Pročitaj mi članak
Некада је довољна трунчица да направи разлику између ствари какве јесу и каквим се представљају да јесу.
Као и увек, човек је носилац те трунчице, која је, ма колико мала била, ипак огромна с обзиром на то да собом дефинише околности, мотиве, делатности. Тако две индентичне ситуације могу бити дијаметрално различите, недодирљиве ако ли та трунчица покаже да ствари, околности, мотиви… тако стоје.
Ако ли имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој… – јесте јеванђелски подсетник о битности поменуте трунчице, као и о начину живота који она имплицира, а све у односу на човека који је има или нема. Та трунчица јесте окосница, параметар који човеково деловање непогрешиво карактерише као постојано, стамено, или као фарсу, личину иза које струји одурни задах промашености – греха. Но, она није неки експлицитни параметар који носи етикете свима обзнањујући суштину ствари (онаквих какве јесу), већ је више онај дискретни, интимни глас који човеку пружа могућност самопреиспитивања, али само у случају да се то исто жели, хоће. На жалост, чешће неће.
И, како то обично бива, ако ли човек нема утемељење у суштини, својим животним ходом изражавајући саму форму поменуте, онда се он хвата за афсаду, форму, којом жели надоместити празнину немања дотичне. Тако се свеукупно деловање његово показује лажним, театралним, окренутим ка њему самом, у том јаловом покушају којим жели да се покаже онаквим какав није, односно у покушају да у то убеди друге, али и – себе.
Јеванђелска слика фарисеја који се моли, односно његовог приступа (према) Богу и царинику, најбољи је пример таквог начина, једног таквог односа (на)спрам реалности која нас окружује. Мотиви овакве мимикрије су, као и увек, исти: неубеђеност и недоживљеност као последице промашености, стања у којима човек не искоришћава ту трунчицу како би свој ход усмерио ка Богу, већ се крије иза слова Закона слепо извршавајући одређене норме понашања не би ли на тај начин умирио савест и олакшао себи тај јалови пут преживљавања.
Шта после – о томе се не мисли, о томе је већ написано и други су рекли то и то, овако и онако,… тако да човек, тотално утешен над сопственом пропашћу, гуши ту трунчицу у себи и она, на крају, бива сасвим потиснута.
Не на суд или на осуду, већ на смелост према Теби – јесте молитва која узводи ка Евхаристији на догађају Свете Литургије, а која човека недвосмислено упућује на спознају за чиме треба да трага, шта треба да буде смер његовог животног тока и ради чега је потребно оформити – заокружити сопствену личност као претпоставку једног таквог, смелог односа са Богом.
Као и увек, Литургија собом носи то решење, омогућава један такав однос и пружа човеку тај идентитет за вечност. Но, као и у свему, опет је трунчица та која прави разлику између оних који се крију иза Литургије и оних који граде – чине Литургију. Суштински, то би била разлика као и између фарисеја и цариника. Првом је било битно да нагласи своју Близину са Богом, а као последицу сопствених доприноса, који се огледају у извршавању ових или оних норми; док је за цариника било једино битно да је ту, да може да учествује у Тајни својим присуством, свестан своје ограничености, али и утврђен у љубави према Богу, којом се та иста ограниченост превазилази, па промашај тако прераста у погодак – грех у врлину.
То је и разлика интересовања, питања,. Питања која се постављају тек реда ради и обично си хипотетичког карактера и, као по правилу, не тичу се особе која их је поставила, док, са друге стране, та иста особа на крају одговара на сопствено питање јер је и сам мотив био усмерен не ка стицању неког новог, већ више ка истицању властитог знања, обавештености, праведности (библијска слика оваквог човека је приказана у причи о богатом младићу који се интересовао шта му треба за Живот Вечни не би ли тим питањем указао на то како се он држи Закона, како је праведан, … једном речју – тим је питањем желео да укаже на себе , а не да надогради себе). Питање, које се изражава шапатом, а одговор се ишчекује са трептајем срца, као код човека који ишчекује расплет животне ситуације (Библијска слика оваквог човека би била прича у којој је изражена драма око исцељивања Јаирове кћери).
На крају крајева, Литургија и јесте живот, живот који се креће ка вечности, а у којем се препушта мртвима да сахрањују своје мртве, док се сам човек упућује ка Хисту – утзаном стазом сопственог спасења, интересовања, питања, … Дакле, и питање изражава човека, односно постојаност те трунчице у њему или… не.
А да ли се ико запитао, рецимо, ко су ти свети којима се свештеник обраћа када у рукама држи Тело и Крв Христову. Ако ко и јесте, да ли је наставио свој ток размишљања зашто су ти свети свети? Да ли због десетка у киму и метвици или слепог извершавања одређених норми, те постављања питања на који сами одговарају или због нечег другог – Неког Другог!
Што је уједно и одгонетка – зашто одмах по завршетку тих речи народ наставља те свештеникове речи закључком да је Један Свет, да је Један Господ Исус Христос у слави Бога Оца, амин! Аамин – као израз потврде, учествовања и прихватања те Реалности као сопствене реалности. Живота у складу те и такве Реалности! Што нас поново враћа оној трунчици вере која је и представљала тај стандард живљења том Реалношћу – самоостваривањем и саостваривањем у заједници, а на путу ка Истини и активним учествовањем у тој Истини догађајем Свете Литургије.
Динамизам саме Литургије се тако сели из црквене порте у човеков дом јер се најпре уселио у његово срце док ум сада представља средство – израз потребе да се она дише, сведочи – свим срцем својим и од свег ума свог. И, у том моменту, јалова и хипотетичка питања религијских пустолова бивају замењена једним живим односом којим прерастамо знање тек неких чињеница о Богу – непосредним односом са Богом; приближавајући себе Тајни – учествујемо у њој…
Дијалектика велике трунчице не би требало да зачуди / збуни човека пошто је он такође дијалектичан, с обзиром на то да је мален у односу на космос и, у исто време, голем јер је његова природа обухватила Необухватљивог утробом Девојке која је, опет, својом трунчицом и својим амин – ево слушкиње Господње – започела Историју спасења, у коју су тада укључени сви народи, док се изабраност са нивоа народа изместила на ниво личности, којом човек добија могућност учествовања у још једној, а способној дијалекцији створено – Нестворено, остваривањем сопствене трунчице – дијалектиком смелости и својом амин љубави / заједници Божијој.
(МИСИОНАР)
