Прочитај ми чланакВерници српске православне цркве данас славе Љубав, Веру и Наду, тачније свете мученице којима је мајка Софија (мудрост) дала ова имена по узору на врлине које је проповедао Исус Христ.
У време када су страдале Вера је имала 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене су пред цара где су смерно али одлучно исповедили веру у Исуса Христа и одбили да принесу жртве идолској богињи Артемиди.
Након тога су по царевој наредби мучене и убијене.
Мртва тела својих кћери узела је Софија и сахранила ван града. Након три дана и три ноћи молитви на њиховом гробу и сама је умрла 137. године.
Ево тужне приче о страдању три сестре Вере, Љубави и Наде:
За време царовања злог римског цара Адријана у Риму је живела удовица Софија са три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине?
Како су деца одрастала, у њима су расле хришћанске врлине, а добро су изучиле пророчке и апостолске књиге и биле су усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој мајци, напредујући у свему и идући из силе у силу.
Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их је видео, епарх одмах схвати да су оне хришћанке, јер нису криле своју веру у Христа, нису се колебале у својој нади на Христа, и нису криле велику љубав за Христа, него су отворено пред свима славиле Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких.
О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима.
Када су дошле у царев двор оне се прекрстише говорећи: „Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог.“ Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који је гордо седео на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, али су стајале пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледале га веселим очима, као да су позване на гозбу. Цар стаде испитивати мајку каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, је одговарала тако паметно, да су се сви присутни дивили њеном разуму.
Цар, видећи пред собом мудру жену, али не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима код високородне жене Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд.
Боравећи у дому Паладије и имајући на располагању доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје.
Кћери моје, због Христове части немојте да жалите своје младо тело, немојте жалити лепи цвет младости своје и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота… За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу.
Трећег дана, оне девојке су изведене пред незнабожног цара на суд. Мислио је да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, и цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост…. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац.
Међутим, свете девојчице му одговорише једногласно и једнодушно: Наш је Отац – Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше, ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо, јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег.
Чувши такав одговор од њих, цар упита мајку Софију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има 12 година; друга – Нада, има 10 година; трећа – љубав, њој је 9 година.
Цар се много наљутио и дивљао што оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! – Али Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! – Међутим, она је само ћутала и трпела. А када мучитељи ништа нису успели батинама, цар нареди да јој одсеку девојачке груди, али из рана, уместо крви потече млеко. И сви који су посматрали мучење свете Вере дивили су се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваше царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко царевом безумљу и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу!
После тога су донели гвоздену решетку и ставили на ватрени огањ. Када се усијала као жеравица, положише на њу свету девојчицу Веру. Два сата је лежала она на тој решетки и молила се Господу свом, и ни најмање се не опече. Затим би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри, али и у њему остаде неповређена, и седећи у њему као у прохладној води опет певаше Богу.
Не знајући шта још да чини с њом, да би је одвратио од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радошћу и рече мајци: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем до жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог.
После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој.
После тога светој Вери би одсечена глава, и она отиде ка Глави својој – Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе.
Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. – Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене.
Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве су је дуго тукле без милости, док се не уморише. Међутим она је ћутала као да не осећа никакав бол, и само је гледала своју мајку блажену Софију, која је јуначки посматрала страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове.
Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом.
Цар осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! – А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! – Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици.
Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима.
Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби.
Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. – Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете!
Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху.
Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. – А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац…
Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав.
О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 29, 2019
