Хилари Клинтон, амерички државни секретар (министар спољних послова) спрема се за пут на Балкан. Садашњи локални политички тренутак ставља пред њу многе изазове. Утицај САД и ЕУ у том региону су у слабљењу, док друге заинтересоване силе, као што су Турска, Русија и Израел постају све активније на Балкану.

Грчка, балканска земља која је прва постала члан како НАТО-а тако и ЕУ, својеврсна је велика успешна прича Југоисточне Европе – а од ње све иде низбрдо. Штавише, проблеми и несигурности тог региона представљају више од самог преливања утицаја потеклог из еврокризе; Балкан пролази нестабилну транзицију из једне, релативно добро дефинисане, безбедносне структуре у другу, која је за сада нејасна, и то уз нове снаге које играју све важније улоге – док старе губе своје интересе и утицаје.

У грубим цртама, период који је трајао од потписивања Дејтонских мировних договора крајем 1995. до једностраног проглашења независности Косова у фебруару 2008.  дефинисао је амерички балкански “Pax Americana”, током кога су сви најважнији европски политички актери прихватали вашингтонске смернице за безбедност Балкана. Оно што је важној јесте да је чак и Москва подржавала кључне елементе америчких погледа за стабилност Балкана – као што су Дејтонски споразуми, Резолуција 1244 СБ УН којом је завршен косовски конфликт, као и Охридски споразум из 2001. за БЈРМ.

Међутим, овај интернационални консензус о политичкој и безбедносној структури Балкана доживео је слом после проглашења независности Косова, коју Москва упорно одбија да прихвати. Чак је и ЕУ по том питању подељена, јер њених пет чланова одбија да призна независност Косова.

С тим сломом међународног консензуса о легитимности политичке и сигурносне структуре Балкана, утицај Вашингтона је на Балкану постао у суштини безначајан и безвредан; што се Америке тиче – не поседујући више дипломатска, економска, ни војна средства помоћу којих би могла пропагирати позитивне промене у том региону – она уз аматерску дипломатију и застарела схватања о регионалним проблемима у Југоисточној Европи у ствари може правити само више проблема него што их може разрешити.

Оно што погоршава ствар око губитка америчког вођства у Југоисточној Европи јесте да се он подударио са кризом еврозоне – а последица тога била је да Брисел није више у стању да региону нуди јасну путању будуће интеграције, нити подстицаје и мамце за дубоке и корените политичке и економске реформе. БЈРМ, тако, још од 2005. узаман ишчекује да добије датум за почетак преговора о приступању, а широм тог региона влада велики страх да ће, после уласка Хрватске у ЕУ 2013, даље проширење ЕУ бити одбачено најмање за једну деценију. Речити пример губитка утицаја ЕУ у том региону представља недавна одлука Бугарске да не улази у еврозону.

Крај балканског “Pax Americana“, као и преокупираност ЕУ сопственим проблемима,  довели су до настанка вакуума у Југоисточној Европи и – пошто политика никада не подноси неки вакуум – више сила хрли да испуни ту политичку и безбедносну празнину. Током неколико последњих година, утицаји Русије, Турске, па чак и Израела, били су у порасту, док су полуга моћи САД и ЕУ у паду. Штавише, понављани циклуси слободних и фер избора пружили су локалним политичарима, политичким процесима и институцијама неизмерно више легитимности – а са њом и независности за одбијање произвољних диктата међународних бирократа.

Канцеларија високог представника (OHR) у Босни, коју су отвориле стране-учеснице у Дејтонским договорима, превасходни је пример смањеног утицаја Запада.

Чак и великодушна и широкогруда процена делатности OHR-а би показала да је она већ одавно постала ирелевантна у Босни. Реалнија процена би морала да отворено призна да је неоколонијална OHR постала главни камен спотицања на путу Босне у транзицију, демократију и међуетнички консензус.

 

На Косову, одговарајући парњак OHR-а, Међународни цивилни представник (the International Civilian Representative) је недавно потпуно укинут, показујући (што је, можда, и похвално) да међународна заједница не жели чак ни да се претвара да је и даље присутна на Косову.

Вакуум у југоисточној Европи се сада попуњава углавном двема суседним силама – Русијом и Турском. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је одлучио да пригрли агресивни исламистичко/нео-отомански програм, што иде на штету амбиција Турске да постане чланица ЕУ (није баш да су те амбиције претерано реалистичке када се у обзир узме бедна репутација Турске у погледу људских права, њено прогањање мањина – хришћана и Курда, као и продужена турска окупација Северног Кипра). Турска је пружала све већу подршку својим муслиманским једноверцима у том региону – једноверцима на које она гледа као на баштинике отоманског наслеђа. Како је и рекао сâм Ердоган, после победе његове странке у јуну 2011: „Сарајево је данас добило исто толико, колико и Истамбул.“ Током лета, Ердоган је чак изнео тврдњу да му је из своје болничке постеље покојни лидер [босанских муслимана] Алија Изетбеговић оставио Босну у аманет.

