YоуТубе поглавља:

00:00:00 Увод: диплома, оптужба и иронични одговор Гладовић
00:03:36 Спорни видео: шта Златановић види на снимку
00:04:48 Рочиште, 28 сведока и питања полицајцу
00:09:03 Ана Михаљица: помоћ породици и организација протеста
00:17:33 Одговорност институција и последице поступка за новинарку
00:22:54 Апел студентима: социјални центри, хранитељство и усвојења
00:26:14 Здравствене полемике, пријаве реакција и научни рад
00:39:13 Најава преноса и сведочење о догађају од 15. марта
00:47:17 Изборни дан: екипа, донације, антена и студентски мобилни тим
00:51:53 Новинарска независност, различити гости и позив Вучићу
00:57:16 Косово и Метохија, Мировић, Јакшић и политичке поделе
01:01:28 Мањински мандати, изборни сценарији и завршни апел

„Само истину. Ништа друго не тражим“, поручује Нада Гладовић, новинарка и уредница Србин.инфо и ауторка Јутјуб канала „Наше право на истину“, говорећи о кривичном поступку који се, према њеном сведочењу, води против ње због наводног напада на полицајца испред Центра за социјални рад у Новом Саду.

У разговору за „Србин.инфо — канал Центар“, који води Дејан Петар Златановић, Гладовић одбацује оптужбу, наводи да тужилаштво тражи шест месеци затвора и најављује пријаву против полицајца због, како тврди, лажног сведочења. Истиче и последицу која се не види у самој оптужби: поступак јој, према њеном искуству приликом конкурисања, отежава да пронађе други посао у струци.

Током емисије приказан је снимак спорног догађаја. За овај текст прегледана је и приложена копија, дуга око 26 секунди. Она приказује гужву уз плаву капију, полицајце, више подигнутих руку и каснији улазак окупљених у двориште.

Други део разговора доноси њихове ставове о одговорности институција, медицинским расправама и политичким поделама, али и конкретну најаву: Србин.инфо планира пренос изборног дана који у емисији означавају као 25. октобар, уз могуће ангажовање од 24 до 36 сати, па и дуже.

Сатира на почетку: „Приватни тренер“ није признање напада

Разговор почиње честитком Гладовић на завршеним студијама и дипломи окупационог терапеута, које је окончала поред породичних и новинарских обавеза. Златановић затим отвара тему поступка.

Гладовић одговара иронијом: описује како би јој, да је оптужба тачна, био потребан „приватни тренер“ да је научи да кроз размак од око 15 центиметара између шипки капије зада ударац одговарајућег интензитета. Помиње и аперкат као карикатуру описаног покрета, уз изричито објашњење: „Наравно, шалим се све ово“.

Тај део разговора представља њено исмевање оптужбе, а не признање. Она каже да је полицајац навео да се нагнуо преко капије, да га је ударила у теме и да му је од удара пала капа. У њеном виђењу, опис положаја тела и наводног ударца не одговара ономе што се може видети на снимку.

Наводи да је полицајац и на последњем рочишту, после заклетве да ће говорити истину, остао при тврдњи да је потпуно сигуран да га је намерно ударила песницом. Посебно оспорава његову тврдњу о предумишљају и личној намери да га повреди.

Златановић: „На том снимку нисам видео ударац“

Пре приказивања снимка Златановић позива гледаоце да сами процене да ли постоји ударац и, уколико постоји, шта се може закључити о намери. Он каже да није видео ни ударац ни контакт између Гладовић и полицајца. Истовремено допушта могућност да је пристрасан јер је она његова колегиница, па тражи да гледаоци у коментарима покажу шта је евентуално пропустио.

