Прочитај ми чланакИсторија русофобије, могла би сваког јужног Словена, али и све словенске народе да научи нечему. Рецимо, да никад не забораве како их западњаци виде као "нижа бића", чак и кад су у најбољим односима са њима. О томе очигледно није размишљао неповратно одлазећи аутократа, Александар Вучић. Након дуге и тешке деценије трпљења његовог режима и самовоље, и лаицима и стручњацим за политичке преврате, јасно је да се Србија у пролеће 2022. године, налази на неповратној прекретници. Такође, и да је самодржац на врхунцу свога лудила, већ извршио своје политичко самоубиство. Током протекле деценије, упркос потпуној слободи да чини шта год хоће са овом државом и њеним народом, он је себи био и остао највећи и најљући непријатељ. Обрачунавао се са свим својим измишљеним и неким ретким стварним непријатељима у Србији (углавном "ренегатима" његове мафијашке хоботнице), па је у сумрак своје неспутане владавине, донео одлуку да се обрачуна, ни мање ни више, него великом Русијом и њеним председником. Придружио се антируској "коалицији" и ставио Србију у неизбежан ризик од ратова које тек следе.
Рат у Украјини који још траје и који ће из корена променити изглед света и међународне односе, само је „врх леденог брега“ испод кога се налазе наслаге нерешених проблема читавог човечанства, свих континената и свих држава. Глобализам и неолиберализам у најгорем облику, довео је свет на ивицу потпуне катастрофе и до самог нестанка цивилизације какву смо до сада познавали. Глобални рат, Трећи светски, Последњи рат, Мајка свих ратова, већ куца пред вратима човечанства. А оно се и даље (барем на Западу) забавља русофобијом и шири мржњу према великом руском народу који је опстанку и великом напретку модерне цивилизације дао немерљив допринос.
Такозвани „западни свет“, уједињен на силу под англосаксонском чизмом од краја Другог светског рата и потчињен свим послератним владама САД до данас, уведен је у колетивно лудило антируске хистерије, каква још није виђена. Мада је русофобија ко феномен позната од давнина, може се са сигурношћу рећи да је ово њен „креативни врхунац“.
Наиме, сви важнији слободни и непотчињени историчари, социолози, правници, филозофи претходног, XX века, писали су о русофобији на Западу која има своју хиљадугодишњу позадину, дубоке корене (још од Карла Великог и чувене шизме која се десила у оквиру хришћанства).
Русофобија је дубоко усађена у „колективно несвесно“ западног човека, (о томе су чак говорили и Фројд и Јунг). Због тога су, врло често, критике русофоба одвојене од стварног понашања објективног деловања Русије. Русофобија је на Западу настала као одговор на варварство Британаца и других западнх сила, на њихов деспотизам и империјалзам.
Велики Фјодор Достојевски у свом „Дневнику писца“ (1881) писао о погубности русофобије: „…У Европи нас виде као Азијате, паразите и робове, док смо у Азији виђени као господари, Европљани. Према Европљанима, тај савез Словена, то је освајање, отимање, злоба, издајство, уништење будућности цивилизације, проста монголска хорда. Татари!“
Швајцарски публициста Гиј Метан, недавно је испсао у својој студији „Русија – Запад. Хиљаду година рата“ (наслов српског издања) да снага мржње према Русији не значи порицати вредности демократије, слободе и људских права које Запад промовише од Француске револуције наовамо.
Ал и много раније, русофобија се појављивала више или мање као реакција на чињеницу да је то империја која се простира на два континента која је увек стајала геополитички између својих вечних архинепријатеља, царске Кине на истоку и југоистоку и свих западних освајачких империја, пре свих геманских и англосаксонских.
Поменути швајцарски публициста, Гиј Метан, сматра да је на Западу наметнут стереотип да су Руси насилни и сурови и да убијају, шаљу у прогонство и муче етничке и верске мањине. Као пример истичу се ратови у Чеченији, Стаљинови комунистички гулази, Путиново гушење опозиције и присаједињење Крима. Метан ово не оспорава, али наводи масовне прогоне Африканаца које су извели Шпанци, Португалци, Французи и Енглези, или мучења затвореника у Гвантанаму, као и цивилне жртве америчких бомбардовања у Сомалији, Авганистану, Ираку, Либији и Сирији током последњих четврт века, што је изазвало мигрантску кризу. Овоме треба додати и бомбардовање Србије од стране НАТО-а 1999. године.
