Pročitaj mi članakSjedinjene Države i njihovi saveznici započeli su februara 2008. proces jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije. Čak ni tada nije bilo jasno da li je to bio znak njihove snage ili slabosti. Čudno je kako su od svetskog hegemona, SAD i njihova četiri evropska saveznika posle 2001. neverovatno brzo postali država- otpadnica. Da mu država nije tako značajna u svetskoj privredi pleme sa Kapitol hila moglo bi još samo da pronađe diktatora, izmisli neku ludu ideologiju i prekine veze sa čitavim svetom. Naime, nije tako davna 1991. kada su oko rata sa Irakom, koji su sami pripremili i sa svojim kuvajtskim drugarima isprovocirali, uspeli da dobiju globalnu podršku. Godinu dana kasnije uz amin svetske organizacije ugasili su Jugoslaviju, državu osnivača UN, pobednicu militarizma iz Prvog i nacizma iz Drugog svetskog rata. Tada je Ruska Federacija glasala za njih, a razni prezimeni potomci ćurke ili guske histerično su radili protiv Srbije, Crne Gore, Srpske i Krajine. Kada je ruski ambasador govorio o vekovnom prijateljstvu Rusa i Hrvata (prekaljenog, biće, na Staljingradu), Kinezi bili uzdržani, a Iranci i Libijci slali dobrovoljce da osvajaju srpski Ozren američkim oružjem. Sećamo se crnog ruskog političara (koji je kada su mu imovinu procenili na 5 milijardi dolara odgovorio: „ne pacenjivajte menja“) kako zavrće ruku Slobodanu Miloševiću, u nadi da će, ako preda celo Kosovo Amerikacima, naslediti Jeljcina.
Све то су америчке елите изгубиле за неколико година. Неко би рекао да је разлог одисејевска победа, у средњи век загледаног шеика Осаме, неки разлог траже у економији, шпекулацијама које су на наплату дошле пореске 2007/2008, трећи су у глобалном развоју Кине и Индије препознали почетак краја Запада, а пре свега Сједињених Држава… Највероватније да је све ово допринело. Ипак, не треба заборавити ни апостазу америчке елите и то не само од великих идеала „Очева-оснивача“ (Вашингтона, Џеферсона, Франклина и Адамса), већ и од Вилсона и оба Рузвелта. У сваком случају, током само две деценије, Американци су покушали све: санкционисали су, ратовали, уздржавали се – а постајало је све горе. Бирали су дијаметрално супротне председнике – спасиоце, чудотворце, чудаке и кловнове – и нису успели.
Има томе безмало дванаест година, чинило се да су САД само за једно хапшење/убиство далеко од потпуног тријумфа. Тада су се заморили од Уједињених нација – баш као некада што је некада теноу, дучеу и фиреру досадило Друштво народа. Трудили су се кратко око Ахтисаријевог плана, за разум и част увредљивог плана да Албанци добију све, а српски народ ништа. Живце су, баш као и сваки улични силеџија, изгубили пребрзо. Финском најамнику су дали Нобелову награду. Свету, једнострано признање Косова. После им се – од Абхазије, преко Киренајике до Каталоније – ова одлука вратила на неочекиван начин. У прво време чинило се да ће се као и сва ранија и ово насиље завршити победом Вашингтона. Прве године Косово је признало више од четвртине држава чланица УН (51) – савезници и слуге од Британије и Француске, до Авганистана, Костарике и Црне Горе. Следеће године признање је стигло од 10 држава, 2010. – 7, 2011. – 9, па опет 7, па 7 и коначно, за даљих пет година, свега њих 5. Признало је у међувремену и њих још двадесет, али су од 2012. до данас то признање повукле. Осамнаест за само три године! Многи су се подсмевали државама као што су Суринам, Сао Томе и Принципе, Лесото, Мадагаскар… Ипак, ствари су дошле на наплату. Све су то бивше колоније. У једној су колонијалне силе, политички преци САД и савезника, истребиле половину становништва, у другој су изазвали еколошку катаклизму, у трећој су организовали убиство политичара-реформатора, у четвртој су инсталирали апсолутну монархију у време када је у свету свитала зора демократије. У Науруу, који је недавно повукао признање, Британија, Јапан и Аустралија за само стотину година изазвали су: истребљење становништва, које је уједном тренутку пало на 5% данашњег броја; еколошку катаклизму због ископавања фосфата; населили су лепрозне на малено острво, па их извозили на океан и давили; свесно су изоловали и образовно запостављали становништво, које је док је било руде подмићивано, утонуло у нерад и храњено тако да су постали нагојазнија нацијана свету! Сада су ти људи смогли снаге да повуку признање једне дивље државе.
Космичка је правда да Сједињеним Државама овакво понижење доноси монолингвални, чашици склони, распевани дебељко – нежељени Милошевићев наследник и шеф српске дипломатије – Ивица Дачић.