Преглед приложеног видеа омогућава следеће разграничење:

Питање	Шта се види у приложеној копији	Шта остаје неутврђено
Место и распоред	Окупљени су уз плаву металну капију; полицајци су са њене унутрашње стране.	Идентитет сваке особе и потпун распоред у тренутку спорног контакта.
Покрети руку	Више руку и телефона налази се у кадру; неки покрети су заклоњени људима и шипкама.	Поуздано приписивање сваког покрета Гладовић или другој особи.
Наводни ударац	У овој копији не разазнаје се јасан, непрекинут покрет који би се поуздано идентификовао као намерни ударац Гладовић.	Постојање, јачина и намера евентуалног контакта, као и медицинске последице.
Наставак догађаја	Капија се помера и окупљени улазе у двориште; полицајци мењају положај.	Шта се догађало пре и после приближно 26 секунди снимка.

Снимак је материјал за процену и вештачење, али овај преглед не замењује увид у судски предмет, оригинални фајл и остале доказе.

Двадесет осам сведока и спор око исказа полицајца

Гладовић тврди да је поступак покренут без претходног саслушања 28 сведока одбране. Каже и да је полицајац у једној фази саслушаван без њеног адвоката, док је адвокатска канцеларија била на одмору, иако је одбрана тражила да се та околност уважи.

Према њеном препричавању рочишта, судија је рекла да је два дана гледала видео и да не види ударац у главу, већ додир руком по качкету. Гладовић наглашава да је у судници коришћена копија лоше резолуције, налик кратком „рилсу“.

Она затим описује промену у исказу: полицајац је, како каже, првобитно говорио о песници, а после приказивања снимка и питања адвоката рекао да је „изгледа“ била отворена шака. Ипак је, према њеном сведочењу, остао при опису снажног контакта и главобоље.

„Ми нисмо дошли тамо да се тучемо с полицијом, него децу да ослобађамо“, објашњава Гладовић мотив доласка на протест.

Три питања: зашто није приведена и када је поднета пријава?

Гладовић наводи да је полицајцу поставила три питања. Прво: зашто је није одмах привео ако га је заиста снажно ударила у главу? Друго: зашто током наредних девет сати није била приведена, док су други окупљени легитимисани, а таксистима писане казне?

Према њеном преношењу одговора, полицајац је објаснио да су службеници превасходно чували јавни ред и мир и зграду Центра. Она сматра да тај одговор не објашњава зашто би особа коју описује као непосредну претњу остала на лицу места без такве реакције.

Треће питање односи се на датуме: догађај је, каже, био 8. марта, а у списима је пријава заведена 18. марта. Полицајац је, према њеним речима, одговорио да ју је предао после два или три дана и да је могуће да је остатак времена провела у писарници.

Јаснији снимак, вештачење и најава пријаве

Саговорници захваљују Жунићу и удружењу „Уједињени народ Србије“ за уступљени видео. Гладовић каже да је јаснија верзија стигла после рочишта и да, по њеном тумачењу, показује како она стоји испред другог полицајца, док рука друге особе закачи качкет полицајца који је терети.

Одбрана је, наводи, доставила допунски материјал за вештачење. Следеће рочиште најављује за 1. децембар. Најављује и кривичну пријаву против полицајца због наводног лажног сведочења. За Гладовић је објављивање видеа начин да се спречи, како страхује, погрешно приписивање туђег покрета њој. Изражава неповерење у независност вештака у односу на суд и тужилаштво, због чега инсистира да материјал буде доступан јавности.

Зашто су били испред Центра: случај Ане Михаљице

Златановић подсећа на протесте поводом издвајања троје деце Ане Михаљице из породице и на конференцију у Прес центру Удружења новинара Србије. Каже да је излагање било толико потресно да га није могао одслушати до краја. Посебно истиче организациону и логистичку помоћ удружења „Лекари и родитељи за науку и етику“.

Гладовић каже да је њено удружење деловало заједно са удружењем „Нова“, чији су поједини чланови били родитељи школских другова Анине деце. Помиње и адвоката Михајловића, који је сарађивао са њима на другим темама. Објашњава да је Михаљицу познавала са студија теологије и описује је као мирну и кротку особу.

