Pročitaj mi članakOpštepoznato je da je srpski narod u svojoj dugoj istoriji pretrpio stradanja i zločine kao malo koji drugi na kugli zemaljskoj. Nebrojene srpske žrtve tokom turske vladavine, balkanskih ratova, Prvog i Drugog svjetskog rata, pa sve do posljednjih žrtava tokom raspada bivše Jugoslavije – neki su od primjera srpskog stradanja, kazao je analitičar Boško Vukićević u svom osvrtu na društvenoj mreži Fejsbuk.
„Геноцид у Јасеновцу, по мишљењу неких истраживача највећи злочин у историји човјечанства (једини нацистички логор који је имао „специјализоване“ логоре за масакрирање дјеце), недвосмислени је показатељ да се страдања ниједног другог народа на Балкану ни издалека не могу упоредити са српским“, истакао је Вукићевић и посебно назначио:
Међутим, ниједна држава у парламенту није изгласала Резолуцију о осуди геноцида у Јасеновцу, на примјер.
С друге стране, црногорска Скупштина је јуче по други пут, ничим изазвана осим можда каквим антисрпским пројектом, изгласала Резолуцију о Сребреници. Дубоко поштујући жртве ратног злочина у Сребреници, таква очигледна провокација је забадање прста у око српском народу у Црној Гори и осталим српским земљама, а има за циљ и очигледно нарушавање међунационалних и интерконфесионалних односа у нашој земљи.
Стога је, како је казао, запањујуће да су неки посланици, који су се макар декларативно национално изјашњавали као Срби и/или се залагали за складне међуетничке односе, активно учествовали у изгласавању такве резолуције, истовремено одбијајући амандман који осуђује све злочине у грађанским ратовима деведесетих година прошлог вијека.
То није само запањујуће, већ и срамно, и заиста не знам колико дебео образ такви људи морају имати да би се у будућности опет представљали као заштитници православне цркве у Црној Гори.
Политици у којој се баш свака важна ствар у нашој држави мора одређивати вољом амбасада или страних центара моћи се коначно мора стати на крај. Доста је било покушаја понижавања нашег народа и самопонижавања нејаких политичких личности. Доста је било издаја и конвертитства.
Узгред, премијер у оставци нам тек данас поручује да „не мисли да је резолуција била потребна“, и да она „продубљује даље подјеле и сукобе у друштву“. Зашто то није рекао раније, прије изгласавања резолуције? Јер није добио „зелено свјетло“ од амбасада, очигледно, закључио је Вукићевић.
