Прочитај ми чланак

БОКAН: Како је “медвед” Додик козачком тактиком избегао пакт са ђаволом

0

“Спаљивања мостова” са непријатељем који те мостове користи само за наставак опсаде и ваше уништење је логичан и чест потез војсковођа у историји. Са налицканим мучитељима финих манира дијалог се води лукавством или метком, никако “добрим намерама” и “дипломатским вештинама”.

bokan

Драгослав Бокан

Чувена је она слика Иље Рјепина, на којој запорошки козаци, уз громогласан смех и без трунке дипломатског поштовања, одговарају турском султану Мехмеду IV на његов помпезни захтев да се предају “славној турској војсци”. То се дешава непосредно након што су ови непобедиви, слободни ратници, добровољно прихватили да буду војни граничари руског царства и представља најпознатији пример готово непрепричљивог облика вређања непријатеља.

Они султана у свом одговору називају “свињском главом”, “будалом”, “кловном” и “магарећом гузицом”, нимало елегантно провлачећи тезу о хм… сексуалним односима Турака са козама и јарчевима, и, уопште, без пардона спаљујући сваки мост могућег споразума са примаоцем ове бизарне пошиљке.

Неко ће помислити да се “тако не ради” у међународним односима и преписци са противником, да се “мора сачувати трезвеност” и “шанса за могуће помирење у будућности”, да треба бити “на нивоу” и “не спуштати се на ниске гране уличарског речника”. Или ће ово писмо сународника чувеног Тараса Буљбе (из Гогољеве приповетке) третирати као егзотичну анегдоту без дубљег историјског или политичког значаја.

Ја се с тим не бих никако сложио. И не мислим да су козаци (предвођени атаманом Иваном Сирком) то урадили спонтано, под утицајем алкохола или осветничке мржње према својим турским непријатељима које су пре тога поразили под зидинама града Сича. Ништа од тога овде не игра никакву, а камоли пресудну улогу у овако неприличном третману моћног султана који, вероватно, никада у животу није доживео ништа слично. Баш као ни судије Хашког трибунала у сличним ситуацијама са доктором Војиславом Шешељом, више од три века након козачко-турске преписке.

Запорошки козаци одговарају на султанову понуду: Иља Репин

Запорошки козаци одговарају на султанову понуду: Иља Репин

Нема скупљег сира од оног из мишоловке

“Спаљивања мостова” са непријатељем који те мостове користи само за наставак опсаде и ваше потпуно уништење је логичан и веома чест потез многих бранилаца и војсковођа у историји. Постоје ситуације у којима псовке представљају облик зен-реакције на немогућу ситуацију, када вас противник дави и убија са искусним, лицемерним осмехом на лицу, све чудећи се “што се па ту ви буните?!”. Јер за њега (вашег макијавелистички васпитаног непријатеља) није пристојно то кад вас он уништава, а ви не желите више да с њим “преговарате” и да ћутке трпите ударце, пошто у перверзној друштвено-политичкој игри какву вам он намеће немате ни најмању шансе за преживљавање, а камоли за победу.

Стара је мудрост свих стратега и војних теоретичара – никако не пристати на методе, услове и “правила игре” ваших непријатеља. Нарочито, када су они много бројнији, боље наоружани и по свему јачи и богатији од вас.

Зато су и настале герилске методе борбе, са свим оним што иде уз то (не због некакве злоћудне суровости оваквих бораца са наоштреним ножевима и бајонетима, већ због немогућности другачијег отпора надмоћнијем окупатору). A и сви народи које је вековима давио и гушио цивилизацијски “свилен-гајтан” са Истока или Запада морали су да стекну одговарајући имунитет на привлачност спољашње појаве својих “цивилизованих противника” и да заувек схвате и никад не забораве како нема скупљег сира од оног из мишоловке.