Износи тешке оптужбе о породичној и институционалној позадини: тврди да је бивши супруг био осуђиван за породично насиље и да је преко сроднице запослене у Центру утицао на случај. Такође сумња у околности пожара у стану Аниног оца. За те тврдње у приложеном материјалу нема независне документације.

Према њеном опису, Ана са децом није живела у очевом стану, већ у изнајмљеном стану, и дошла је после позива да је избио пожар. Гладовић тврди да су деца одведена испред зграде и да мајка потом два и по до три месеца није могла да их виђа, док је, по Анином сведочењу које преноси, оцу било омогућено да их посећује. Гладовић такав поступак назива „отмицом“ и „преким судом“. Оштро критикује Информер, Ало и друге таблоиде због извештавања које, сматра, мајку унапред представља као неодговорну.

Србин.инфо је о конференцији и најави протеста извештавао 7. марта 2024. године. Заштитник грађана је 8. марта 2024. званично покренуо контролу поступања новосадског Центра.

Организатори, лични ризик и улога јавности

Гладовић каже да је после разговора са Аном обећала да ће се борити за повратак деце, иако, као православна верница, иначе избегава заклињање. Организовала је конференцију, позвала говорнике и припремила материјале.

Помиње доктора Цакића, професорку Валентину, Тамару Брадић, Снежу Терзић и адвоката Босику, а међу учесницима протеста Рада Николића, Николу Варагића и посланике Радмилу Васић, Ивана Костића и Јелену Павловић. За Павловић каже да је један од 28 сведока одбране. Наглашава и Жунићево снимање догађаја од првог дана.

Одбацује оптужбе појединих адвоката и јутјубера да су активисти сарадници Удбе. Пита где су ти критичари били када је требало организовати људе и преузети ризик. Описује и породичну дилему: њен супруг је питао ко ће бринути о њиховом детету ако обоје буду ухапшени у Новом Саду.

За њу повратак деце мајци показује да јавни притисак може дати резултат. Златановић додаје да систем, по његовом уверењу, „не прашта“ онима који успеју да му се супротставе и затим покушава да их ућутка.

Ко одговара за бол мајке и деце?

Златановић поставља питање зашто, према његовим сазнањима, нико није одговарао после повратка деце: ни руководиоци и водитељи случаја у Центру, ни полиција. Позива се на судску одлуку коју описује као потврду незаконитости издвајања. Гладовић се позива на поступање Заштитника грађана. Поменуте коначне одлуке нису достављене уз транскрипт.

Обоје инсистирају да се мора разговарати о одговорности, накнади штете и трауми, чак и када се деца врате кући. Златановић наглашава да новац не може поништити преживљени бол. Гладовић критикује невладине организације, организације за женска права и политичке странке које се, како каже, нису огласиле, изузимајући наведене посланике. Пита чему служе организације које не реагују када је угрожено право мајке и деце да живе као породица.

Када Златановић каже да је и Црква требало да помогне, Гладовић га допуњује: више свештеника је, каже, пружило Ани конкретну помоћ, заштиту и уточиште. Он поздравља ту информацију и истиче да је помоћ верницима у тешким тренуцима једна од основних улога Цркве.

Поступак као притисак на егзистенцију и слободу рада

Гладовић каже да је после губитка извора прихода на каналу покушала да конкурише на другим радним местима, укључујући „Дечије срце“. Њене квалификације су повезане са здравством и радом са људима, а на конкурсима на које се јављала, тврди, тражени су докази да није осуђивана и да се против ње не води поступак.

Зато поступак описује као угрожавање егзистенције и „кафкијански процес“: човек се исцрпљује судовима и трошковима, губи могућности за рад и почиње да пази шта ће објавити. У разговору најпре изговара „шест година“, али се одмах исправља на шест месеци затвора — то је казна коју, према њеном наводу, тужилаштво тражи.