Због чега онда, заглушујућа тишина, с једне стране, и снажна узбуна, с друге стране, пита се Метан? На Западу се очито опрашта Немачкој, Француској и САД-у, али не и Русији. Опрашта се такође и, италијанској и другој мафији, али се гласно говори да је најопаснија руска мафија.
Од када је Карло Велики у осмом веку оспорио Византији место наследнице Римског царства. Руски кнез Владимир, који се крстио на Криму 988. године, определио се за Источно римско царство (Константинопољ), а не Западно и за Рим. Од тада, па до данашњих дана, траје мржња према Русима праћена несмањеном русофобијом, а у даншњим условма, најбрутслнијом антируском пропагандом.
Но, након свих ових чињеница, шта се самозваном вођи данашње Србије, (мале по броју становника али велике по положају и по својој историјској улози у Европи) догодило, па је одлучио да јој окрене леђа и придружи се англо америкој кампањи увођења непродуктивних економских и других санкција Русији?
Прави је тренутак да се јавност у Србији подсети како је Вучић покушао да у скоријој прошлости употреби и Путина и Русију за своје диктаторске циљеве те како је на крају и добио орден Александра Невског у Москви, хвалећи се да је он први Србин после Николе Пашића који је добио ово одликовање.
Наиме, Вучићева уличарска и манипулантска психологија, схватила је да је, за разлику од његових западних „партнера“, са Русијом лакше разговарати о косовском питању. Ово је постало јасно након објашњења које је изнео након што је руском председнику Владимиру Путину у честим телефонским разговорима износио проблеме Срба на северу Косова (оне на југу Косова никада није ни помињао, као да не постоје, јер нису део његовог политичкох „тестамента“).
Након сваког од тих разговора, Вучић је слуђеној српској јавности говорио како је Путин казао да помно прати ситуацију на Косову, да Србија може рачунати на помоћ Москве и да му је Србија најважнија на Балкану и у Европи. Овакве поруке, Вучић (а не Путин) слао је домаћој јавности, али и западним владама.
Након једног од последњих телефонских разговора са Путином, уочи самог рата у Украјини, Вучић се „обратио“ јавности и саопштио драматичним тоном да су га „…јутрос после телефонског разговора критиковали због тога што је разговарао с Владимиром Путином“, а да је његов одговор да ће разговарати са свима, као и да ће данас разговарати са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом. Па је још додао: „…Мој посао је да штитим Србију и не занима ме одакле ко долази“…Знате, много је тешко када разговарате са неким ко је спонзор косовске независности. А спонзор косовске независности су пре свега Сједињене Америчке Државе, и оне то не крију, оне се тиме хвале и поносе, и, наравно, неке још европске земље. Када са њима разговарате, видите да је Албанцима готово све дозвољено.“
У том очигледно врло важном телефонском разговору, где је Путин у име Руске федерације упозорио Србију на догађаје који следе, те охрабрио Србију заштитничким ставом Русије према својој балканској браћи, Вучић је пронашао оно што њему одговара и то саопштио јавности. У саопштењу припремљеном пре самог разговора са Путином, писало је да је „…у једносатном телефонском разговору“ информисао председника Русије Владимира Путина о последњим догађајима на Косову, те да је Путин председнику Србије пренео да може да рачуна на руску помоћ у сваком облику и да за Москву, кад је реч о Косову, важи само Резолуција 1244 УН, а да су сви други документи ништавни…
Вучић је исте вечери на неком ТВ каналима био укључен и причао до касних сати како је током разговора са Путином осетио највиши ниво подршке, а открио је да је разговарао и са председником Белорусије, Лукашенком, те да га је позвао да посети Београд што пре. Стране новинске агенције, махом западне, разумеле су његово блефирање и брзо су пренеле својим редакцијама, да је Вучић разговором са Путином заправо желео да поентира пред домаћом јавности, али и да покупи уцењивачке поене према Западу.
