Pročitaj mi članakAko Srbija želi da ima značaj i ugled kakav je imala pre 1918. godine, ona mora da bude uzor slobode i demokratije na Balkanu. Svako ko misli da naša zemlja treba da ima Broza, Staljina ili Maoa kao preduslov da bi postogla nekakve velike ciljeve modernizacije, prava doskora nepoznatih manjina, socijalnog oslobođenja, ekonomskog napredovanja ili nacionalnog ujedinjenja, ne zna dovoljno i još manje razume.
Ових дана режимске телевизије и новине у Србији испуњене су вестима о завери неименованих сила да зауставе Србију у великом успону. Ренесанси чији је узрок благородна и савршена личност Александра Вучића. После осам година власти СНС-а и СПС-а извесно је да: Србија по кумулативном економском расту заостаје за свим државама Балкана, наш дуг је готово удвостручен, плате и пензије су на силу повећане пред изборе (моја зарада је, рецимо, данас прерачуната у евре нижа него 2013, а све је у земљи поскупело у просеку за 30%). Ова власт је дуго сарађивала са тиранима какви су Орбан и Ђукановић. Успела је да мало више улаже у српски народ изван Србије, али у односу на ветропирастог Бориса Тадића, то није било превише тешко. Назадовали смо кад је реч о стању демократије. Наш парламент је убијен. У њему већ три године не доносе државни буџет. На управо одржаним изборима правно је поништено око две хиљаде бирачких места због чега су они реално пропали. Уједно, уместо званичних 48,9% на њих је изашло између 34% и 37%, а у великим градовима тек између 25% и 29%.
Сада чекамо да се нешто велико догоди – да без скупштине и мимо демократске воље народа некако буде решено косовско питање – па да напредњачка власт добије нов подстицај од ноторних држава Квинте. Током осам година створени су разни политички, економски и медијски монополи који су сабрани у рукама малене групе појединаца. Са изузетком неколико независних интернет медија, групе крајње десних (али демократских) портала и две или три телевизије и новине (која као неки сигурносни вентил финансирају саучесници из Брисела и Вашингтона који су и помогли инсталацију Вучића и СНС), код нас је створена медијска хидра која са државних и комерцијалних телевизија, новина, сајтова и радија слави председника на начин на који у нашој држави нико није уздизан, а по узору на Еневра Хоџу и Ким Ил Сунга.
Да, у односу на Мила Ђукановића, Вучић је Перикле. Бољи је и од Милошевића. У односу на Пола Пота он је парламентарни политичар и праведни вегетаријанац. Само, нама данас – после свих мука и испред свих изазова – такав не треба. Да је реч о најпоштенијем и најчаснијем човеку који је земљи донео правду, демократију, парламентаризам, економски узлет, социјално благостање и истину, па би га претходних седам дана у потпуности дисквалификовали за високе дужности које обавља.
Вучићев режим злоупотребио је епидемију и завео необичне мере карантина у земљи. Његово деловање током заразе било је популистичко, центрирано на њега самог и патерналистичко. Његове конференције за новинаре биле су оптерећене кукањем и вајкањем. Стална монолошка свађа са стварним или конструисаним непријатељима достигла је тада један крешендо. Широм Србије сиромашни, у транзицији изгубљени, непросвећени и заборављени људи можда и разумеју тај перформанс на начин на који би председник желео, ипак то није ни већинска, ни цела Србија. И док смо били данима изоловани, док важне привредне гране нису радиле, свако ко је познавао некога из власти или из полицијског универзума ове земље, могао је да излази, шета и вози се колико год му се прохте. Све је било представа, па је председнику мало ко поверовао када се пожалио како му се син разболео лечећи друге (посебно кад су стигле вести да није боловао 14 дана и да је на Сајму уместо даљих четрнаест боравио једну ноћ, заједно са два војна специјалца који су здрави заједно са њим остављени међу реконвалесцентима).
Требало је одржати изборе, па је одједном дошло до „победе над вирусом“. Поред избора, играла се и велика утакмица, а после „победе“ (када је практично остао сâм у скупштини) заиграло се коло. Зараза је поново букнула и онда је љутити отац нације вајкајући се, на ивици суза и безмерног гнева најавио нове, још рестриктивније мере. Тада је експлодирало народно незадовољство. Међутим, какво чудо, десетак хиљада грађана пред Домом народне скупштине затекло је стотинак навијача спремних да се туку са полицијом. Само 5. октобра 2000. нешто навијача било је са народом. Од тада ти хулигани (од којих неки певају Торцидине песме) нападају полицију и опозиционе вође, а полиција туче и хапси грађане.
Постали смо Латинска Америка из седамдесетих.
