Прочитај ми чланакОсим што однедавно – јер то више није „ин“ као у време када је узлетао у високу политику – нападно крије чињеницу да ми је земљак по месту рођења (потиче, као и ја, из царског Призрена), весели Ивица Дачић, изгледа да би, док не буде начисто да ли га је његов врховни командант „узео“ у будућу владу, да побегне из сопствене коже и избрише из колективног сећања да се, колико до јуче, нападно самохвалисао да је баш он кључни „руски човек“ у Србији!
Психолози ће то боље да објасне, али из неког (не)знаног разлога у нашем се бившем министру дипломатије, који се и даље лажно представља као министар дипломатије, уочи склапања октроисане владе, боре два Дачића: један бивши естрадни русољуб и један актуелни вучићољуб. Очигледно је: Дачић је већ између љубави према „мајчици Русији“ и љубави према власти за ђувегију изабрао Александра Вучића!
Да сам у праву када тврдим да је „официјелна“ Србија, има томе месеци и месеци уназад, отпочела да води русофобичну, понекад чак и антируску, политику, могао бих да набрајам и набрајам доказе.
Да почнем, на пример, од избора у Црној Гори, пре четири године, на којима је минимална победа Ђукановићевих русомрзаца резултат директног мешања Дачићевог ђувегије Вучића, „у лајву“, усред изборног дана.
Лепше ми је, међутим, да почнем од теме од које Дачић годинама унатраг бежи као ђаво од крста. Шта би, бивши министре полиције и дипломатије, бивши премијеру Вучићеве владе, са заклињањем у брзо давање, макар службеног, ако не већ дипломатског статуса Српско-руском хуманитарном центру, које си, знајући да лажеш, не трепнувши, обећавао и свом и Вучићевом, већински русофилском, бирачком телу?
Нека каже Дачић (тада представник владе Мирка Цветковића), као потписник Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације, на основу кога је 25. априла 2012. формиран Руско-српски хуманитарни центар, зашто се од октобра 2014. године, када је током Војне параде у Београду најављено потписивање Споразума о условима боравка, привилегијама и имунитетима хуманитарног центра у Нишу, на потписивање тог документа још увек чека и ко је највећи кривац што то још није учињено?
Ко је одговоран за чињеницу да на мом и Дачићевом Косову и Метохији које је део Републике Србије, већ имамо НАТО базу, а иако смо декларативно војнонеутрална земља – хуманитарном центру у Нишу не смемо да дамо чак ни службени статус?
Ко је кривац, добри војниче Швејк, ако не Александар Вучић лично?
Пре четири године тадашњи председник Србије Томислав Николић рекао је да Србија са Русијом може да потпише исти уговор о хуманитарном центру у Нишу као што је и Споразум са НАТО. Данас је његово ћутање посебно гласно.
Зашто се не јавља победник последњих демократских избора у Србији 2012. године и последњи председник Србије који се држао својих уставних овлашћења и закона и који је као свој најлепши тренутак у току петогодишњег мандата издвојио сусрет са Владимиром Путином, са нагласком на понос што се са њим „пољубио чак девет пута“?
Зашто Томислав Николић, носилац руског Ордена дружбе, ћути док странка чији је био председник производи антируску хистерију преко својих таблоида?
Касније је, у мају 2017. (у време председничких избора), Дачић, у функцији министра спољних послова, казао да се „дипломатски статус мора решити или ће се центар угасити“, најавивши да ће код премијера Вучића покренути ту иницијативу, баш из разлога што има посебну одговорност јер је са Сергејом Шојгуом и формирао тај центар.
Само месец дана касније се предомислио, па је као в. д. премијера најавио да ће статус службеника Руско-српског хуманитарног центра у Нишу решити будућа влада, што је потврдила и (сада већ бивша) председница Владе Ана Брнабић, рекавши да је тај центар у Нишу „на листи приоритета нове владе“ и изразивши очекивање да ће ускоро бити нађено решење за његов статус које ће бити „прихватљиво за све“.
Шта значи „прихватљиво за све“? Вероватно је мислила прихватљиво за Вучића, који неће и не жели да се замери Америци, Европској унији и НАТО-у, а ипак би да је близак са Москвом и председником Путином, по потреби, кад затреба њему (због подршке русофилски оријентисаног бирачког тела), а не Србији и српском народу.
Као врхунац официјелне државне русофобије, на сцену ступа Александар Вучић лично, суочен са директним питањем када ће особље центра добити дипломатски статус какав уживају припадници НАТО снага на територији Србије.
Он, уочи Видовдана прошле године, хохштаплерски покушава да се измигољи несувислим објашњењима типа, „уколико потпише дипломатски статус за нишке Русе, критиковаће га присталице ЕУ, а уколико не потпише, критиковаће га русофили“. А онда, тог истог дана, самозвани врховни командант поручи нацији да „он брине о интересима Србије и да ће јавност бити обавештена када буде било промена по овом српско-руско-нишком питању“. Зашто још увек нисмо обавештени, то само Вучић зна!
Међутим, хоћу да верујем да то зна и мој Призренлија Дачић, потписник Бриселског споразума, и да ће о томе и да проговори, ако којим случајем (чак и уз руску „интервенцију“) не буде извучен као зечић из шешира и за нову владу. Видећемо…
До тада, имајте обојица у виду да и у СНС-у, и у СПС-у има искрених патриота који се дубоко не слажу са тиме како водите државну политику.
Они за сада углавном ћуте или тихо негодују, далеко од ушију јавности, али је питање времена када ће сви они подићи глас и спречити ваше планове.
У супротном ће морати својој деци и унуцима да објашњавају због чега су били саучесници у предаји Косова и Метохије, а то ће бити болније од свих привилегија које као власт уживају у вашем мафијашком и криминалном систему.
Аутор је „по Дачићевим речима, један од најмоћнијих људи српске опозиције“
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 16, 2020