Тако су се у историји српских земаља под окупацијом временом формирали архетипски ликови попут Гаврила Принципа и Давида Штрпца, немилосрдно-романтичних или сељачки-сналажљивих и виспрених бораца – који немају ни трунку стрпљења, ни лаковерног поверења у “лепу причу” својих садистичко-џентлменских противника. За њих царски Беч није био град валцера, аристократске културе или европске интелектуалне елите, већ само и једино – упориште српских доживотних непријатеља и џелата. Једноставно, имали су искуство са налицканим мучитељима финих манира и њиховим безочно-расистичким односом према православном српском робљу што им је претекло од Турака. И знали су да се са таквима дијалог води само лукавством или метком (уз одговарајућу подршку какве велике силе), никако “добрим намерама” и “дипломатским вештинама”.

Dragutin_dimitrijevic_apis princip slobode gavrilo principПолитички новоговор и његова примена

Чим се препустите противничком смртном загрљају, ви губите битку и постајете обичан плен. Чим макар и за тренутак заборавите с ким имате посла и шта су вам пре само пар година радили исти они који вам се сада смешкају и тапшу вас “добронамерно” по рамену, ви сте се практично предали и само је питање времена када ће се у лажном миру довршити оно започето у крвавом рату. Чим пристанете на дијалог са оним ко вас гледа као своју легитимну мету, идиота, роба или примитивца који не заслужује слободу (а камоли фер-плеј или “држање дате речи”), све је унапред завршено, пре него што је и почело. Чим изгубите борбену концентрацију и духовни мир у сваком контакту са бар милион пута лукавијим и моћнијим непријатељем, пали сте на најважнијем могућем испиту, без прилике за поправни.

То је сама суштина (нашим трагичним искуством успостављене) дијагнозе на тему КAКВA НAМ ПОЛИТИКA ТРЕБA, на који начин можемо макар да се одржавамо (до даљњег и бољих времена) на површини, са носом изнад мутне, надолазеће воде.

Посматрано оваквом оптиком, оdjедном све оно што се догађа у балканској политици добија неки сасвим другачији изглед и значење од свог спољашњег привида и већ уобичајених фраза и шаблонских пројекција овдашњих “експерата” и “аналитичара”.

A није лако схватити да се у модерном свету, насталом у медичијевским и борџијанским политичким радионицама, попустљивост сматра за апсолутну глупост и поуздан знак ваше слабости, без обзира на то како наступате, колико страних језика говорите, где сте (и да ли сте) студирали, колика вам је кућна библиотека или какав тим саветника плаћате.

Коначно разумети да у данашњем свету нема спонтаности, ни случаја (па тако ни великодушности или смањења притиска), да велике силе не ломе нервозно своје прсте, нити грицкају нокте чекајући нестрпљиво на то “шта Срби мисле” и “како је народ гласао” у овом ћошку планете. И да чврстина у свом непоколебљивом ставу често није никаква мана, нити недопустива крутост, већ – једини начин да се макар нешто избоксује, очува и одложи од већ спремљеног (по нас најгорег могућег) плана.

Међународни, колонијалистичким интересима уједињени непријатељ нема никакве илузије ни милости у борби са “усамљеним нацијама” без адекватне подршке и кечева у рукаву (било да су то Ирачани, Иранци, Либијци или Срби) и ту се само наставља са постојећом праксом: са оним, давно још започетим хладнокрвним бацањем језивих атомских бомби на небрањене јапанске градове, без икакве ваздушне одбране (Хирошиму, Нагасаки и, умало, Токио), а без икакве казне, кајања или последица по све који су уредно одрадили овај масакр (“ратни задатак”) са одговарајућом, заштитном “дозволом за убијање”. Све то уз одговарајући, политички новоговор, по коме немоћни цивили у тренутку претворени у ћевапчиће, сва та спржена деца и спаљене жене у Јапану постају “разумна цена светског мира”, а српска одбрана од новог геноцида над сопственим народом – “недопустива агресија”.

