Pročitaj mi članakPođimo od glavnih postulata srpskog seljačkog pragmatizma: 1. „ko si da si, glasaću za tebe kad budeš na vlasti“; 2. „dok si na vlasti, biću ti najjači prijatelj, a ti ćeš, prijatelju, zauzvrat, zažmuriti što ću ja – kad mi se prijebe – optužiti nekog veselnika na pijaci (Tviteru) da te je psovao, pa mu posle naguziti ženu“; 3. kad zglajzaš sa vlasti, onda ko te jebe, jer ja – iz principa – glasam za onog ko je na vlasti“.
На горњим постулатима и „принципима“ заснован је политички (другог и нема) живот у Србији свих боја и времена, али будући да је ипак мало (додуше све мање) зазорно отворено тако наступати, ствар се забашурује и украшава еуфемизмима, стилским фигурама тако драгим српском срцу, а нарочито дупету.
Ствар тако стоји у теорији, а у праксису то овако иде. Онај, рецимо, ко је у Србији тренутно (и све тренутније) на власти направи тешко срање, али сачувај боже да би то признао камоли се латио метле или џогера да почисти засрано, него хрпу гована моментално назива шампитама, а они који су гласали за њега „јер је на власти“ радосно, све се облизујући, поједу говнаве шампите и још траже репете.
Описани постулати и „принципи“ нису – како неки погрешно сматрају – генетско, него сељачкополитичко наслеђе, нису, дакле, урођени, него су стечени вековним наседањем на древну идеолошку патку о „добром Србину“ и „Србима народу најстаријем“. Гореописана (већинска) бескарактерност Срба последица је, дакле, још увек функционалне деветнаествековне заблуде да се Срби рађају лепи, поштени паметни и карактерни, па кад је већ тако – а како би другачије могло бити, загрмеће Радош Љушић – шта ту Срби имају да се бакћу са поучавањем у врлинама, култивисањем, сублимацијом инстинката и осталим западњачким трицама и кучинама, довољно је да („наизуст“) науче ћирилицу, таблицу множења, паролу „живео краљ“ (председник) и Бог те веселио.
Сељачки прагматизам (и „принципи“) главни су разлог што је историја јаких српских пријатељстава и кумстава крвава исто као и општа српска историја, проистекла из таквих пријатељстава и кумстава. Кренимо од почетка. Беху ли Вожд и Коџа Милош јаки пријатељи и кумови? Беху! И шта би? Одлете вожду глава. Са почетка се вратимо на почетак краја. Беху ли Стамболић и Милошевић јаки пријатељи? Још како. Шта онда би? Одлете Ивану глава, као круна одлетања многих глава „на просторима бивше Југославије“. Али Ђинђића – безбели ће заграјати националне дркаџије – није убио кум. Факат. Али су га убили кумови. Има ли нека светла тачка. Има! Крле22, рецимо, није убио ЈеxС-а. Слава му. Нашу данашњу колумну, препуну клозетских метафора, посвећујем Љиљи Смајловићки због ненадмашног умећа да у сваком говнету намирише орхидеју.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
