, недуго пошто је „Скупштина Косова“ 17.02.2008. год. усвојила акламацијом Декларацију о „независности Косова“, из Америчке амбасаде из Рима је послата поверљива депеша број 0971, у којој пише да је Монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица ‘de facto’ признала независност Косова, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ“.
Други еклатантан пример, представља одлука Свете столице о цепању Београдске надбискупије Римокатоличке цркве на два дела, и то: Београдску и Косовску надбискупију, што је учињено непосредно после проглашења тзв. независности Косова 2008. године. Готово је невероватно како су ове чињенице остале непознате српској црквеној и политичкој елити?
Такође, искреност односа Римокатоличке цркве према СПЦ најбоље се види из примера који се догодио пре скоро 80 година, тачније 4. марта 1945. године. Тада је комунистички режим вршио велики притисак на СПЦ да призна аутокефалност МПЦ, што је један од највећих патријараха у историји СПЦ Герман, енергично одбио, истичући „да би на тај начин СПЦ извршила самоубиство“. И онда је, тог датума, по налогу и уз пуну подршку комунистичког режима, тзв. „Иницијативни одбор“ сазвао Македонски црквено-народни сабор коме је присуствовало око 300 делегата из целе Македоније, док је у име Римокатоличке цркве био присутан Алојз Турк, потоњи надбискуп београдски? На тај начин је очигледно демонстрирана жеља Ватикана да се изврши дезинтеграција СПЦ.
Када су у питању односи Ватикана и СПЦ, као и српског народа, треба додати да је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, једна од највећих професорски у историји правног факултета у Београду, проф. др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму и уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке. Др Аврамов је рекла да је „Између ове три земље склопљен тајни споразум 1976. године у 11 тачака“, од којих се једна односи на „тотално уништење Православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни када су рекли да Православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз Православље веома тешко успела.
Потписници документа су констатовали да би се уништила срж православне теологије, неопходно је уништити Православље у целини, што је једино могуће остварити продором у Православну Цркву, и то путем подмићивања црквених великодостојника великим свотама новца. На крају су додали да је реализација овог плана неопходна, јер је православна теолошка мисао једина која се може повезати са оним што они називају глобализација.
У том контексту, јасно се види лицемерност и улога Римокатоличке цркве у нарушавању и разбијању српске, а нешто раније и југословенске државности. У то време је Ватикан са спољним агресорима и домаћим помагачима, ковао планове о разбијању како државности Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, државности Краљевине СХС, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије тако и државности Републике Србије на КиМ.
После свега наведеног, са жаљењем можемо да констатујемо да је од стране високодостојника СПЦ било врло озбиљних и тешких пропуста поготово у односу са представницима Римокатоличке цркве. У том контексту, наводимо изводе из дела проф. др Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 4:
„…Ако се уз напред речено има у виду и чињеница да су сви чланови Светог архијерејског синода, први пут у историји Српске цркве, гостовали у Загребу, где су са хрватским кардиналом и бискупима седели у сали са окаченом изнад њих сликом Алојзија Степинца, онда је јасно какву ће корист извући Хрвати од учешћа српских архијереја у ‘Мешовитој комисији’. Не треба сумњати да ће Ватикан Степинца свакако прогласити за ‘свеца’ и независно од тога што ће се измислити да је учинио неко исцелитељско чудо …“.
„…За Хрвате је важно да остане записано да је у том чину, преко католичко-православне комисије, учествовала и Српска православна црква. Онај ко са њима вади мед, тај прсте лиже, тј. на истом је послу ради ‘зближавања’.
Шта је требало да у том случају уради Српска православна црква? Да одбије папин предлог, а да образује посебан одбор уистину стручних чланова, чија би студиозна истраживања објавила у посебном зборнику. Њено учествовање у ‘Мешовитој комисији’ ничим не може да се правда. Апсолутно је у супротности са канонским учењем и читавом православном црквеном праксом…“.