У међувремену, Русија крчи сопствене стазе. Било да нуди Кипру вађење из његове финансијске буле, или Грчкој да се Пиреј користи за руску флоту – током последњих неколико година утицај Русије на Балкану је у значајном порасту. Русија је данас најважнијих извор страних инвестиција – како у Босни, тако и у Србији (за поређење: главни амерички инвеститор у том региону, U.S. Steel, прошле године је одлучио да прода своје активности у Србији). Камен темељац растућег утицаја Русије на Балкану биће гасовод “Јужни ток“, који ће се пружати до већине земаља Југоисточне Европе. Очекује се да и лично председник Путин учествује у церемонији отварања радова на њему у децембру ове године у Србији.

Једно од најинтересантнијих балканских догађања последњих година била је све активнија улога Израела у том региону. Као компензација опадању израелско-турских односа, Израел је све активније трагао за новим балканским савезницима. Његова војна сарадња са Грчком се, на пример, последњих година проширила и убрзала, чему је импулс добрим делом дао заједнички интерес обеју земаља за развијање коришћења великог [подморског] гасног налазишта “Левијатан“ у Источном Медитерану. Такође, Израел је започео и да развија блиске односе са српским ентитетом у БиХ, Републиком Српском (РС). Очекујте да у блиској будућности видите да Израел продубљује своје везе и са Бугарском, Румунијом и Србијом.

Нажалост, ту је и знатно злобнија сила која компликује безбедносну једначину Балкана: то је растућа исламистичка и вехабистичка претња у Југоисточној Европи. Онај терористички напад од 18. јула на аутобус пун израелских туриста у бугарском гртаду Бургасу јесте само један, најновији пример. Наводно су исламисти они који су у априлу убили и петоро људи у предграђу главног града БЈРМ, Скопљу. У октобру 2011. један вехабиста је напао америчку амбасаду у Сарајеву. По вољи направите избор из низа терористичких акција током последњих 15 година: рушилачки напад [у Њујорку] 11 септембра, бомбашки напад на облакодер у Кобару [Саудијска Арабија], напад на амерички ратни брод “Cole“, бомбашки напад на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији, експлозије у мадридском возу, итд. – а сви они имају своје везе са Балканом. Нажалост, и Вашингтон и Брисел су упорно одбијали да схвате велику озбиљност тог проблема.

 

И тако, без међународног консензуса о одговарајућим смерницама за безбедносну структуру Балкана, уз Вашингтон који се све више усредсређује на проблеме на Блиском Истоку и изазове на ивици Пацифика, уз ЕУ која се рве са сопственом егзистенцијалном кризом и уз регионалне играче који пружају подршку сопственим локалним савезницима, балкански проблеми ће трајати дуже и биће их теже регулисати но што је то било у периоду од 1995. до 2008. године.  

Босна се још увек носи са истим оним политичким и уставним дилемама као и пре 20 година, и постаје све очигледније да је њен главни проблем Вашингтонски договор из 1994 – стварање федерације муслимана и Хрвата, која је у својој основи нефункционална. Косово остаје интерно подељено и споља непризнато од стране великог дела међународне заједнице (укључујући ту и два стална члана СБ УН и земље БРИК-а). Међуетнички односи у БЈРМ се погоршавају, а спор око њеног имена са Грчком и даље гуши наде Скопља на потпуну интеграцију у различите евроатлантске структуре. Нова влада Србије има много тога да доказује својим скептичним суседима, као и Вашингтону и Бриселу. А и да не помињемо да све земље тог региона пате од нивоа незапослености који се креће између 20% и 50%.

Изазов политици САД код посете америчког државног секретара Хилари Клинтон Балкану јесте да ли ће они који дефинишу политику Вашингтона схватити промене које се одигравају у Југоисточној Европи, и да ли ће адекватно томе ускладити и своју политику? Стратешки циљ САД током већег дела претходне деценије био је да постигне да се Југоисточна Европа чврсто укотви у ЕУ и НАТО. Мада је тај циљ још увек могуће постићи, за његово постизање је потребно много више од повремених посета америчких званичника са празним џеповима или од гласних и оштрих лекција које амерички дипломати држе локалним политичарима. За то је потребна много софистициранија и суптилна америчка политика са схватањем да стабилност Балкана изискује регионални консензус и компромисе између све већег броја међународних играча, од којих сваки има своје важне интересе у том региону.

Гордон Н. Бардош 

( НСПМ )

Oznake: Balkan, Rusija, SAD, Srbija, uticaji