Pročitaj mi članakBREGZNovi sukob zakuvava se zbog posledica koje je Bregzit ostavio na granicu između Severne Irske i susedne Republike Irske. Britanski i pregovarači iz EU identifikovali su tu granicu kao jedno od ključnih političkih pitanja, koje treba razmatrati ranije u pregovorima. IT I GRANICA SEVERNE IRSKE Da li će Britanija ostati u carinskoj uniji EU kako bi se sačuvao mir?
Лако је немати границу између две државе чланице јединственог тржишта ЕУ (односно регулаторног режима који олакшава трговину широм Европске уније) и царинске уније (аранжмана под којим европске државе не намећу царинске обавезе једна другој и одржавају јединстевну царинску политику према свим другим земљама.
Сада, међутим, Уједињено Краљевство напушта Европску унију, што значи да ће северна ирска граница постати копнено разграничење које дели Европу и Британију. То има опасне последице. Од потписивања мировног споразума на Велики петак 1998, привреда Северне Ирске све више се повезивала са својим јужним суседом, посебно у најважнијим секторима као што је пољопривреда. Још важније, мировни аранжмани Северне Ирске ослањању се на ирске националисте који су у сагласју са британском владавином, што би све могло да се промени једном када се бодљикава жица, полиција и царинске испоставе буду изненада појавиле дуж границе.
У настојању да избегну такве тензије, сви кључни играчи слажу се да “чврста” граница између севера и југа није неопходна. Ипак, њихово слагање прикрива оштре политичке поделе, које би могле да доведу до неуспешних преговора.
ФЛЕКСИБИЛAН ЦAРИНСКИ AРAНЖМAН?
Тензије међу преговарачким странама избиле су на површину захваљујући објављивању два документа о ставу ВБ према граници, које је Уједињено Краљевстсво објавило прошлог месеца. У првом документу, Лондон јасно ставља до знања да жели да ирска граница буде невидљива. У другом раду поставља широку, али лоше дефинисану визију о томе како би нови британско-европски царински аранжман као целина могао да функционише. Та два документа, међутим, представљају међусобно повезани аргумент у којем би шире царинско “партнерство” било суштински предуслов за било какву “невидљиву” и “отворену” границу између Северне Ирске и Ирске. Уједињено Краљевство је практично најавило да договор о питању ирске границе неће бити могућ, без ширег споразума у вези са царином.
Овакав предлог у потпуности је у складу са британским интересима. Посебно због тога што би нови царински аранжмани, предложени у поменутим документима, укључивали веома мало стварних трошкова за Уједињено Краљевство. Извозници не би били изложени дугим чекањима док њихова роба пролази граничне контроле – већ би она била контролисана још увек неразвијеним технологијама и административним процедурама. Британске фирме би имале мање-више несметан приступ европским тржиштима, без потребе да се баве папирологијом и губе време, са чиме се остали увозници у ЕУ свакодневно суочавају. Подсећајући на чувени опис британске преговарачке позиције који је дао министар спољних послова Борис Џонсон, у вези са Брегзитом, могло би се рећи да би овај царински споразум омогућио Лондону да добије свој део колача, али и да га поједе.
Широко царинско партнерство попут овога би повећало британску флексибилност, омогућавајући Уједињеном Краљевству да склапа трговинске споразуме који би служили интересима њених компанија, можда и на штету европских конкурената. У правој царинској унији, како истиче економиста са Оксфорда Кевин О’Рурки, државе би требало да се сложе око политике заједничких тарифа према државама које нису чланице. У супротном, увозници би веома лако могли да изаберу тржишта са нижим тарифама и увезу у њих робу, коју би касније могли да извезу у земље чланице са вишим тарифама (с обзиром на то да у правој царинској унији не постоје унутрашње граничне контроле). У “партнерству” предложеном у поменутим документима, таква заједничка политика тарифа није неопходна.То би омогућило, на пример, да Уједињено Краљевство постигне независан трговински споразум са неком државом која није чланица Уније, као што је Aргентина, са циљем снижавања царинских тарифа за говедину, што би у великој мери унервозило фармере у Ирској и другим земљама.
У време када Уједињено Краљевство жели да повеже напредак на решавању ирског граничног питања са напретком по питању флексибилних царинских односа са ЕУ, оно се бори и за то да издвоји питање финансирања мировног процеса за Северну Ирску из будућих преговора о финансијском поравнању у којем ће Лондон потенцијално морати да плати милијарде долара како би испунио своје буџетске и друге неизмирене обавезе према Бриселу. У очима европских преговарача, Британија би и овде да добије двоструко – искоришћавајући новац из Брисела, истовремено одбијајући да врати оно што сама дугује.
СТAВЉAЊЕ МИРA ПОД ЗНAК ПИТAЊA
Поменута документа о ставу Велике Британије супротстављају „флексибилну“ позицију Краљевства по питању граница могућој нефлекфибилности и непопустљивости ЕУ. Данијел Хенан, политичар и аналитичар који се истиче својом подршком Брегзиту, истакао је да је Лондон пронашао начин да избегне копнену границу, али да је мало вероватно да ће ЕУ реаговати реципроцитетно. Очекивано, преговарачи из ЕУ имају нешто другачију интерпретацију логике која стоји иза таквог предлога. У приговору упућеном Уједињеном Краљевству, који је намерно пуштен у јавност, они су упозорили да су против претварања мировног процеса у Северној Ирској у монету за поткусуривање и пожалили се на „магично резоновање“ Лондона, у вези са преговорима о Брегзиту.
