Pročitaj mi članakDanašnji javni diskurs ispunjen je mnogobrojnim kontroverznim procenama, analizama, zaključcima i istraživanjima. To kod individua formira određenu vrstu mišljenja koje je krajnje problematično jer je utemeljeno na (namernom ili nenamernom) pogrešnom metodu sticanja saznanja. Iz toga proizilazi činjenica da stručnjaci, pokondireni ili istinski, kreiraju javno mnjenje zasnovano na netačnim podacima i time primitivizuju društvo i javni život uopšte. Nažalost, umesto da budu oni koji će pružiti istinite informacije, gorepomenuti stručnjaci uz svesrdnu pomoć svih mejnstrim medija, neprestano i po svemu sudeći namerno, greše u formulaciji odnosa levice i desnice. Zato postoji potreba da se pruži doprinos ogoljavanju tačnosti i da se bar kod nekolicine stvori svest o preispitivanju onoga što što nam se servira.
Ствар у Србији је много гора него што се чини. То да ли је нека странка странка левице или деснице, углавном се детерминише на основу односа према сарадњи или несарадњи са Русијом, интеграцији Србије у Европску унију, да ли је неко националиста или није, што је, испоставиће се, дубоко погрешно. Иако нисмо кроз претходних неколико година могли (колико постоје у политичкој арени) да чујемо од припадника Српског покрета Двери да себе идентификују са десним политичким спектром већ са „модерном патриотском идејом која у себи уједињује све најбоље са левице и деснице“, стручњаци се не либе да их окарактеришу као десницу, екстремну десницу, фашисте, љотићевце. Потпуно исто се прича и у случају сличних политичких организација које су по свему судећи левичарске, али Двери су у овом моменту најрелевантнији пример због количине подршке коју црпе.
Подела на левицу и десницу постоји још од Француске револуције када су републиканци седели са леве, а монархисти са десне стране скупштине. Од револуције до данас, перцепција левице и деснице се мењала, па је са доласком индустријског друштва левица окренута већој интервенцији државе у економији са циљем постизања што веће једнакости, док је десница окренута слободном тржишту и неједнакости исхода. Наравно, левицу карактерише још борба за политичку и друштвену једнакост пред законом, а десницу заштита привилегија власти и традиције.
На основу наведених карактеристика можемо јасно видети да потпуно отворена русофилија Српског покрета Двери и агресивна кампања против Европске уније немају апсолутно никакве везе са причом у јавности о њима као (екстремним) десничарима што они свакако нису. Да бисмо пажљиво позиционирали Двери на политичком спектру, најверодостојније помагало ће бити увид у кључне тачке програма овог покрета. Анализираћемо по тезама:
Породична политика
„Брига о породици као суштина политике Двери“ је изразито конзервативна политика уколико се на то погледа површински. Породица је једно од приоритетних питања сваке конзервативне партије која се ослања на традицију, али питање је начин на који ће се опходити према тој врсти политике. Српски покрет Двери у овом делу програма наводи „улагање у породична предузећа“, то јест интервенцију државе по питању раста породичног предузећа у односу на конкурентска што је изразито лева тенденција. Проглашавање материнства занимањем је крајње дискутабилна лева идеја, где би се мајкама са (на пример) троје или више деце аутоматски обезбедила пензија што је склоно екстремним злоупотребама. Истраживање спроведено у САД-у (наводимо САД јер у Србији нажалост овакве теме нису актуелизоване и истражене) је доказало да држава благостања ствара све више деце са једним родитељем због сваквих врста злоупотреба ове контроверзне политике. Ова идеја се појављује и међу „боркињама“ за родну равноправност из владајућих, опозиционих и НВО структура у Србији које се боре за продор радикалних феминистичких идеја, па се питање поставља да ли ово доводи до чврсте породице или до њеног деградирања.
Економска политика
У овом делу програма Српског покрета Двери не постоји апсолутно ниједна тачка која би могла на њих да укаже као десницу. Одмах долазимо до речи субвенција која по дефиницији представља „материјалну потпору односно новчану помоћ из јавних фондова упућену подручјима од јавног интереса“ – субвенција је слободном тржишту непозната, па самим тим и десници. У део економске политике можемо још да убројимо и део програма о пољопривреди који наводи обнову задругарства. Јако битна је поменута обнова, што значи да се не ослањају на капиталистички облик задругарства, већ на потпуно супротни.
Образовање и наука
Део о образовању и науци је дефинитивно профилисао Српски покрет Двери као левичарски. Трећа тачка програма наводи „усмеравање знања ученика према потребама“ – ово је један од класичних марксистичких принципа на основу ког се балансира између знања које је приоритетно друштву и знања које ће припадници комунистичког друштва да ставе на располагање.
Здрави стилови живота и спорт
У овој тачки програма као битној одредници, Српски покрет Двери указује на неколико непознаница десници. Почевши од подстицаја у виду пореских олакшица свима који желе да улажу у спорт, до „ангажовања омладине кроз разне облике здравих стилова живота попут моба, радних акција, редовног пешачења и бициклизма“. Ту напомињу и „масовне волонтерске акције у области екологије, пошумљавања, пољопривреде,…“. За крај, као печат је план бесплатног коришћења терена за све који желе да тренирају и вежбају.
Поред ових кључних тачака програма за позиционирање Српског покрета Двери на крајњу, ауторитарну левицу, не треба заборавити ни изјаве о претераној емисији новца, најаве укидања ријалити програма и потпуну интервенцију државе по питању емитовања телевизијског програма, пружање подршке синдикатима, итд. Реторика о Српској православној цркви, која је својевремено била кључна за профилисање Српског покрета Двери као конзервативне тј. десничарске организације, потпуно је отишла у други план зарад окупљања што ширег бирачког тела, а никако не треба заборавити да назив и грб покрета имају религијско порекло.
Након што смо дефинитивно утврдили позицију Српског покрета Двери, као и великог броја њима готово идентичних организација које своје деловање заснивају на снажном русофилству и јакој анти ЕУ политици, закључак се сам намеће да на десници тренутно не постоји класична, здрава национална политичка опција која
би у великој мери допринела здрављу партијског и политичког поретка. Погрешним сврставањем партија на десницу доприноси се демотивацији потенцијалних политичких актера и замагљује се итетако упражњен простор на политичкој сцени који чека да буде попуњен, јер права десница у Србији не постоји већ дуго.