Златановић такав притисак повезује са аутоцензуром: власт не мора непосредно забранити сваку изјаву ако новинар сам почне да се ограничава. Нада се политичким променама после 25. октобра, али каже да исход поступка мора бити заснован на истини. Гладовић наглашава да не тражи привилегију.

Апел студентима: контрола центара за социјални рад

Гладовић се обраћа студентима и онима који би могли чинити будућу већину. Поручује да, поред осталих институција, озбиљно испитају овлашћења центара за социјални рад и случајеве издвајања деце из породице.

Њен став је да Центар не сме бити изнад суда и полиције; Златановић додаје — ни изнад породице. Сматрају да социјална заштита треба да буде подршка родитељима, а не тутор који преузима њихову улогу.

Гладовић тражи контролу, укључивање више стручњака и темељну процену угрожености детета. Одлуке, каже, не смеју личити на „преки суд“. Тражи и проверу да ли се деца издвајају због сиромаштва уместо да се помогне породици.

Хранитељство и предлог укидања иностраних усвојења

Гладовић наводи износ од 60.000 динара по детету за хранитеље и преноси оно што је, како каже, чула: да постоје договори о враћању дела новца људима из центара који обезбеђују смештај. Тражи истрагу тих сумњи. Не тврди да су сви хранитељи злоупотребљавачи; изричито каже да познаје дивне људе међу њима. Златановић сматра да је племенита институција хранитељства делом претворена у посао и да је потребно раздвојити помоћ деци од зарађивања на систему.

Гладовић говори и о провери сајтова агенција за међународна усвојења, на основу документације коју је добила од Радмиле Васић. Тврди да је затекла недопустиво оглашавање деце, укључујући поруку да се одређено дете може усвојити током двонедељног доласка у Србију. Каже да је сачувала снимке екрана и да су спорне објаве касније уклоњене.

Пита зашто домаћи кандидати чекају три или четири године, а како се контролише поступање према деци после усвојења у иностранству. Посебно изражава бојазан за децу са здравственим тешкоћама. Те сумње у разговору не представљају доказ да су Анина деца била намењена иностраном усвојењу.

Предлаже укидање иностраних усвојења, сматрајући да у Србији има довољно породица које желе да усвоје дете. Златановић се слаже. Она помиње и тврдњу о расту неплодности „за 400 одсто“, без навођења студије или временског периода, па тај број није потврђен податак овог текста.

Здравствене полемике: право на питања и сукоб интереса

Златановић отвара тему Гладовићиног рада о вакцинацији и сматра да се у свету сада слободније расправља о питањима која су раније била цензурисана. Обоје то повезују са деловањем Роберта Ф. Кенедија Млађег у америчком здравству. Њихов декларисани циљ је, кажу, истина, а не идеолошко опредељивање.

Гладовић захваљује Србин.инфо, Марију и Хелмкасту што су давали простор таквим разговорима. Подсећа на гостовања лекара и дебату Панића са докторком Миленком. Тврди да су неке емисије биле уклањане са Јутјуба и да су сада ограничења мања.

Помиње ненаведеног америчког лекара који је, према причи коју преноси, провео пет година у затвору због бацања мРНК вакцина и по изласку рекао да би поступио исто. Не наводи његов идентитет или извор. Износи и врло оштру оцену ковид мера у Аустралији и каже да се дебата отвара у САД, Канади и другим земљама.

Критикује поједине јавне заступнице вакцинације због, како сматра, омаловажавања родитеља који постављају питања и избегавања дебате. Помиње свој позив на сучељавање, користи увредљиве изразе и тврди да се могуће нежељене реакције у Србији неоправдано одбацују.

ВигиАксес, БЦГ и тврдње о нежељеним реакцијама

Гладовић тражи транспарентније пријављивање сумњи на нежељене реакције. Позива се на ВигиАксес, наводећи приближно 200.000 пријава за ММР и више од 600 смртних исхода у пријавама. Тврди да је од Батута добијала одговоре да одређене реакције нису пријављене.

