Pročitaj mi članakReagovanje povodom teksta Jova Bakića „Opozicija gospodara Vučićaˮ iz prošlog broja NIN-a.
Морам признати да сам увек ценио слободоумно мишљење Јова Бакића, иако често имамо супротне погледе на свет и политичке ставове. Међутим, упркос идеолошким и политичким разликама увек смо водили квалитетне и толерантне полемике које могу да донесу преко потребни демократски дух нашем друштву. Ако имамо различита мишљења не значи да треба да се међусобно истребљујемо већ да сагледамо око чега можемо имати сагласност, док разлике неће нигде побећи.
Један од највећих политичко-психолошких проблема са којима се тренутно суочавамо у Србији је тај што су грађани готово изгубили наду да се било шта може променити (на боље). Део овог изразито негативног политичког расположења генерише се и из очајања због опстанка једне тоталитарне, штеточинске и корумпиране власти, а део из губитка поверења у опозицију која доживљава пораз за поразом.
Опозиција која није свесна „кризе опозиције“ у Србији – неће ништа урадити. Власт је купила, уценила или на разне друге начине усисала у своје редове већински део домаће интелектуалне, медијске, привредне и политичке сцене. Власт тренутно има свеукупну међународну подршку за опстанак на власти. Власт ради 24 часа на пропаганди и испирању мозга народа. Ниједан детаљ у контролисању система власти није препуштен случају, немару или слободи. Власт је озбиљна, опозиција то дефинитивно није у потребној мери.
Проблем је и што опозицију чини много оних који су раније већ били на власти и нису остали у лепом сећању народа, тако да сада изазивају неповерење у комплетан опозициони рад. Што то није поштено према онима у опозицији који нису били на власти и иза себе немају никакве афере – ко те пита?! Ту је Бакић потпуно у праву: треба нам нова и некомпромитована опозиција. Али, колико сам разумео, он би из те приче искључио политичке странке опозиције, а ја бих предложио један другачији приступ.
Наиме, нисам за то да изнова западни центри моћи окупљају опозицију у Србији и коначно уозбиље њене активности када из неког разлога односно због интереса Запада буде требало смењивати актуелну власт – да би дошао неко још лојалнији Западу. У томе не бих да учествујем. Залажем се за то да се сами уозбиљимо, концентришемо, саберемо и организујемо на новим принципима:
1. Власт је јака и озбиљно организована машинерија – може јој се супротставити само јака и озбиљно организована опозиција;
2. Сви досадашњи модели опозиционог рада су потрошени – мора новим и креативним путем;
3. Нико у опозицији самостално не може да се супротстави власти – морамо ићи ка укрупњавању и формирању једног или више опозиционих савеза који ће сарађивати;
4. Сваки проблем појединаца и група у Србији који страдају под овом влашћу је проблем целе опозиције и мора се ићи на терен а не само седети у Београду;
5. Не сме се дозволити непотребан јаз или сукоб између политичких странака и грађанских иницијатива, јер смо сви на истом послу промене система власти;
6. Треба одвојити праву од лажне опозиције (Шешељ, Чанак, Чеда Јовановић…) која ради за власт и у први план гурнути нове, некомпромитоване људе;
7. Мора постојати јединствен и јасан став да је КиМ саставни део Србије и да нема потписивања правно-обавезујућег споразума са лажном државом Косово.
СЛОБОДАН АНТОНИЋ: БиХ као проблем-држава https://t.co/3NXwX2fsaB
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 23, 2018
Ово је пресудно зато што онај који нема овакав став доказује да седи на клупи за резервне играче Запада. Након тога можемо разговарати о мораторијуму на друге идеолошке теме и посвећивању борби за смену ове власти, формирање прелазне Владе, ослобађање медија и слободне изборе на којима ће свако наступити са својим програмом. Ето онда сјајне прилике да све наше разлике дођу до изражаја.
