Када смо пре извесног времена увели тему систем(ат)ског уништавања Србије1 намера нам је била да на јасан и детаљан начин (колико то простор дозвољава) представимо методологију окупације неолибералног картела који је опустошио Србију. Притом, није неважно рећи, истом методологијом осиромашене су скоро све земље југоистока Европе. Овај текст, као и неке наредне, треба читати кроз тај контекст.

Иако ћемо представити модел приватизационе пљачке на неколико одабраних примера са списка двадесетчетири спорне приватизације (који је српској јавности својевремено представила Верица Бараћ, председница Савета Владе Србије за борбу против корупције), скоро идентичном методологијом приватизована су и остала бројна предузећа. Примера ради, 25. децембра 2003. године, Загорка Голубовић је на увид јавности представила Извештај о политици и процесу приватизације2у коме је „Савет за борбу против корупције поставио као један од својих задатака да анализира политику и процес приватизације узимајући у обзир бројне приговоре у којима се изражава сумња да се иза прекршаја у поступку приватизације крију могућности корупције.“3

Тако је Савет урадио анализу тадашњег закона о приватизацији, обавио више разговора са институцијама које се баве праћењем процеса приватизације, а све то на основу анализе проведене по пријему обимних материјала, односно представки које су Савету доставили представници предузећа (радници) указујући на промашаје и евидентне злоупотребе којима су тражили поништење купопродајних уговора.

О аутору

Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.

На списку Загорке Голубовић, поред анализе најкарактеристичнијих примера кршења закона у поступку приватизације налази се још 88 предузећа за које је Савет добио обимну документацију о кршењу одредби закона о приватизацији из 2001. године. Овај извештај био је достављен: Влади Републике Србије (тадашњем премијеру Војиславу Коштуници); Министарству за привреду (Драган Маршићанин, министар), Народној скупштини Србије; Одбору за привреду, (председнику Милку Штимцу), Агенцији за приватизацију, (директору Бранку Павловићу).

До данас јавност не располаже прецизно утврђеним чињеницама које би, да су правовремено дефинисане, сасвим смо сигурни, довеле до: 1) поништења спорних приватизација; 2) покретања кривичних поступака за све актере пљачкашких приватизација и 3) коначно, ресетовања односа и прилика у (иначе девастираној) српској привреди. Зашто то није урађено, иако су правовремено реаговала независна тела и део интелектуалне заједнице? Када будемо представили прву жртву предаторских елита (како их назива Иван Крастев)4 – Сартид, верујемо одговор ће бити јасан.

„Антилиберални картел“: је појам који проф др Слободан Антонић у свом огледу5 уводи као структуру коју чине: „четири интересне групе, овде назване: евалуатори, реформатори, бизнисмени и мисионари.“6 И деловање овог картела професор Антонић описује управо кроз рад америчке компаније Ју Ес Стил (USSteel) у Србији. Односно кроз приватизацију Сартида. Овај Оглед из 2005, постао је делом књиге7 која је додатно узбуркала како јавност у Србији, тако и одређени део јавности ван граница Србије јер је уз Извештај Савета за борбу против корпуције то била целина која је отклањала сваку сумњу у лидерство у корпцији, каква је била приватизација; као и у чудовишан пример крупне корупције какав је приватизација Сартида.

Дакле, да представимо „антилиберални картел“ који је поништио Србију: 1) евалуатори- према професору Антонићу „То су чиновници-политичари, из Брисела или Вашингтона свеједно, задужени за “реструктурацију” и “интеграцију” источноевропских друштава. Ова је групација одсечак глобалне политичке класе. У њену српску подружницу, осим политичара-службеника који раде на “евроатлантским интеграцијама” (…), свакако спадају и овдашњи амбасадори великих држава (САД, Немачка, Британија итд). Ту су и службеници различитих европских и америчких “агенција” за “реконструкцију”, “реформу” и “развој” (USAID, European Agencyfor Reconstruction, TheEuropeanCommission’sDelegation, Stability Pact, итд), потом месни представници великих међународних невладиних организација (FreedomHouse, Amnesty International,Transparency International, TheInternational Crisis Group (ICG), The International Republican Institute, NDI- National Democratic Institute, Friedrich Ebert Stiftung, Konrad-Adenauer-Stiftung, итд), као и месни представници међународних новчарских установа (Светска банка, ММФ, СТО и друге).

