Иницијатива Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – односно његовог ресорног шефа Александра Вулина – да се посмртни остаци Драгутина Димитријевића Аписа и његових најближих следбеника Љубомира Вуловића и Рада Малобабића пренесу са солунског војничког гробља у Београд, узнемирила је духове у Србији. Пре свих Апис, али и његови завереници, као да су постхумно доспели међу четири српска тоцила. Представници такозване европске и грађанске Србије тврде да је то најобичнија популистичка ујдурма.

Прво је питање, наравно, чему иницијатива за пренос посмртних остатака, с обзиром на то да су они деведесетих година пронађени приликом изградње солунског аеродрома и положени у српске гробнице у склопу војничког гробља Зејтинлик. Но, могло би се поставити још и питање које би било у духу покојника: да ли би Апис и другови дозволили, да су за живота питани, да после војничке смрти буду одвојени од својих сабораца, да буду постхумно и привилеговано сахрањени и то уз медијски спектакл?

Овим разумљивим и оправданим питањима придружује се, у начелу, аутор ових редова. Међутим, постоји и друга страна медаље. За реч су се у међувремену јавили и они који тврде да би повратак Аписа, у универзалној формули српске данашњице, опомени с уздигнутим прстом, могао да буде схваћен као глорификација насилника и убица и да би негативно утицао на српски имиџ и на српске евроинтеграције.

Извор: Политика

Oznake: Apis, Srbija, Crna ruka