Прочитај ми чланакЗашто су спласнули протести дела опозиције и да ли су потребна нова лица за наредни серијал српске игре престола.
Клетва да ће сви Срби стати под једну шљиву стигла је опозицију. Могу да стану под један шатор. Заправо је реч о делу опозиције, окупљеном око Савеза за Србију, јер су Војислав Шешељ, Ненад Чанак и Чеда Јовановић мењали рејтинг за удобност. Уместо да се тискају под шатром и евентуално покисну, башкаре се на канабетима дизајнера Вучића.
Али, потребно је вратити се у Крушевац, када су локални батинаши с мањком интелигенције и вишком шипки испребијали Борка Стефановића. Крв с лица Боркове главе слила му се на кошуљу, што је била иницијална каписла за буђење незадовољних грађана и лидера расцепканих фракција ДС-а, обогађених дверјанима, глумачким ансамблом, од браће Трифуновић до Николе Које, потом независних новинара зависних од „Твитера”. Било је ту и понешто марксиста, анархиста, монархиста, па се чинило да се коначно ствара критична маса која може уздрмати седмогодишњу владавину Александра Вучића.
Апатија која је до тада владала, изненадном абдикацијом Саше Јанковића с места шефа опозиције који је уместо да шири свој утицај после одличног резултата на председничким изборима, почео да се грчи, барем је тако куцкао на „Твитеру”, претворила се у еруптивну уличну енергију. Међутим, већ на првом београдском протесту показало се да теорија хаоса није само математички већ и политички закон. Наиме, једној од највећих српских глумица Мирјани Карановић и кошаркашком чудотворцу Дулету Вујошевићу организатори нису дозволили да говоре. Мирјана је била непожељна за Бошка Обрадовића, Вука Јеремића, вероватно и за Драгана Ђиласа, док је погрешно процењено да партизан Дуле, омражен међу звездашима, може одбити „црвено-бело” бирачко тело. Иако је Вујошевић, још у доба када су и Ђилас и Јеремић одлазили у аудијенцију код Вучића, питајући се у повратку колико су остали своји, а колико су постали његови, био једини љути опозиционар. Док су кандидати за опоненте стварали илузију алтернативе Вучићу, а заправо били спремни за јавне и тајне дилове с њим, Дуле је искрено гајио то непријатељство.
Вучић је, увиђајући опасност уличних окупљања, схватио да ни по коју цену не активира полицију, као искусни демонстрант који је осетио употребну политичку вредност пендрека по леђима опозиције. Зато је његова идеја била да протестанте претвори у биатлонце, чекајући да вишемесечне шетње које су се прелиле у десетине градова Србије заврше као тужне љубави. Наиме, с временом човек постане равнодушан, уморан и помирен са судбином. Истовремено је подигао борбену готовост страначке машинерије напредњака на највиши ниво, спремајући се за организацију великог митинга у Београду.
Опозициони лидери окупљени око Савеза за Србију, који у претходним политичким животима нису могли да се гледају, током последњих месеци морали су да учине неколико ствари: да створе привид кармичког помирења, уз прихватање Бошка као страног, али неопходног тела који анимира хетерогену идеолошку масу, подиже адреналин, уз понеко вешало и тестеру.
Како Никола Којо, навикнут на велике улоге, али не и на политичке водвиље, није разумео да се под паролом рушења Вучића заправо одвија прерасподела моћи унутар Савеза за Србију, резигнирано се дистанцирао од њих. Чланови Демократске странке, једине која је сачувала активисте и ресурсе по Србији, укапирали су да ће њихова борба с напредњацима по селима и градовима користити само Драгану Ђиласу, који је у своју орбиту увукао шефа ДС-а Зорана Лутовца, па су многи од њих изгубили енергију и мотивацију за клинч с локалним напредњачким босовима.
Током протеста, Вучић је свесно пласирао хамлетовску тезу о могућем расписивању ванредних парламентарних избора – те хоће, те неће – како би расуо пажњу опозиционог блока. Наиме, морали су истовремено да воде рачуна о одржавању коалиционог детанта, организацији београдских протеста, уз истовремену регрутацију пешадије на локалу, где је битка много жешћа и одвија се ван видокруга београдских медија.
Организацијом митинга „Дан де”, када су постављени захтеви за оставке Вучића, Брнабићеве и Гојковићеве, што би било једнако ултиматуму Бори Чорби да пева на опроштајном концерту Ђолета Балашевића, део опозиције је ипак учинио неколико ствари: окупио је довољан број људи да изнервира Вучића, чиме је донекле демантована стара теза да ће пасти само ако сруши сам себе.
До тада, протести су спласнули и узет је шаторски тајм-аут. Чадор, подигнут у Пионирском парку, поред споменика Надежде Петровић, део је „Слободне зоне”, у којој ће се симулирати наставак отпора. Ђилас је учинио оно што је желео. Основао је своју странку. Двери су се поделиле на фракције, а демократе покушавају да се поново саставе, уз савез Тадића, Лутовца и перспективног градоначелника Шапца Небојше Зеленовића. Али, како је Лутовац превише близак Ђиласу, а иза Зеленовића стоји тихи и до сада неоштећени Душан Петровић, веран Тадићу, биће занимљиво како ће нове демократе којима ће управљати трочлано председништво објединити опозиционо бирачко тело.
Међутим, звиждуци Борису Тадићу на митингу показали су да су антивучићевцима потребна нова лица за наредни серијал српске игре престола. Да ли ће шатор постати инкубатор за некога таквог? Ко буде спавао у њему месецима, а не оде кући, или на море, можда има шансу. Уз услов да му Вучић, преко својих извиђача, не дотури сендвич!
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