Помиње дечака за кога каже да је суд у Младеновцу утврдио тешке последице после Торлакове вакцине и досудио одштету, као и поступак мајке преминулог дечака Андрије. Пресуде, медицински налази и преписка са Батутом нису приложени.

Говори о обустави употребе БЦГ вакцине у Хрватској због сумњи на остеитис и остеомијелитис, а помиње и Републику Српску. Критикује професора Попадића због изјава о брзини развоја ковид вакцина и тврди да је АстраЗенека повучена због миокардитиса и перикардитиса. Такође доводи у питање одбацивање везе вакцинације са порастом аутизма.

Златановић поставља питање да ли се данашња употреба речи „вакцина“ и нове технологије разликују од онога што се учило раније. Гладовић преноси и посредну причу о повећању броја деце у једној школи за децу са церебралном парализом; каже да не тврди да су вакцине једини узрок, али захтева истраживање.

Провера здравствених навода: ВигиАксес приказује пријављене сумње на реакције; пријава, укључујући смртни исход, сама не доказује да је лек или вакцина узрок и не даје стопу ризика без података о употреби. АЛИМС има систем пријављивања сумњи доступан и пацијентима. ХЗЈЗ је објаснио обуставу БЦГ произвођача Бул Био-НЦИПД као превентивну меру после четири сумње на остеитис/остеомијелитис, а не забрану сваке БЦГ вакцине. ЕМА за повлачење дозволе Ваксзеврије наводи захтев компаније из комерцијалних разлога. СЗО закључује да научни докази не потврђују узрочну везу вакцина и аутизма. Ове разлике не укидају потребу да се конкретне сумње на реакције пријаве и испитају.

Објављени рад и најава анализе ХПВ вакцине

Гладовић каже да је са Љубинком Николић и Драганом Кастратовић написала рад о законским оквирима имунизације и да јој се јављају људи који желе да га цитирају. Златановић помиње видљивост рада у претрази.

Публикација је проверљива: у часопису Хоспитал Пхармацологy — Интернатионал Мултидисциплинарy Јоурнал, 2026;13(2), објављен је рад „Иммунизатион – Тхе Патх то Пропер Ваццинатион“, чије су ауторке Нада А. Гладовић, Љубинка И. Николић и Драгана А. Кастратовић.

Она каже да је проверила 47 европских земаља и издвојила 16 са обавезном вакцинацијом, претежно у источном делу Европе. Помиње Италију и Француску као западне примере. При поређењу је битно шта је обавезно, за коју вакцину и у којим околностима: и табела њеног рада садржи посебне обавезе у Белгији и Немачкој, па формулација о „само две“ западне земље захтева то разграничење.

Најављује и рад о ХПВ вакцини. Њено главно питање је финансирање студија и транспарентност сукоба интереса: тврди да су релевантне студије за Гардасил финансиране од Мерка и да јавност мора знати ко плаћа истраживаче и предавања. Помиње полемику са Зораном Радовановићем у Данасу и извештавање Инсајдера о финансирању једног сајта. У разговору није достављена документација која би потврдила све конкретне оптужбе о прикривеном плаћању.

Гладовић тражи да се финансирање јавно наведе; Златановић поново наглашава да је циљ проверити аргументе. Финансирање је релевантно за процену сукоба интереса, али само по себи не доказује да је научни резултат нетачан.

Шта је Гладовић осетила 15. марта

Разговор о теренском извештавању враћа саговорнике на догађај током протеста 15. марта, који они описују као употребу „звучног“ или „ваздушног топа“.

Гладовић каже да је прва реакција била потпуна збуњеност. Описује непријатан хук налик авиону који се спушта изнад људи, зујање и осећај који је „ушао у кости“. Истиче да не уме прецизно да дефинише доживљај. Наводи падове људи, жену која је пала код ивичњака и нагло померање Златановићевог брата Пеђе уз дрво. Одбацује приче да је она гурнула Пеђу или да је сателитска антена екипе била извор спорног догађаја.