То што се сеје смрт хиљадама километара далеко од граница оних земаља које су своје бомбе бацале по Јапану, Ираку или Југославији, то није важно, нити недозвољено, напротив (то је већ поменута “борба за светски мир“)! За разлику од ситуације кад, рецимо, “дивљи Срби” само покушају да се умешају у оружане сукобе на територијама где већ вековима живе и чине већину становништва.

dodik srbin.info nenad zlatanovic425

Фото: Србин.инфо – Ненад Златановић

Хајдучки приступ политици као једини метод одбране

Све ово је детаљни (рекао бих и неопходни) увод на актуелну тему два бањалучка митинга, о којима су ових дана оштрили пера и они најглупљи и они нешто паметнији посматрачи и аналитичари ситуације у Републици Српској.

Уз оне унапред лично и партијски опредељене навијаче једне од две стране које и не занима “ко је у праву” и “шта је заиста боље за Србе и грађане Српске”, јер већ имају зацементиран став по том питању, већина нас осталих одлучују се за Милета Додика или против њега онако одока, по личним симпатијама и нашем генералном односу према животу и политици.

A међу нама постоје:

1.) они којима је важнија држава и све оно што иде уз очување (с толиким мукама добијене полунезависности) најсрпскије од свих српских држава у последњих сто година, и…

2.) они које много више занима на којој локацији се налази београдска кућа председника Додика и какав је социјални положај радника, у ком је стању привреда и колики је увоз, а колики извоз у РС.

Иако се у јавности стално гура глупичаста теза да је “економија најважнији фактор постојања неке државе”, то може да буде тако са довољно великим и од глобалне грабежљиве похлепе независним земљама, али не и са земљама које се руше свим легалним и невидљивим полугама, у покушају да им се сасвим и што брже одузме сваки траг њихове политичке аутономије и суверености. Самим тим, најчешћи метод за рушење “политички некоректних” државних творевина се своди на замагљивање оне праве намере која се вешто претвара у “бригу о правди”, све оне медијске крокодилске сузе за свим социјално неснађеним, обичним људима у једној не баш најфункционалнијој, малој и сиромашној, неповољним околностима и удруженим непријатељима притиснутој земљи.

Искачу исконструисане афере као печурке после кише, па се пажња пословично лаковерне јавности пребацује на кубикажу аутомобила, величину куће или ексклузивност одела непожељног вође, уз несхватљиви заборав чињенице да је од тога, ипак, неупоредиво важнији сам опстанак земље коју он води и представља.

То одлично зна и савршено разуме Милорад Додик, и брани се на вероватно најбољи и најефикаснији начин. Непопустљивошћу, дрскошћу, тврдоглавошћу, одбијањем уласка у склиске воде безбројних замки унутрашње политике, инсистирањем на важности опстанка државе коју води, откривањем скривених намера међународне заједнице… и томе сличним пакетом мера и поступака.

Уосталом, истим методама је не тако давно елиминисан председник Караџић и уместо њега доведена Биљана Плавшић, да би на “крају игре” и она (кад су је искористили) била бачена у исти онај (хашки) суд који је, пре ње, заточио и Радована. A није далеко од истине и претпоставка да се отприлике исто то догодило и са председником Милошевићем и његовим петооктобарским опозиционарима (поdjеднако одбаченим од оних који су их тако свесрдно подржавали и промовисали).

Политика је чудна ствар, па се тако лако може променити унутрашњи смисао и садржај многих романтичних парола и правдољубивих битака, претворених у снисходљиви марш “пете колоне” или разваљеног тројанског коња.

Очас посла се дешавају до јуче незамисливе ствари. Па се тако и може догодити да Слободан Милошевић из Хага саветује грађане да свој глас не дају његовом СПС-у већ Шешељевим радикалима. Због те муњевите, декадентне метаморфозе, а у споља наизглед истом и истоименом облику.

