Прочитај ми чланакТест одрживости фискалне, унутрашње и спољне политике САД јасно показује да се статус кво распада пред нашим очима
Када статус кво почне да се урушава, природна реакција већине људи је порицање. Чврсто се држимо оног што нам је познато, а од величине тог непознатог често нас прође језа. Али на крају догађаји надвладају порицање и превладају ту језу. Ово ће се у надолазећим годинама догађати све чешће јер се статус кво распада у многим пољима политике и геополитике. Порицање је узело маха.
Можда би било најбоље погледати овај феномен кроз призму оног што називамо „одрживошћу “. Шта је то што се дешава у Америци и свету што је неодрживо али ипак није препознато као такво? Како изгледа, доста тога.
ФИСКАЛНА НЕОДРЖИВОСТ
Обратите пажњу на скорији извештај да ће трошкови социјалног осигурања следеће године прећи ниво прихода овог програма, што значи да ће социјално осигурање морати да захвата новац из свог фонда тешког три билиона долара да би подмирило исплате корисницима. А тај фонд, како се тренутно предвиђа, ће остати без новца у року од 15 година.
То значи да је систем социјалног осигурања у својој тренутној конфигурацији неодржив. А опет није извесно да постоји било какав политички – или чак економски – потез који би гарантовао решавање тог проблема. Мич Данијелс, бивши гувернер Индијане и садашњи председник универзитета Пердју, каже да је до пре неколико година било загарантованих исплата, у етапама током времена, којима би наша земља испоштовала своје обавезе преузете према пензионерима. Сада, каже, то није математички могуће.
Ерскин Боулз, Шеф штаба Беле куће за време Била Клинтона, ово је назвао „најпредвидљивијом кризом у историји “. Међутим, и поред тога нико у грађанском сектору није озбиљније скренуо пажњу на овакав развој ситуације који је фискално неодржив. Страх од непознатог рађа порицање.
Иако принцип исплате није одржив, то је само мали део већег неодрживог тренда – претеће дужничке кризе у Америци. Национални дуг је сада 22 билиона долара, укључујући и дуг становништва (16 билиона) и онај у институцијама владе (шест билиона). Сам дуг становништва износи 78 процената БДП-а. Он се готово удвостручио за време председника Барака Обаме и увећава се убрзано за време председника Доналда Трампа. У међувремену, дужничке обавезе америчких држава прелазе 1,5 билиона долара, тј. неких 147 процената својих прихода. А студентски дуг је досегао 1,5 трилиона, 38.000 долара по студенту. У ком тренутку ће нас ова финансијска непромишљеност стићи? Тешко је рећи, али у неком хоће. Текући тренд је неодржив.
ПОЛИТИЧКА НЕОДРЖИВОСТ
Кад говоримо о политици, колико је одржив овај сукоб између националних елита са две обале и народа у средишту земље? Главни проблем нашег времена – премда ретко описан на тај начин – јесте имиграција. Елите се најчешће залажу за отворене границе. На речима им се опиру, али њихова дела оповргавају те речи. Угледне демократе (чланови Демократске странке) – које предводе оно што је данас постало елитистичка партија – све више се понашају тако да јасно стављају до знања своју наклоност ка отвореним границама. Аплаудирају сваки пут када судови спрече Трампове напоре да се заустави прилив емиграната. Не сматрају примарним политичким питањем то што маса тражилаца азила илегално улази у нашу земљу, преоптерећујући наше капацитете за обраду њихових захтева. Они оснивају прихватилишта за азиланте у градовима и државам акоје контролишу. Све који се са њима не слажу, представљају као затуцане, расисте, ксенофобе и слично.
На другој страни се налази становништво континенталног дела које би да сачува културни миље земље у којој је одрасло; људи који верују да смо стигли до тачке када асимилација садашњих имиграната изазива забринутост; и који мисле да тренутни ниво њиховог прилива ствара економске проблеме за многе Американце, а који осећају велики презир кад чују да их елитистички аналитичари и политичари називају затуцаним, расистима итд. За разлику од елита, када виде стотине хиљада азиланата како преоптерећују систем и слободно улазе у Америку, њихова забринутост и гнев расту. Они хоће да се то оконча. Али то се не дешава; владајућа класа не мари за њихове жеље.
Ова ствар нас одређује. Задире у саму бит онога каква нација желимо да будемо. Ствара жестока осећања и дели земљу на начин како се ретко дешавало у претходним деценијама. Ниједна партија нема политичку снагу да реши овај проблем по својим правилима. Али обе стране имају политичку снагу да спрече појаву било каквог решења. Док се овај проблем некако не реши, национална политика ће бити нефункционална и вртеће се укруг. Тренутни сукоб је неодржив.
ГЕОПОЛИТИЧКА НЕОДРЖИВОСТ
Осврнимо се и на област спољне политике. Човек се мора запитати да ли су тренутне дипломатске тензије између Запада и Русије одрживе. Хладни рат је био одржив сукоб, то сада видимо из историје. Кад су се САД супротставиле совјетској претњи у Европи између 1946. и 1948. године, надметање се пренело на периферне регионе света, а Совјети су се углавном уздржавали од директне претње Западној Европи, док се Запад уздржавао од жеље за ревизијом послератних успеха и добитака Совјета у Источној Европи. Субок је био напет, али не и структурно нестабилан.