Према њеном сведочењу, следећег дана јој се на пијаци завртело у глави и клонула је на клупу, после чега је позвала оца. Каже да је раније сличну несвестицу имала само у пубертету. Потом је, тврди, 14–15 дана осећала „вакум“ или „балон“ у глави и благу дезоријентацију, уз нормалан крвни притисак.

Пријатељ лекар ОРЛ предложио јој је проверу равнотеже, али на преглед, каже, није отишла. Изражава бојазан за људе са пејсмејкерима и другим уграђеним уређајима. Њено сведочење о симптомима не утврђује медицински узрок, врсту уређаја или механизам догађаја.

Спор о снимку: појачавање тона и чување оригинала

Златановић каже да је сателитски интернет омогућио Србин.инфо пренос у тренутку када мобилни интернет није функционисао. Тврди да је њихов снимак био једини емитован уживо и преноси разговор са Александром Дикићем о томе да КТВ тог тренутка није имала активан пренос.

Позива гледаоце да сачувају снимак и тврди да постоје покушаји његовог уклањања. Сматра да би непрекинути запис у реалном времену могао бити важан доказ у будућем поступку утврђивања одговорности.

Гладовић каже да је на Иксу објавила верзију са осам пута појачаним тоном, уз јасну напомену да је звук појачан. Одбацује оптужбе Информера и других да је додала звук. Објашњава разлику између подизања јачине постојећег аудио-записа и убацивања другог звука. За процену изворног записа остаје важан оригинални фајл, а не само обрађена верзија.

Оштро реагује на људе из опозиционог окружења који догађај називају измишљотином. Преноси и тврдње неких присутних да лекари нису уносили опис околности у извештаје. Те појединачне извештаје није приложила уз емисију.

Изборни дан: екипа, сателитски интернет и могућа Славија

За изборни дан који у интервјуу означавају као недељу, 25. октобар, Златановић најављује теренски програм са Гладовић и својом браћом, гостима и разговорима са грађанима. Каже да је могућа локација окупљања Славија, али наглашава да то још није утврђено. План је да сателитски интернет обезбеди пренос и у условима преоптерећене мобилне мреже. Процењује да би извештавање могло трајати 24–36 сати, па и дуже.

Елемент плана	Најава у интервјуу	Услов или напомена
Датум	25. октобар; саговорници га означавају као изборни дан.	Овде се преноси њихова најава и потврда расписивања избора.
Трајање	Цео дан; могуће 24–36 сати или дуже.	Зависи од развоја догађаја и ресурса.
Основна екипа	Четворо, уз додатне сараднике.	Потребни људи за простор, опрему и смене.
Интернет	Сателитска веза за теренски пренос.	Потребни носачи и обезбеђење опреме; антена је, кажу, тежа од 10 кг.
Локације	Изборна дешавања у граду; могуће окупљање на Славији.	Славија није потврђена локација.
Гладовић	На почетку студентски мобилни тим, потом редакцијска екипа.	Док је у смени мобилног тима, каже да неће радити укључења уживо.
Додатни буџет	Приближно 500–1.000 евра.	Процена Златановића за посебно ангажовање тог дана.
Подршка публике	Наменске донације и чланство.	Предложена назнака: „донација за изборни дан“; користити званична упутства редакције.

Гладовић каже да ће, по завршетку смене у студентском мобилном тиму, доћи код Златановића, а да ће припремати прилоге са места догађаја. Предвиђа више „врућих места“ у граду и сматра да ће бити потребно више људи него што основни план предвиђа.

Зашто траже подршку публике

Златановић позива гледаоце да за наменску подршку напишу „донација за изборни дан“, како би средства била издвојена за тај ангажман. Упутства за динарске и девизне уплате, каже, налазе се испод видео-прилога. У овом тексту се не додају бројеви рачуна који нису достављени.