Ирска и ЕУ рачунају на то да ће Уједињено Краљевство бити приморано да се повуче по царинском питању.
ЕУ такође жели да избегне тврду ирску границу. Она верује, међутим, да се то може постићи само ако би Лондон направио неопходне уступке и остао у оквирима царинске уније ЕУ, или макар толико близу ње, тако да то не би правило никакву суштинску разлику. Визија Уједињеног Краљевства у вези са контролом граница, заснована не на царинским испоставама и инспекцијама, него на технологијама и процедурама које могу да прате кретање и квалитет добара, чини се безнадежно утопијском и неостваривом. ЕУ има дугачко, и понекада горко искуство, са начинима на које криминалци и кријумчари успевају да корумпирају административно управљање. Систем пореза на додату вредност – који се ослања на сложен систем плаћања између компанија – познат је као рањив на манипулације кроз тзв. каруселску превару, у којој увозници и извозници играју сложене игре преко граница земаља чланица како би се ослободили пореских органа. Иако Европа жели да подржи мировни процес у Северној Ирској, она није спремна да жртвује оно што види као своје кључне интересе у вези са регулацијом трговине, само да би задовољила Уједињено Краљевство.
Ирска влада је, очекивано, веома осетљива на питање граница. Ипак, након иницијалних оклевања, приклонила се европској позицији. Ирски Taoiseach (премијер), Лео Варадкар, приметно је чвршћи у односу на британску преговарачку позицију него што је то био његов скорашњи претходник, истичући да физичке царинске контроле постоје чак и на америчко-канадској граници. Његов министар спољних послова, Сајмон Кавенеј, недавно је јасно ставио до знања да је „једини чист начин“ да се задржи отворена граница тај да Уједињено Краљевство остане чланица царинске уније ЕУ. Кавенеј је, даље, изразио своје пуно поверење у преговараче ЕУ, што указује на то да Ирска није спремна на раскид са европским државама.
ИЗБЕГAВAЊЕ ТВРДЕ ГРAНИЦЕ
Ирска и ЕУ рачунају на то да ће Уједињено Краљевство бити приморано да се повуче. Они имају опипљиве разлоге за такав оптимизам. Прво, британски аргументи су слаби, чак и према хаотичним стандардима њеног преговарачког тима за Брегзит. Они зависе од нереалних надања о потенцијалу технологија које тек треба да буду развијене, а камоли примењене. (Британски преговарачи би се помучили да пруже детаље о томе, када би то од њих било тражено).
Друго, и унутар британске владе постоје поделе које је могуће експлоатисати. Такозвани тврди „Брегзитери“ би волели што је могуће мање учешћа у ЕУ, верујући да би Уједињеном Краљевству било боље уколико би имало потпуну слободу преговарања о трговини, царинама и стандардима са различитим трговинским партнерима. Меки „Брегзитери“ би уместо тога волели да задрже онолико постојећих веза са Европом, колико би им то бирачи дозволили. Документи о британској позицији покушавају да ублаже разлике између те две стране, предлажући аранжмане за сарадњу између Британије и ЕУ, који би Уједињеном Краљевству омогућили приступ европским тржиштима, без ограничавања његових опција у вези са трговином и царинама. Откривање ових подела – а самим тим и подривање британске преговарачке позиције – не би требало да представља тешкоћу у здравом и рационалном свету.
Коначно, британска влада сада се суочава са новим потешкоћама у спровођењу споразума о Брегзиту кроз парламент. Лабуристичка странка је управо најавила да жели „продужену транзицију“ ка Брегзиту, при чему би се земља задржала у царинској унији и јединственом тржишту један знатнији период, или можда остала у царинској унији на неодређено време, у зависности од преговора. То значи да ће се вероватно супротставити било каквом споразуму који не буде укључивао царински аранжман. Конзервативна влада премијерке Терезе Меј не контролише већину у парламенту и могло би да јој се догоди да јој ускрате подршку како припадници левице, тако и деснице, што говори да ће бити тешко спровести споразум о Брегзиту.
Могуће је, ипак, да актуелна британска влада – која се ослања на подршку тврдих униониста из Северне Ирске – неће бити спремна на компромис. Чак и ако се изузму обновљене тензије око Брегзита, политика у Северној Ирској пролази кроз тежак период. Влада те земље нефункционална је већ неколико месеци, у застоју између униониста и националиста. Уколико би се британски напори да напусти царинску унију наставили, то би могло само да примора ЕУ да уведе чврсте царинске контроле на ирској граници, по први пут од стварања јединственог тржишта 1992. године. То би, заузврат, могло да доведе до убрзаног колапса у владајућим аранжманима Северне Ирске, као и нове конституционалне кризе у британској политици за коју би, као и за сам Брегзит, у целости она сама била крива.