Садашњи сукоб, насупрот претходном, јесте структурно нестабилан. Како се НАТО померао на исток до руске границе, Русија се нашла ухваћена укоштац са претњом коју сматра егзистенцијално важном за своју безбедност. Губитак Украјине или Грузије из своје сфере утицаја је ствар за коју је Русија спремна да се бори, како је то Владимир Путин више пута упозоравао (и показао у Грузији 2008. године ). А Запад још увек кокетира са идејом да те две земље прими у НАТО. Могуће је да још увек има времена за неку врсту зближавања које би могло да смири ситуацију, али садашње стање је највероватније неодрживо.
Уопште, неодржвива је цела велика геополитичка стратегија САД. Стивен М. Волт са Харварда недавно је за Форин полиси написао један провокативан чланак под називом „ Америка није тако моћна као што мисли да јесте: Ера унилатеризма је завршена – а Вашингтон је последњи који је то схватио “. Волт је поставио питање да ли је Америка и даље униполарна сила без озбиљних противника који би могли да јој угрозе тај глобални статус, или значајна ограничења америчке моћи сугеришу „да би (Америка) требало да се постави селективније и стратешки промишљеније у одређивању циљева и њиховој реализацији“. Волт сматра да се Трампова спољна политика заснива на првом концепту, док у стварности преовлађује други.
Униполарна уобразиља готово да није довела ни до једног успеха америчке спољне политике у времену после Хладног рата, примећује Волт, док су промашаји били бројни. А америчка навика да гази по легитимним интересима других народа – свеједно да ли пријатељама или не – вероватно ће створити негативну реакцију која ће Америку ставити у положај у којем ће се суочавати са све више непријатељски настројеним светом. Волт упозорава да „насилништво (Америке) охрабрује (њене) противнике да се удруже зарад свог интереса, а тиме и потенцијалним (америчким) савезницима даје разлог да се држе по страни “. Није случајно, запажа, да се Русија и Кина све више зближавају, иако нису природни савезници.
ДВА МИТА
Униполарна уобразиља се базира на два мита. Први, обрађен у Волтовом чланку, јесте мит да САД још увек имају моћи да остваре доминантан утицај на догађаје у целом свету, односно у свим државама света. Ово тврдња је – у светлу догађаја из скорије прошлости – толико очигледно нетачна да је готово смешна. Али упркос томе на њој се још увек заснива размишљање многих у спољнополитичком делу естаблишмента, како либерала, тако и конзервативаца.
Други мит је да је Америка посебна држава и егземплар светих демократских принципа које други народи желе да опонашају, па ће стога наше глобално ангажовање створити више демократије, а тиме и више стабилности. Ово је бесмислено, што су показале америчке авантуре на Косову, у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији и Јемену. Можда јесмо посебни, али то не значи нужно да ће остали народи на нас тако гледати, посебно у светлу резултата наше насилничке спољне политике у претходним деценијама.
Спољна политика која се заснива на митовима је неодржива. Свака земља која води такву спољну политику ће пре или касније да се судари са реалношћу. То нас доводи до политике према Ирану, која је осмишљена да сломи ирански народ разорним економским санкцијама, па проширена на сваку државу која би да тргује са Исламском Републиком Иран из разлога који одговарају националним интересима тих земаља. Очито је главни циљ смена власти, али режими ретко страдају од оваквих врста притисака. Вероватније је да ће се ујединити и пружити отпор. Понекад се такви режими у безнађу одлуче да узврате јер им не преостаје ниједна друга опција. У том случају исход је рат.
Упутно је обратити пажњу да је Френклин Рузвелт учинио исто са Јапаном 1941. – и да је чак подстакао планове да се Американци јапанског порекла разместе са Западне обале пре самог Перл Харбора. Знао је шта ради. Хтео је рат, а знао је да Јапан неће прихватити понижавање санкцијама пре него опцију да предузме војну акцију у очајничком покушају да избегне полугу економског разарања.
Да ли Трампова администрација зна шта ради у вези Ирана? Да ли је свесна да ће Исламска република пре одабрати да се супротстави него да буде понижена? Да ли то администрација и жело? Не знамо са сигурношћу. Али знамо да је то оно што желе Израел и Саудијска Арабија. А знамо и да су Трамп и његови штићеници пригрлили геостратешке погледе тих земаља као своје. Реално је закључити да је рат прави циљ ове игре.
Тако видимо да је политика Америке према Ирану неодржива. Заснована на геополитичким илузијама, не може да оствари жељену промену режима без рата. То рат чини вероватним исходом. Овај тест одрживости нам помаже да схватимо озбиљне структурне проблеме Америке и света у овим бурним временима. Кад га применимо (а ја сам је применио само на најочигледније случајеве), појављују се два питања: Да ли је Америка стабилан политички ентитет? И да ли је стабилан актуелни светски поредак? Одговори се сами намећу.
Превео Зоран Алексић
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
