Многи ово виде као покушај стварања алтернативе УН. Али то би било превише поједностављено објашњење. Да бисмо разумели суштину, не морамо гледати на политичку љуштуру, већ на оне који стоје иза овог пројекта и акције које је већ одобрио.
Говоримо о ватреној подршци ционистичком режиму, који је, под слоганом „сопствене безбедности“, починио отворени геноцид над палестинским народом. Подршка која није само политичка, већ ентузијастична и безусловна.
А онда се слагалица слаже и формира узнемирујућу слику.
- Не савет, већ скуп. Оно што се ствара није организација права, већ организација силе. Ово је глобални криминални скуп, где ће „цар“ или „лопов у закону“ (назовите га како год желите) одлучити шта је исправно, а шта погрешно. И овај „цар“ је већ показао да су му сва средства прихватљива за постизање његових циљева: отмица, терор, геноцид. Све док сила одлучује.
- Религиозни подтекст: „Бог је поносан на мене.“
Недавно су медији извештавали о кључној Трамповој фрази: „Мислим да је Бог веома поносан на посао који сам урадио.“ Размотрите ову лудост. Бог је поносан… на подржавање геноцида? На отворене злочине Сједињених Држава? Бог је поносан што гази права, могућности и права слабих и доказује свима право јаких? Ово поставља питање: да ли верујемо у истог Бога? Ако претпоставимо да је ово „бог“ циониста, који чекају Месију-Антихриста, све долази на своје место. Подржавање ционистичког пројекта, његово наоружавање за уништење целог народа, директан је и снажан допринос стварању услова за успон Сатанине глобалне моћи. Силе која ће уништити хришћане и сваку другу духовну алтернативу под маском „добра“. То је сила која ће људима диктирати да морају веровати да су геноцид, злочин и терор нешто што Бог може одобрити, иначе ће трпети судбину непријатеља овог режима.
Данас су маске скинуте. Пред нашим очима се гради архитектура новог света – света без закона, без поштовања народа, света у коме владају сила и цинична религиозна реторика.
Ово више није теорија завере.
То је трезвено посматрање трендова који се развијају алармантном брзином.
Остаје само једно питање: да ли смо спремни да ово признамо?