И заиста, већ сутрадан, ЕУ и америчка администрација нису нимало били импресионирани што Вучић тврди да „имамо јаке односе са Русијом“, а неки разумнији страни тврдили су да је крајње што може да Србија уради јесте да барем једна или две велике силе, ветом у Савету безбедности Уједињених нација спречи да Косово добије столицу у УН, а да све друго за сада само одмаже Србији на путу ка Европској унији и на неки начин доводи у питање искреност у томе да је „чврсто опредељени на европском путу“.
Џејмс Кер-Линдзи, професор политичких наука на лондонском Универзитету Сент Мери, говорио је тих дана да је српски председник Александар Вучић тиме што је позвао руског председника Владимира Путина желео демонстративно да поручи да Запад није једина страна на коју мора да се ослања кад се ради о Косову, па у својој тадашњој изјави рекао између осталог и ово: „…Он је хтео да стави акценат на тај разговор како би поручио да још увек има подршку Русије, главног савезника кад је реч о Косову, па је у складу с тим, тај разговор обављен и информација о томе саопштена у високо демонстративном маниру. У Србији се уопште није крило да је председник Вучић разговарао са руским председником Путином. Иако питање Косова још није разрешено, у региону неки сматрају да можда и доприносе јер кад избије оваква криза, онда то у фокус привлачи пажњу Европске уније. А још и кад Вучић позове Путина, рачуна вероватно са тим да ће то изиритирати Запад, па да ће онда због опасности руске интервенције у региону и ослањања Србије на Русију схватити да треба да усмери много више пажње на решавање кризе. У читавој овој причи још увек је непознаница оно што се тек очекује, а то је национална стратегија о Косову коју Вучић тек треба да открије јавности…“
Била би ово велика и важна прича у животу једног хохштаплера и покушају његовог преобраћања, као сцене након плеса „Последњи танго смрти“ из култног филма „Балкан експрес“, где група симпатичних превараната, музичара и лопова, одлучи да се успротиви Трећем Рајху по цену живота,да није последња Вучићева игра са Русијом,
Али, овако тривијалан, театралан, јадан и предвидив, Вучић се одлучио за нешто друго: да изда и Путина и Русију, али и народ у Србији, кога нико није питао на коју ће страну да се окрене, у ситиацији која је више него драматична и где општи светски рат само што није закуцао и на ова врата.
Све је почело кад је девет посланика либералне политичке групације у Европском парламенту 12. марта ове 2022. године позвала Европску унију да обустави преговоре о чланству са Србијом уколико држава не усклади своју спољну политику са политиком званичног Брисела по питању Русије. Реагујући на ово писмо председник Србије Александар Вучић изјавио је 14. марта да су га упутили „дежурни мрзитељи чији је животни сан да Србије никада, нигде и ни на који начин не напредује“.
Његов министар унутрашњих послова Александар Вулин поручио је посланицима либерала да се „обрате Србији онда када у чланство буду примали слободне земље“, те да „већина земаља из којих долазе потписници ултиматума либерала, не може да се похвали отпором својих дедова нацистима…Вероватно зато либерали из Европског парламента траже да Србија раскине своје вековне везе са Русијом и почне да мисли туђом главом“…
А, онда је наступио велики преокрет, у Србију је дошла делегација америчког Сената, које је осим Вучића, „срдачно“ дочекала и премијерка Ана Брнбић, говорећи о „…јачању партнерства, инвестицијама и евроинтеграцијама“ и сичним маглама и димовима, док је прави разговор вођен иза затворених врата. Наиме, према тврдњи добро обавештеног извора из Владе Србије, на Вучићев сто стављене су две могућности: са Русијом или са Западом. У првом случају чека га читав његов прљав веш, међународна излолације, хапшење њега и најближих сарадника, те низ личних обрачуна владе Велике Британије и владе САД са члановима његове „пословне и приватне заједница“.