Сви су они непосредно прикопчани на главне друштвене установе земље-домаћина: од владе, преко државне управе, до школства (наравно, свако према свом рангу). Налазе “партнере” у државном апарату, дају им новац за реформе и “усклађивање са стандарима”, и на крају оцењују “постигнућа” и “домашаје реформи”.8

Основни задатак ове интересне групе као дела картела, према Антонићу, јесте да процењује, па тако и рангира „успешност транзиције“ у локалним заједницама. Отуда евалуатори; 2) реформатори-„ Друга интересна групација могла би бити зависна домаћа политичка елита. То је својеврсни “реформско-модернизацијски” и “евроатлантско-интегративистички” сталеж страначких политичара и државних администратора. Они су у тзв. динамичном односу спрам евалуатора. То заправо значи да је њихов задатак да строго спроводе упутства евалуатора и држе “транзиционе процесе” под надзором – чак и када је то науштрб демократског поретка. За то су, заузврат, награђени могућношћу несметаног претварања властитог политичког капитала у економски (током поступка приватизације).

То ће рећи – награђени су могућношћу неограничене пљачке (наравно, само властите државе и властитог народа)“9 закључује Антонић; 3) бизнисмени: Трећу интересну групацију могла би чинити месна подружница транснационалне власничке класе у Србији. То су, најпре, домаћи тајкуни спрегнути пословним везама са међународним капиталом (Милорад Мишковић, Станко Суботић, Филип Цептер и др). Ту су, затим и заступници или челници овдашњих огранака страних (транснационалних) компанија, као што су U.S. Steel(Железара Смедерево), Philip-Morris(Дуванска индустрија Ниш), British-AmericanTobacco(Дуванска индустрија Врање), итд. Њихов задатак је да образују картел који ће обезбедити “отворено” и “стабилно” тржиште. Прво заправо значи да се мора уклонити држава као конкурентни власник или предузетник чак и у стратешким гранама. Друго значи да се домаће становништво мора искључити из власништва или управљања. Али, најважнији задатак ове фракције јесте обезбеђење новчаних награда реформаторима (али врло често и евалуаторима), кроз системску корупцију10 како наводи професор Слободан Антонић.

И, 4) мисионари-које чине: месна подружница транснационалне опслужујуће класе (ServiceClass). То је домаћа академска, медијска и културна елита која проповеда и одржава идеологију “реформе”, “модернизације” и “евроатлантске интеграције”. У једном ранијем раду назвао сам је “мисионарском интелигенцијом” (…). Основни задатак ове фракције јесте да оправда старатељство реформатора (а у крајњој линији и евалуатора) над овдашњим друштвима. Отуда њено стално указивање на “незрелост”, “деформисаност” и “примитивност” месног друштва.11 Када се има у виду ова матрица коју је поставио као „антилиберални картел“, професор Антонић онда ће следствена правна и политичко- финансијска анализа коју је не тако давне 2004. године урадио Савет за борбу против корупције врло јасно да покаже деловање картела на показном примеру каква је приватизација Сартида „у коме се ангажовао сам друштвени врх – премијери и министри из српске владе, амерички бизнисмени, амерички амбасадори, али и новинари, па и уредништва, овдашњих угледних листова. Видећемо да овде није реч о именима, колико о функцијама12, пише Антонић илуструјући за почетак деловање „стварног гувернера Србије“ тадашњег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија: Ево шта о томе каже (у тренуцима љутње) један од овдашњих реформатора – Владимир Беба Поповић.

“Сву унутрашњу и спољну политику Србије водила је, преко несрећног Живковића, група амбасадора на челу са Монгтомеријем. Све одлуке доносили су они, или су бар били консултовани. (…)Становали су (Живковић и Монтгомери – А. С) у близини, на Дедињу, приватно се дружили, пили француска вина. То је требало да значи да су пријатељи. Колики је био Монтгомеријев утицај знају сви чланови владе, новинари, људи који су одлазили у америчку резиденцију. Живковић је дозволио да за време његове владавине, жена америчког амбасадора у згради републичке Владе, испод знака Владе Републике Србије држи прес конференцију! Дозволио је да амерички амбасадор долази у зграду владе када год је хтео, дозволио да незаконито отвара медије по Србији, да наручује текстове од ових јадних српских новинарчића, да се сам хвали да се политичке прилике у Београду мењају у зависности од његовог расположења” (тзв. нецензурисана верзија интревјуа за Playboy, мартовски број 2004; скинуто са сајта www.cedomirjovanovic.com).13

Иако, је интервју једног од „реформатора“ па, тако, и актера тадашњих „дешавања“ Владимира Бебе Поповића, аутору већ поменутог огледа послужио као изванредан приказ односа у петооктобарској Србији, Антонић иде и корак даље те констатује „Монтгомери је претходно службовао у Бугарској и Хрватској. Тамо је навикао да сва унутрашња питања земље домаћина узима као да непосредно дотичу америчке интересе. Са таквим приступом Монтгомери се у Србији, још за време Зорана Ђинђића – који никако није био млак канцелар – наметнуо као политички ортак раван премијеру.

