Početkom dvadesetog veka Branislav Nušić je prorekao propast i nestanak srpske kafane. Žalio je za „starim bircuzima i mesarskim panjevima na kojima su čerečili pečenje“, a koji su nestajali pred očima Beograđana. Njih su zamenjivali i iz centra na periferiju potiskivali neki novi moderni objekti sa stranim imenima, stranom muzikom i običajima. Gledajući dalje u budućnost, Nušić je prorekao i njihovu propast: „I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja, a zacariće vermuti i oranžade sa slamčicom… I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda…“

Некадашње београдске кафане биле су центри у којима се кретао сав јавни живот престонице. Овим речима своје приповедање о овим, нарочитим окупљалиштима почиње непревазиђени Бранислав Нушић, у својим белешкама.

У своје време велики писац оплакује кафане које су наследиле неке друге, њему модерне, које потом ми, Београђани данашњице, оплакујемо баш као што је Нушић ожалио своје.

Напредак је ипак убица, који поништи много онога што ваља, а људи који се ближе озбиљним животним годинама, чини се, виде то боље него млади, који за друго и не знају.

Ако ослушнемо Нушићеве речи, из првог дела 20. века, чућемо да неке од њих одзвањају као да смо их ми изрекли, мислећи на неке од „наших“ кафана…

Писац набраја да су се сви јавни послови обављали у кафани, „од састанака ради посла, ту су се чак и адвокати саветовали са клијентима, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојчиног оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје…“ Сви јавни акти, примећује Нушић, осим тестамента, завршавани су у кафани.

Њега је посебно потресло нешто друго.

– Ту, скоро, читао сам један оглас у новинама – бележио је Нушић. – Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала „Нови век“, објављује да је „модерно преуређена“ и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој „концертира“ џаз-банд и изводи се дансинг.

„Нови век“, одиста нови век, јадао се даље мудри хроничар. „Боље име није могла понети ова кафана у предграђу па да обележи период прелома који наше доба прижељкује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима „Ексцелзиор“, „Палас“, „Луксор“ и „Сплендид“ сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице „Код Жмурка“, „Мецовалије“ и „Дарданела“, ми смо се, стари Београђани, зар и мирили оним што нови живот и ново доба мора са собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили, и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас провели: Бог да јој душу прости!“

Очајавања вредна била су и пишчева сећања о сеоби, „тамо на периферију, и оних класичних касапских пањева на којима се секиром черечило печено прасе и јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије у којима су се крчкале крезле и шкембићи… све, све се одселило тамо на периферију…“

Превише често се у овом граду помиње реч „предратни“. Толико ратова је протутњало овуда да, читајући старе хроничаре, не можемо лако да утврдимо на који су рат мислили. Овог пута Нушић помиње Први светски рат користећи овај појам.

Сета човека који описује Београд почетком 20. века слична је сентименту који описује суграђанин данашњице, један век касније.

– …И неће проћи много времена па ће и тамо ишчезнути чокањи и печење с пања, а зацариће вермути и оранжаде са сламчицом… И тада ће се избрисати и последњи траг живота старога Београда и ишчезнуће из памћења наших онај ведри, онај патријархални живот предратне престонице, који је, додуше, имао много примитивнога у себи, али је имао и нечега срдачнога, нечега топлога, нечега што генерације васпитава љубављу према родној груди, из којега је васпитања и поникла она велика генерација која је обилном крвљу натопила Куманово, Једрене, Брегалницу, Цер, Добро поље и Кајмакчалан, а расула своје кости широм бела света, од Далекога истока до суморног запада.

И зар то доба, што пред нашим очима изумире, и зар ту прошлост која се пред нашим очима брише није дужан хроничар да забележи, те да му, за познија покољења, за историју нашега јавнога живота остане трага?

Нушић, дабоме, није ни слутио да ће данас постојати друштвене мреже, у његово доба таман су се одомаћили радио апарати, а први, експертиментални телевизијски програм у Београду био је емитован на Јесењем сајму исте, 1938. године, када се писац упокојио.

Данас са истим, његовим сентиментом, суграђани упитани за „добра, стара времена“ не помињу крезле (већина и не зна шта је то), али их сећања вуку ка мирисима виршли са стајалишта ГСП, које су служене у земички са сенфом биле неприкосновен оброк. У то доба, срећом, још нисмо знали за фастфуд.

Још се памте мекике са сиром због којих је стајао ред на Теразијама, испред легендарне „Атине“, а угоститељи још памте непревазиђену, руску машину која их је правила.

Сасвим основано, данашњи упосленици писане речи памте „Бермудски троугао“, који су чиниле легендарне кафане „Под липом“, „Шуматовац“ и „Грмеч“, зачудно именоване српским именима која су данас постала потпуно „демоде“. Новинарство, глумиште и људи од пера, али и којекакав другачији свет који је хтео да им буде близу, обавезно је морао да заседне у неку од ових кафана, ако би уопште хтео да се сматра Београђанином или макар неким ко тежи том статусу.

Нушићу је то била нејасна и помодна будућност. Али, као и свака друга, и његова се будућност преточила у нечју прошлост. Овог пута нашу.

Izvor: srpskaistorija.com

Oznake: Branislav Nušić, istorija, kafana, propast