Није било тешко да одлучи. Тешке су последице по Србију и њене грађане. Није било тешко ни Вучићевим медијима да се окрену против Путина истог момента кад им је то било наређено. Тежак ће бити след догађаја. Вучићу је влада САД дала времена до 1. августа 2022. и ни дан више након тога. Мораће јавно да призна независност Ксова, да се одрекне Русије и руских привилегија које је до сада уживао и да недвосмислено усмери Србију према анло америчким интересима. Укратко, да гурне Србију у рат са Русијом. То је оно што је Вучић већ одлучи. Или, оно што су у његово име тамо негде одлучили, као што су одлучили да га поставе за председника и дозволе му да крши Устав и законе и терорише Србију, распродаје је и понижава српски народ и све граане, на сваком кораку. То ће и сада да уради. По свему судећи, знатн пре 1. августа. За сада још увек покушава да „сагледа прилике“, а (не)прилике говоре да ће рата још дуго бити…
Не треба ни ово заборавити: 6. априла, на дан нацистичког бомбардовања Србије у Другом светском рату, Вучић је био у Москви на разговору код Владимира Путина. Био је то последњи државник са којим је Путин разговрао „за малим столом“, након чрга је све друге примао за овалним столом и „са раздаљине“ са њима причао.
А, ток тог разговора се званично тицао енергетике. Наиме, причало се о ширењу економске сарадње две земље, посебно у енергетици. Вучић му се пожалио да је у склопу санкција Европске уније наметнутих Русији због њене инвазије на Украјину хрватска компанија ЈАНАФ одлучила да престане од 15. маја 2022. да испоручује сирову нафту НИС-у која је у већинском власништву руског гиганта Гаспромњефт. ЈАНАФ (Јадрански нафтовод) је склопио с НИС-ом уговор о испоруци 3,2 милиона тона сирове нафте за ову годину и овај прекид дотока је постао проблем у најави.
Истовремено, 31. маја 2022. године, истиче и уговор о увозу природног гаса у Русији. Вучић је и ту покушао да са Путном нађе договор. И добио је понуду која се не одбија: будите уз Русију, бићете заштићени. Уместо тога, Вучић се приклонио новим савезима а цена тих савеза биће испостављанр новим генерацијама грађана Србије, уколико уопште преживе наступајуће догађаје.
Русофобија и ружење Руса представља једну од најважнијих политичких задатака евроатланске коалиције и њених сателита. Борба против те русофобије такође траје. Поготово против оних аргументација које тврде да су народи попут Срба и других наслоњени историјом и духом на Русију, „сами криви јер су бирали Путина“.
Али, Запад и његови политички демагози не желе да знају да се та „кривица“ народа не одређује збиром гласачких одлука ван било каквог контекста. А нарочито ако знамо да је тај контекст деведесетих година баш Запад створио позивом нс чисту пљачку државних ресурса у земљама источне Европе и Русији, назване „доктрине шока и приватизација“.
Подсетимо само на то да је Русија ДП из 1989. досегла тек 2005. године. У том периоду треба тражити разлоге настанка Путина као политичке фигуре и настанак његове пратеће олигархије, а не у некој мрачној комунистичкој прошлости из које потиче део модерне антируске пропаганде. Путин је, са свим својим манама, подигао Русију на ноге и вратио јој статус империје, како јој и припада. Како год да се заврши или не заврши садашња светска криза и могућност глобалног рата, остаје сраман гест једног малог балканског преваранта, који је вољом Запада стао на чело Србије и повео је на странпутицу, тако рећи „у нигдину“, где се трајно и он сам налази.
А 1.
Одликовани одустао
Орденом Александра Невског се наградјају грађани Русије који се налазе на државним функцијама, али и истакнути страни политичари и јавни радници и бизнисмени заслужни за развој сарадње са Русијом. Орден Светог Александра Невског је установљен још у време Руске империје 1725. године и постојао је до 1917. године, када га је укинула совјетска власт заједно са другим царским ордењем. У том периоду награђени су и министар спољних послова Србије Никола Пашић и Александар Први Карадјордјевић. Совјетска власт га је поново утврдила 1942, као орден за награђивање команде Црвене армије. После распада Совјетског Савеза, тај орден није имао званичан статус, који му је 2010. године вратио тадашњи председник Дмитриј Медведев. Прес служба Кремља саопштила је јуче да је председник Русије Владимир Путин потписао указ о одликовању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики допринос у развоју сарадње двеју држава.
.А 2.
