Резултате протеклих, сада је већ јасно, лажних избора, видимо као један од кључних доказа Вучићеве диктатуре.

Грађани, у блату незадовољства, и менталних траума нанетих од овог режима, показали су да је бојкот једино ефикасно средство за борбу. Споразум са грађанима и одржана реч јесте оно што су заиста ценили. Доследан став осећају као једину наду да наша земља коначно постане држава права и правде, социјалног мира, држава слободе у којој се не газе већ поштују европске вредности.

Јасно је данас и онима који су ипак изашли и гласали за неку другу листу од владајуће да Србија на оваквим изборима нема могућност бирања.

Иако је изборни процес, заражен актуелним вирусом, ослабио имунитет цензуса на три одсто, уз фарсу олакшица за прикупљање потписа, златни мамац је свака ситна страначка риба промашила. Бела лађа је потонула.

Чињеница да се понављају избори на преко 200 бирачких места говори да Александар Вучић није бринуо о другим учесницима већ је трпао у свој џак, како би приказао бар 10 одсто већу излазност.

Александар Вучић је једини који је 21. 6. 2020. имао прилику да сам бира и да буде биран, док је свим осталим грађанима то Уставом загарантовано право током последње деценије отето.

Све анализе говоре о томе да је грађанима Србије онемогућено право на слободно информисање, изношење истинитих и благовремених информација, а у изборној кампањи је то пресудно у представљању политика.

Бојкот избора, осим што је измамио на површину и део лажне опозиције, показао је проблеме са којима се суочавају многе, па и оне озбиљније опозиционе организације које су остале доследне датој речи грађанима Србије. У овој недемократској фарси победник је онај који броји гласове!

Моје лично искуство кроз низ протеклих кампања говори да је одбрана воље грађана на бирачким местима тежак, али кључан фактор за победу.

Проценат од око 25 одсто покривености бирачких одбора опозиционих учесника коси се са „мудрим“ одлукама руководства организација које су наступале на овим перформанс изборима.

Квалитет људи који опозиција данас нуди у односу на власт, нажалост, обрнуто је пропорционалан капацитетима инфраструктуре опозиционих организација.

Још један проблем показао се током овог изборног циклуса.

Недостатак унутрашње демократије опозиционих организација. Као један од оснивача и људи који су учествовали у подизању првобитне инфраструктуре ПСГ, нисам имао прилику да учествујем у дебати и одлучивању везано за битне политичке одлуке, у складу са статутарним правилима организације.

Ово право није само мени ускраћено. Наметнуте одлуке показале су се као лоше. Надам се да ће се на наредној Скупштини руководство суочити са одговорношћу за пораз на перформанс изборима, а унутрашња демократија заживети како би се ПСГ одржао као битна компонента опозиционе борбе.

Демократизација сопствених организација је неопходна уколико заиста желимо демократску државу.

Огољена диктатура режима опомиње нас да је јединство преко потребно за борбу против машинерије аутократије, медијских лажи и манипулација, свега што угрожава будућност наше деце, наше државе и свих наших грађана.

Само сви заједно морамо превазићи буразерску државу теткиног мезимца, државу Јутке, Бабића и Симоновића, сумњивих плантажа, потопљене СНС Србије. То морамо урадити искрено, за сву, а не само за ЊИХОВУ ДЕЦУ.

Аутор је оснивач и бивши председник Извршног одбора ПСГ

Извор: danas.rs

Ознаке: Александар Вучић, бојкот народа, демонстрације