Прочитај ми чланак

ЦРКВА је Титова!

0

Духовни живот Дробњака на северу Црне Горе кроз векове су пратиле бројне згоде и незгоде. Владику Амфилохија у храму закључао обесни младић

Када је владика Амфилохије дошао на трон митрополита црногорско-приморског, одмах је почео да обилази цркве у епархији. Пролазећи кроз дурмиторски крај, сврати у цркву у селу Новаковићи. Пронађе некако кључ и са ђаконом који га је возио уђе у храм. Види се, црква недавно грађевински обнављана, промењен кров, свеже малтерисана. Очито су је обнављали људи који нису црквени, оно мало ствари што се нашло у цркви бачено на под у олтару. Изненада се на вратима појави силна момчина, који право са прага викну, претећим гласом:

Једна од цркава у Дробњаку – Фото Томаш Ћоровић

– Шта ћете ви овде, ко сте ви?

– Ја сам митрополит црногорско-приморски, ево, свратили да обиђемо овај храм, да видимо у каквом је стању – поче владика Амфилохије да објашњава, очито недобронамерном младићу.

– Ову цркву су градили наши преци па је била сва пропала, само што се није срушила. Пре две године се приснило ту једној баби како треба да обновимо цркву јер сваке године из села неко погине. Председник месне заједнице пошао у општину, испричао све потанко председнику и он од средстава савеза бораца све ово платио те је лањске године урађено. Попе, бежи одавде, ово је Титова црква!

Покушава владика да објасни надобудном младићу, али узалуд.

– Ако за пет минута не изађете одавде, закључаћу вас, па ћеш попе имати времена да држиш говор и молиш се Богу до сутра – подвикну младић.

Речено-учињено, прилупи врата, закључа, и оде кући.

Гледа митрополит шта га је снашло, испрегледа унутрашњост храма, види остатке некадашњег времена, па поче да служи литургију. После два сата заврши, време пролази, пада полако и мрак, кад онај младић бану на врата:

– А, били сте се препали да нећу доћи, ха, ха… Да ме не закуми стриц да те откључам, џабе се ти, попе, молиш Богу цео дан, ноћио би ти мени ту.

Настави владика причу са младићем, који му рече да је за обнову цркве најзаслужнија његова тетка која је за Покров, где је пре рата овде био велики скуп, водила коло и још тада почела борбу против попова и других народних угњетача.

– Даће Бог, да ја тебе, младићу, једног дана крстим у овом храму – закључи дијалог владика, и пође ка Цетињу.

Ово је само једна од многобројних анегдота које је од заборава сачувао публициста Томаш Ћоровић. Он се у монографији „Црква у Дробњаку“ бавио и другачијом страном обнове духовног живота људи овог краја.

Лето 1945. године, велики народни збор у Буковици. Избори за Народну скупштину, кандидат партије испред шавничког среза је народни херој Владимир Јакић, а главни говорник Спасоје Шарац, секретар среског комитета у Шавнику. После партијских говора је велико народно весеље. Ту су и први сватови. Младожења је Вуксан, припадник народне милиције, а невеста Софија, лепа скојевка. Кум је, ко би други него друг Спасоје. Очеви младенаца, стари ратници Марко и Радош инсистирају да се младенци венчају у цркви. Народни одбор још није организовао матичну службу, тако да Спасоје мора попустити. Венчање је обављао поп Зарије Жугић у цркви на Мљетичку. Кум Спасоје невољно стоји и прати попову проповед. У једном тренутку ће врло ауторитативно заповедити:

– Скрати то, попе!

– Што ти не скрати јуче – одсечно ће поп Зарија и настави да чинодејствује.

ОПЕЛО КАЛУЂЕРА ЈЕФТИМИЈА

Негде око 1930. године преношене су кости барјактара и дробњачког капетана Јока Полексића у његово село Мокро код Шавника. Стари барјактар Јоко је погинуо као добровољац у јуришу у славној бици на Мојковцу, где је после битке и покопан. Опело старом ратнику држи игуман манастира Бијела Јефтимије Гломазић. Калуђер Јефтимије је био у задњем рату доказани национални радник и комита, међутим, био је и порочан, волео је да попије и добро поједе, а знао је заметнути кавгу. На гробу говори Никола Ружић, командир Дробњачког батаљона са Мојковца. Никола је био добар јунак и војни командант, али је био мало и досадио држећи говоре на испраћајима својим саборцима. Говорећи тим поводом, командир ће се обратити успаваном ратнику:

– Устај, барјактаре Јоко, устај да видиш како нам изгледа нова увећана отаџбина, устај, капетане, да видиш нову цесту кроз твој Шавник, устај, јуначе, да уживаш у слободи…

Одужио командир Никола, а Јефтимије једва чека да почившем капетану Јоку отпева „Вечнаја памјат“ па да седа за богату трпезу коју су синови припремили, прекинуће говорника:

– Брате Јоко, почивај у миру, не слушај овога што лапрда! Не устај! Лези ђе си, боље ти је тамо него с нама.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: novosti.rs

Ознаке: , ,