Када је у питању евентуална посета папе Србији, навешћемо став блаженопочившег српског патријарха Гаврила V, (Мемоари патријарха српског Гаврила, I, Париз 1974, стр. 593–594), из разговора са Михом Креком, потпредседником Словеначке радничке партије и потпредседником Министарства савета Краљевине Југославије у емиграцији. Том приликом, Миха Крек је рекао патријарху Гаврилу V:
„Све што се вама догодило, културном свијету је познато. и он одаје своје признање вашем ставу пред непријатељима цијелог свијета. То мишљење дијели се и овдје у Риму, при Светој Столици. Сам Папа Пије XII добро је упознат са околностима под којима сте живјели до краја рата. Цијенећи вашу жртву за наш народ, Свети отац папа искрено се заинтересовао за Вашу Светост. Он би желио, кад се већ налазите у Риму у његовој близини, да вас лично у свему помогне и пружи вам прилику да се увјерите у његову добронамјерност и жељу да вам омогући нормалан живот, који вам као српском патријарху доликује. Ви треба да имате пристојну вилу са свим удобностима, како бисте се могли несметано посветити дужностима према нашим вјернима, према многобројним избјеглицама и болесницима. Света Столица има средстава да материјално омогући вашу опсежну мисију међу паством. Свети отац вољан је да вас у свему помогне, а преко вас он жели да помогне српске избјеглице, да се заузме за њихов смјештај и пристојан живот. Због свега овога добро би било да се Ваша Светост састане са Светим оцем Пијем XII“.
Патријарх је одбио предлог, а то значи и сваки контакт и сусрет. Свој став је образложио следећим речима:
„После свега овога што сам укратко изложио, да ли има начина и могућности да српски Патријарх пређе преко свега овога? Ви сте ми сами, господине Министре, рекли да имате информације из савезничких извора да је побијено између 700 до 800 хиљада Срба. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да одем у Ватикан на ноге Папи? То би било подворење, што ја као српски патријарх не бих никада могао себи да дозволим, а још мање да о тој могућности дискутујем, па макар да ми је стављено да бирам између смрти и живота. Ја бих се сто пута определио за смрт, у уверењу да нисам издао свој пут и Српску православну цркву и српски народ као целину, који наставља и даље своје мучеништво.“ (Мемоари..,I, стр. 601).
Уместо коментара о српским страдалницима током Другог светског рата, навео би кратак цитат из дела Миодрага М. Петровића – „Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство“, 25. септембар 2018. године, стр. 6:
„…Када су 1987. године новинари питали Херцога – који је у име Владе Израела дошао био у званичну посету Немачкој (тада сам био на студијском боравку у Франкфурту на Мајни) – да ли Јевреји могу да опросте Немцима за Холокауст, одговорио је: ‘За то морате да питате жртве’“.
На крају, говорећи о евентуалној посети папе Србији, 46. поглавар Српске православне цркве који се налази на престолу Светог Саве, патријарх Порфирије (Првослав Перић), је рекао:
„Лично сам имао прилику да више пута сретнем садашњег папу, у разним поводима. Морам да кажем да сам из сваког од тих сусрета бивао обогаћен и понео најлепша могућа духовна искуства. Да сам, пре свега, у њему видео огромну јеванђелску ширину, ширину на коју нас Христос позива, ширину у којој има места за све, независно од тога ком народу припада, којој држави, којој вери, или пак ако себе осећа и декларише као неверник. Што се тиче папине посете Србији, сматрам да би то било обострано исправно и у духу Христове речи која позива на јединство“.
Такође, одавно су нам познати јавно изражени сентименти патријарха Порфирија које гаји према Загребу, Хрватској, Римокатоличкој цркви а посебно римском папи, што представља његов лични став за који смо сигурни да га дели само занемарњив број верника СПЦ. Његове речи смо навели на почетку овог текста, а оне гласе:
„Рекао сам и поновићу, Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем”!
Ваша светости, наш је проблем што сте Ви патријарх Српске православне цркве и налазите се на престолу Светога Саве, а нисте Загребачки надбискуп или неки високодостојник Ромокатоличке цркве!
Што се нас тиче, ми смо рођени као православци и као православци ћемо и окончати своје животе. Али нисмо, нити ћемо икада бити, паписти, екуменисти, модернисти или либерали као ни глумци!
Ми смо верници једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што ће рећи једине Православне, која почива на апостолским правилима, одлукама Васељенских и Помесних сабора и на учењима свих Светих Отаца Православне цркве.
Диогенис Д. Валаванидис
председник ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА
председник Одбора за верска питања ЦЕНТРА ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ
