Валентинијан I, последњи велики цар Западног римског царства ковао је посебне златне медаљоне за заслужне војсковође, савезнике и грађане. Један такав нађен је на њиви код Великог Градишта.

Боже, кад сам га угледао као да је Сунце у сузи засјало.

Онако велик, од 80 грама злата, изгледао је као да га је неко управо очистио.

Подигао сам га, видео неколико засека на њему и помислио – ко зна колико пута га је рука мог оца, деде, прадеде, плугом или косом поткачила на овој њиви док га, ево ја, нисам угледао…”

Тако нам је чика Селимир Ивановић из великоградиштанског села Затоње овог фебруара описао тренутак када је јула 1965. године, за време жетве пшенице, нашао златни медаљон римског цара Валентинијана I, најзначајнији примерак Збирке античког новца Народног музеја у Београду.

Тада младић од 23 године, Селимир је знао да људи у његовом крају налазе археолошке вредности које продају. Њива у којој је откривен „Валентинијан” налази се на месту Блацка, а само село Затоње смештено је између насеља Lederate (Рама) и Pincuma (Великог Градишта), насеља некадашње провинције Прва Мезија (Мoesia Prima), на римском лимесу, граници царства која је у том делу пратила ток Дунава. Богати градови и стални гранични сукоби оставили су бројна богата археолошка налазишта и скривнице због којих су ловци на изгубљно благо присутни у чика Селимировом крају.

Породица Ивановић се те вечери посаветовала и одлучила да пре могуће продаје провери вредност медаљона. Од раније су знали да је главно место препродаје старина, у то време, било у Белој Цркви. Селимиров отац је отишао на преговоре и донео вест да им трговац за медаљон нуди 90.000 динара. За то време одлична пара којом су могли да купе једну добру краву.

Док се породица двоумила, у Затоње је стигао млади археолог Владимир Кондић (1932–1994), касније директор Народног музеја. Вођен идејом претходника Михаила Валтровића да Музеј мора да заштити културно наслеђе и „…стане на пут самовољном уништавању старина и њиховом извозу…”, Кондић је вредно крстарио Србијом. Још пре њега у Затоње и целу Источну Србију стигао је глас о младом археологу који поштено плаћа и никога не пријављује милицији.

Одушевљен лепотом медаљона за који нико пре није чуо, Кондић је понудио – 300.000 динара. Глава породице, Селимир Ивановић, дао је реч да више ни са ким неће преговарати, а Владимир ће покушати да издејствује још новца за вредан налаз. После неколико дана мукотрпних убеђивања у Београду, испред дома Ивановића из службеног „фиће” са забреклом кожном торбом изишао је благајник Музеја. Селимир је на руке добио 350.000 динара.

Виши кустос Татјана Бенџаревић, каже да је са стручног гледишта златни медаљон Валентинијана I свакако најзначајнији примерак који се чува у Збирци касноантичког новца, али и један од значајнијих предмета које поседује Народни музеј у Београду. Медаљон је израђен у ковници Константинопоља и представља златну мултиплу (умножени номинал) од 18 солида, тежине 80,45 грама. Искован је, највероватније, почетком заједничке владавине Валентинијана I и Валенса, 364. године, када су према писаним изворима два цара са двором боравила у овом граду.

Такође, мултипла је могла да буде искована нешто касније, 366. године, када је Валентинијан I победио германско племе Алемана, будући да је на реверсу медаљона заробљеник у особеној германској одећи. Златна мултипла Валентинијана I дело је изванредне израде и највишег уметничког домета такозваног константиновског и постконстантиновског раздобља и јединствен је налаз, до данас непознат у свету.

Сам податак да медаљон припада свечаним монетарним издањима која нису кована за потребе уобичајеног новчаног оптицаја, већ пре свега као нека врста поклона који је владар додељивао високим достојанственицима и војсковођама, односно значајним личностима, говори о његовом значају. Управо се из тог разлога поклањала велика пажња њиховој изради те су се мултипле – величином, тежином и изузетном уметничком израдом – издвајале од новца уобичајеног типа и величине. Током Римског царства медаљони су ковани од злата, сребра и бронзе.”

Наравно, отвара се и питање откуд Валентинијанов медаљон баш у Затоњу али на њега нема одговора. Ко је римски великодостојник или поглавар савезничког племена који је изгубио или и животом платио што има Валентинијанов медаљон никада нећемо сазнати.

Данас се налази у депоима Народне банке Србије, а након обнове зграде вероватно ће се наћи у сталној поставци Народног музеја. У неким медијима раније је навођено да, поред примерка у Народном музеју, постоје још три комада у власништву једног од пребогатих арапских принчева. Он је, наводно, спреман да, као некад благајник у Селимировој авлији, изброји износ од којег се врти у глави. У тим гласинама највероватније нема ни трунке истине већ спадају у део предања који влада међу трагачима за изгубљеним благом.

У породици Ивановића, иначе, ово није био први случај откривања закопаног блага. Чика Селимиров деда је такође, током радова на њиви, ископао римски златник.

Међутим, данас овај крепки човек тврди да би највише волео да римски медаљон никада није (про)нашао. Десетинама година на тој њиви ништа није могао да засади. Ако је изорао, током ноћи су долазили ловци на благо и изгазили му земљу. Кад би нешто посадио, њиву би затицао раскопану.

Оног дана када су у великоградиштански крај донети детектори метала ноћу су многи хрлили на његову њиву и питање је када ће то стати. Неколико пута је на њој ујутру налазио крхотине порцулана и керамике. Да ли су трагачи за благом у њиви нешто нашли никада није сазнао јер га нико, смеје се, није частио.

Иако се дуго силно секирао, сада је, каже, научио једну важну ствар: уместо блага под земљом мора да буде поносан на својих осам дуката: две кћерке, три унучета и три праунучета.

(Текст и фото: Политикин забавник – Владимир Јовановић)

Oznake: antičko blago, arheološko blago, zlatni dukati, zlatnici, rimski carevi, srpska istorija