Pročitaj mi članak
Мештани планирају да младе проналазе у далекој Бјелорусији или Украјини само како би село спасили од нестанка.
Село Подхум покрај Ливна вероватно се ни по чему не би разликовало од осталих места у Ливањском кантону, на крајњем западу Босне, да није необичног обичаја њихових мушкараца и младића који не желе да се жене!
Није то нешто што становници овог питомог места у којем живе Хрвати и Бошњаци одмах неће признати. Штавише, показују необичан осећај поноса због чињенице да их “нико није успео да превари“.
Схваћају, како веле, да тај њихов понос могу разумети и многи данас ожењени мушкарци широм света.
Када смо Мирослава Перковића званог Бабо питали да ли је Подхум, заиста, место с толико нежења, спремно је прихватио разговор:
„На правом сте месту. Тачно је да овде има толико неожењених мушкараца. Већина мештана некада је радила у Немачкој и Аустрији и тако су издржавали породице. Очеви данашњих нежења били су синови тих људи. И сви су живели од тих плата, а касније и пензија. Нежење и њихови очеви због тога немају ниједног дана радног стажа“, појаснио је Бабо.
Власник „Три руже“ Владо Перковић каже да је проблем настао почетком рата у БиХ. Перковић тврди како мушкарци у селу, као и у другим деловима БиХ, данас не виде перспективу а менталитет Подхуљана је да уколико себи није осигурао егзистенцију, неће ни да се жени.
„Неће да стварају сиротињу. Овдје има пуно више мушких него женских. Нема жена довољно, а проблем је и економске природе. Не траже жене нигде друго, јер не знају даље од куће. Знају до Сплита. Све је то неуко и нешколовано. Већина школованих иде даље, вани“, тврди Перковић.
Жене су, напомиње, ипак, сналажљивије па се удају. Неке у Босни, а неке у Далмацији.
“За 20 година у селу ће остати 500-600 људи. И овако, по последњем попису, у селу има 2.200 људи. Од тих 2.200, најмање их је 1.000 стараца. А од млађих је преко 350 неожењених. Имамо школу која је раније имала више од 900 ученика. А сад их има 250, те комбинована одељена. Чак и по два разреда заједно иду у једну смену. Подручне школе се затварају, јер нема деце“, упозорава Владо Перковић.
Он је додао да је ове године у први разред уписано само 13 деце.
Али, можда за село, ипак, има наде. Борећи се за егзистенцију Перковићев пријатељ Здравко Велић током рата је изнајмио локал и отворио кафану. Мало по мало, људи су почели долазити на дружење и музику. Велић је у Каштелима упознао девојку из Бјелорусије, која је дошла код њега. Заљубио се и оженио ју. Потом је она у Подхум довела још 11 својих пријатељица из Бјелорусије које су се удале за мештане.
Данас Велић има мисију да на сличан начин спасе своје село. Основаће агенцију за спајање парова.
„Намеравам отворити агенцију. Доводићу невесте из оне државе која се неком свиђа. Све легално. Гледаћемо да те девојке удамо за оне који су боље ситуирани и имају куће, да их не би унесрећили“, појаснио је Велић.
Он тврди да су за велики број неожењених младића криве и њихове мајке.
Маме су их, рекао је Велић, размазиле. Који се не ожени, мама му дадне надимак Брацо. Део кривице, истакао је Велић, припада и оним мајкама које су бирале невесте.
“А када зађу у године онда је дај шта даш. Мушкарци немају посла и боје се жена. Има их, које ја познајем, под старе дане имају симпатију и не смеју да им приђу. Немају искуства из младих дана. А са агенцијом им планирам доста помоћи“, тврди Велић.
Део одговорности је, веле наши мјесни “социолози“, и на данашњим девојкама. Перковић каже да више пију него мушкарци. И то је један разлог.
“Момци неће да се жене женама које конзумирају алкохол и цигарете. Е, тако ће сад наш Здравко, звани Вабец, отворити ту агенцију и те Украјинке и Бјелорускиње да усрећи ту, да нас не побије та бела куга, како је модерно називају. Та бела куга је сам ђаво“, закључује Владо Перковић.
(Курир)