Милорад Додик можда не зна све разлоге настајања Метернихове “Свете алијансе” или важност “Седмогодишњег рата” у време Луја Петнаестог, али и те како зна шта се дешава у његовом дворишту и какви се све дилови и комбинације одрађују са дојучерашњим најтврђим заступницима српских интереса (од политичара из СДС-а до дела ратних ветерана). Зато што зна суштину западне освајачке политике и не пристаје на њена правила и понуде.

То је и разлог због чега се све потенцијалне и стварне људске и политичке Додикове мане данас чудесно и парадоксално претварају у његове најважније врлине и предности. Због тога он с толиком лакоћом успева да просто одува са сцене и бањалучких (и других) улица Републике Српске све оне од њега можда много углађеније, образованије и “финије васпитане” конкуренте и противнике.

Сећам се тумачења имена “Михаило” од стране највећег руског филозофа Павла Флоренског (у књизи “Имена”), који га и по почетном слову и по енергији пореди са “медведом” – “споља наизглед трапавим, а изнутра ватреним”.

Медвеђа снага, храброст и вештина (без икакве претенциозности) је по свему слична борбеној стратегији Русије.

Има нешто у томе и када је реч о државнику из Републике Српске чије име почиње са тим истим словом “М” и који у свом наступу носи много шта од овог древног, жилавог, кроз лик и карактер медведа уобличеног руског симбола.

protest opozicije i vlasti u srpskoj banja lukaБањалука, ових дана

Две су групе демонстраната делиле Бањалуку на два супротстављена дела. И у једној и у другој је било и племенитих људи и дрипаца, и ратних ветерана и побегуља најгоре врсте, и корумпираних и карактерних људи, и романтичних и прагматичних, и сналажљиваца и добродушних.

На страни оних под паролом “Срце за Српску” нашао се и син Ратка Младића, а на страни оних са мотом “Ослободимо Српску” корачала је и кћерка Радована Караџића.

И све је било тако чудно помешано и неодредљиво.

Све сем једног.

Сви политички непријатељи Републике Српске – од Сарајева и Загреба, па до Вашингтона и Брисела – били су на страни оне “ослободилачке”, опозиционе групе. Aпсолутно и без изузетка – сви. Упркос прошлости СДС-а, упркос Соњи Караџић, упркос русофилима и противницима Aмерике ту у маси присутним, упркос ратним херојима који су одабрали да се нађу овде (а не на Додиковој страни), упркос свему и свима, они су, хорски сложно, дали подршку опозиционом скупу, а не другој страни.

Уз другу страну су, логично и недвосмислено, били “само” Руси и председник Путин (и сви наши полусавезници и полупријатељи, што не желе да се именом и јавно појаве против западног, евро-америчког хегемона).

Ја мислим да то све говори. Све оно заиста важно и стварно најважније.

У овом суровом, немилосрдно користољубивом свету увек погледајте ко је на страни, а ко против оног кога треба да похвалите или критикујете.

Непогрешиво ће вам дата подршка или њено одсуство (од стране Руса или Aмериканаца) указати на то КО ЈЕ КО ту, у вешто направљеној, као тесто густој политичкој магли.

A тај велики политички противник Републике Српске, скривен иза бирократског имена “међународне заједнице”, схватио је да се револуција и убрзана смена непожељних председника и владара може обавити само уз помоћ народа, а не преко грађана и такозване “интелектуалне елите”.

Зато су се тако – и наш највећи непријатељ и сви његови савезници – потпуно и страсно ангажовали око придобијања српског народа на своју страну.

Знају лукави Латини да се ствари решавају само преко душе народа и њеног завођења и кроћења (као кад су нас изводили из русофилства, уводили у западњаштво, југословенство и комунизам).

И боје се само Краљевића Марка са његовом топузином, неустрашивог Милоша Војновића кад силази са планине или оног бањалучког микрофона и звучника са којих хајдучки пркосно оdjекује “Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине!”. Јачи од оне судбине Републици Српској и свим Србима намењене (са западне стране).