Када је пак Ђинђић убијен, а на његово место дошао слаби Живковић, Монтгомери је одмах постао старији партнер у том политичком предузећу. Поповић много не греши када вели да су он и британски посланик Крафорд заправо господарили Србијом. То је могло јер је земља била привредно и политички слаба, а њене установе саме слабашне. Колико је пак Монтгомери био јак види се и из даље судбине овог предузимљивог Американца. Након истека његовог амбасадорског постављења, он се није могао вратити у уобичајену дипломатску хијерархију. После места фактичког гуверенера Србије, за њега више није било одговарајућег дипломатског положаја. Стога је иступио из службе и остао на Балкану, поставши заступник америчких привредника у овим земљама. Када је, у мају 2004. године, УБПОК послао двојицу иследника у U.S. SteelСрбију, компанија је ангажовала управо Монтгомерија да лобира код српских политичара, ради заштите интереса Ју Ес Стила (Недељни телеграф, 26. мај 2004).14

Овде можемо само додати, да се лобирање В. Монтгомерија по разним основама и за разне друге интересне групе наставило и траје до данас. Подједнако као и деловање како Антонић назива „антилибералног картела“. За нас то је у потпуности „неолиберални картел“ који има основни задатак (и не само у Србији) да поништи државу-нацију (јер је она једина препрека неолибералним аспирацијама интересних група светске капиталистичке класе), обезвреди државне ресурсе (како би их што јефтиније купила), дерогира права радничке класе (тако што ће их у великој мери отпустити, а преосталима дати робовске наднице ни приближно онима у матицама њихових земаља), коначно тржиште и привреду прилагодити искључиво сопственим лукративним интересима, или помахниталој похлепи!

Тако ће предаторска приватизација Сартида бити, тек, прва у низу примера систем(ат)ског уништавања Србије, (поново) представљена да се не понови. Што је важније, све ово пишемо управо у моментима када Србију очекују измене у радном законодавству. Закони о: раду, приватизацији и стечају о којима јавност не зна довољно да би могла да „уђе“ у објективну анализу, међутим, следствено појединим медијским најавама, предлог Закона о раду већ окупља синдикате и најављује протесте. Ипак, рекло би се, неко нешто зна о поменутим законским предлозима.

Управо из тог разлога, подсећамо да Србија још није разрешила спорне приватизације па стога није ни јасно како ће се „ући“ у нове; изнад свега, шта је с изневереним и опљачканим радницима, државним ресурсима, одговорношћу актера који су потписали системску пљачку Србије? Пре било каквих реформи, а у циљу доказивања (које је очито врло важно политичкој елити) да Србија стреми правно дефинисаној и уређеној „демократији“, услов свих услова је потпуно утврђивање претходно наведених чињеница. То је то потребно ресетовање после кога Србија (можда) има шанси да крене из доброг почетка. Без тога, оставиће се значајни простор за основане сумње да „неолиберални картел“ у Србији никада није ни престајао са својим радом.

О свему овоме, много више у наставку…
1 http://srb.fondsk.ru/news/2014/01/09/sistem-at-sko-unishtavane-srbiie-1.html
2 antikorupcija-savet.gov.rs
3 исто
4 Крастев Иван (2004), Замка нефлексибилности, страна 31, Београдски фонд за политичку изузетност,
5 ЕВАЛУАТОРИ, РЕФОРМАТОРИ И СЛАБА ДРЖАВА: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ (2005)
6 исто
7 Елита, грађанство и слаба држава: Србија после 2000, Службени гласник, Београд, 2006
8 ЕВАЛУАТОРИ, РЕФОРМАТОРИ И СЛАБА ДРЖАВА: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ (2005
9 исто
10 исто
11 исто
12 исто
13 исто
14 исто

(Фонд стратешке културе)

Oznake: analiza, Marina Raguš, privatizacija, SAD, Srbija, strani ambasadori