Антисруска пропаганда, мржња и русофобија: случај „неутралне“ Норвешке
Невероватни след догађаја након почетка рата у Украјини, донео је велика изненађења. Многе политички неутралне државе са Запада, пожуриле су да се придруже „антируској коалицији“ и медијској хистерији. Међу првим жртвама те антируске хистерије нашао се и руски министар спољних послова Сергеј Лавров. Наиме, руководство Универзитета у граду Тромсо у Норвешкој, одузело је Лаврову титулу почасног доктора због „руске инвазије на Украјину“. Министар Лавров титулу почасног доктора добио је 2011. године, кад се истим знамењем окитио и тадашњи министар спољних послова, а садашњи премијер Јунас Гар Стере због њиховог договора о разграничењу у Баренцовом мору.
Такође, шефови ланаца великих продавница прехрамбене робе утркују се у медијима и пред јавности ко ће пре да из својих рафова уклони руску робу, као и да откаже пријем производа наручених из Русије. Кине Сејланд, шефица „Норгесгрупен“, који је власник четири ланца продавница, каже да су свим продавницама које имају руску робу послали налог да за 24 сата избаце те производе с полица. Реч је о двадесетак производа, махом кондиторских и морских плодова. Трговци најављују да ће робу из Русије заменити украјински производи, у знак солидарности.
Тешко је данас бити Рус у Норвешкој. У најгорој ситуацији су деца руског порекла, што потврђују извештаји из више места у Норвешкој. Деца и омладина руског порекла изложена су хајци, а према њима се распламсава мржња због рата у Украјини, потврдила је за дневни лист „Дагсависен“ невладина организација „Ред барна“ (Спасимо децу). Моника Сидгорд, лидер организације за заштиту деце „Ред барна“, забринута је због хајке усмерене на руске малишане.
„Ни руска деца у Норвешкој, ни већина Руса нису криви за рат који се сада одвија у Украјини. Нико од руске деце и омладине не сме да буде изложен хајци, мржњи на друштвеним мрежама или у школама због онога што се дешава у Кремљу. Нико од деце у норвешким школама не сме да буде изложен мобингу и шиканирању због оног што раде одрасли људи“, категорична је Моника Сидгорд, која закључује: Деца нису крива за рат и зато је важно да родитељи, учитељи и наставници разговарају с њима у данима који долазе. Сваки рат је рат против деце. Ми видимо то и у Украјини, где смо забринути за 7,5 милиона деце, а многи од њих су у избеглиштву.
И Егор Рајерсен, представник норвешко-руског културног центра у Ослу, као и Татјана Круишчанк, председник норвешко-руског удружења у граду Будо, посведочили су за дневник „Дагсависен“ да су последњих дана деца руског порекла изложена мобингу, мржњи и шиканирању јер их оптужују и повезују с Путином и збивањима у Украјини.
А 3.
Глас разума и опомена Западу
Коментаришући снагу антируске пропаганде, у Хрватској се ових дана огласио и један млади социолог из Загреба (Ј.Д.), па је учествујући у једној јавној дискусији рекао и ово: „…Нас овде (у Хрватској) уопште не уче нити у школама, нити кроз културу, филмове, нити кроз медије да је управо Русија ослободила Еуропу и свијет од нацизма, да је преко 30 милијуна Руса погинуло при томе и да су Руси поставили своју заставу побједе у Берлину, кад су се Амери тек искрцали у Нормандију, када је већ било сигурно. Главно да смо видели стотину филмова америчке победе и славља у Неw Yорку. Дубоко смо у америчком џепу и њихови вазали. САД ће жртвовати целу Еуропу сада, а знате што се догоди прво кад је нуклеарна размена? ЕМП експлозије у стратосфери над целим континентом, враћање у 19.столеће, крај Европе, то је оно што Америка гура постављањем својих ракета на руске границе…
Руси поновно данас ослобађају свет од фашизма, овај пут ће морати ударити Америку, целу њену територију и УК директно. То је оно што ће без сумње учинити, а Амери су то сами тражили, дословно на сав глас признају да желе Русију скршити и пружити јој нови Вијетнам и Афганистан.
Нека Амери буду сретни ако им не буду уништени сви обални градови, већ само војне мете, јер Руси нису за шалу. Амери нису никад доживели пораз на властитом тлу и биће то велико отрежњење. 150 милиона мртвих на америчком тлу. Очито су спремни на ту цену колико су огрезли у мржњи према Русима и колико потичу ту мржњу годинама цели свој НАТО, а сви ћемо најебати због тога…“
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 13, 2022