Износи бојазан да би проблеми и промене у Н1 и Новој С могли ограничити њихов изборни пренос. Иако се са тим редакцијама не слаже у уређивачкој политици, каже да поштује искреност њихових новинара и изражава страх од политичког преузимања контроле. То су његове оцене и предвиђања.

Гладовић помиње око 280.000 пратилаца и понекад 20.000 истовремених гледалаца, уз поруку да би и мале појединачне уплате помогле. Наводи пример два динара по пратиоцу, редовно чланство и подршку дијаспоре. Златановић захваљује и неименованом донатору који годинама уплаћује по 100 евра месечно.

Обоје истичу вредност непосредног, необрађеног извештавања са терена. Гладовић наглашава физички напор вишечасовног рада и ношења антене; Златановић пореди ограничене ресурсе редакције са великим приходима које, по његовим речима, добијају велики медији.

Различити гости не значе промену уређивачке политике

Златановић објашњава да је дужност новинара да пренесе релевантан став, чак и када се са њим не слаже. Зато Србин.инфо, каже, доводи различите опозиционе саговорнике и поставља им питања из перспективе оних који мисле другачије.

Порука гледаоцима је да гостовање либералног, десног или студентског представника не значи да је редакција прихватила све његове ставове. Новинар не треба само да клима главом, него да тражи одговоре који занимају јавност.

Као пример наводи студентску конференцију на којој је Петар Живковић говорио о полицијским притисцима и претњама адвокату. Тврди да је Србин.инфо поставио питање о самој теми, док су други скретали разговор. То тумачи као разлику између самосталног и „диригованог“ новинарства.

Позив Вучићу: разговор уживо и конкретна питања

Златановић каже да представнике режима углавном не позива јер већ имају огроман простор на РТС-у, Информеру и Б92. Изузетак је његов позив Александру Вучићу да дође на разговор уживо.

Помиње да су одрасли у истом новобеоградском окружењу и имају заједничке познанике, али наглашава да се нису лично познавали. Каже да би разговор почео конкретним питањима о цени одеће, обуће и пореклу новца, па наставио Косовом и Метохијом и другим темама.

Гладовић сматра да Вучић не би прихватио разговор са истински родољубивим саговорником који познаје историју и прилике на Косову и Метохији. Тврди да му више одговарају контролисана питања или дебате са људима попут Ђиласа и Шешеља, од којих може добити политичке поене.

Мировић и Јакшић: лични избори, притисци и одбијање колективне кривице

Златановић каже да би желео да Вучић дебатује са Дејаном Мировићем или Марком Јакшићем. Истиче Мировићево познавање међународног права и његов избор да предаје на Косову и Метохији уместо да прихвати друге могућности.

Према његовим речима, проф др Дејан Мировић и проф. др Александар Ћорац нису прихватили документа сепаратистичких власти, због чега су изложени ограничењима боравка и морају често да излазе са територије. За Мировића описује путовања од 500–600 километара у једном правцу и повратак после неколико дана наставе.

За Марка Јакшића каже да дели судбину српског народа на северу Косова и Метохије, да му је земља отета за базу и да је одбијао велике понуде да промени страну. Те конкретне понуде и околности преноси као своја сазнања, без документације у прилогу.

Гладовић одбацује олако омаловажавање људи који су присутни на протестима и трпе последице, нарочито из анонимности или из иностранства. Сматра да су критике Мировића због реакције поводом професора Ломпара прерасле у етикетирање старим страначким припадностима и породичном прошлошћу.

Позива се на став оца Саше Петровића да деца не могу одговарати за политичку прошлост родитеља. Критикује и могућност искључивања кандидата са студентске листе због комунистичке припадности неког члана породице. Саговорници кажу да неће поново отварати сукоб пошто је Мировић најавио да се до краја изборног процеса неће оглашавати.

Мањинске листе: Златановићев сценарио о постизборној већини

Златановић најављује посебну емисију са статистичком анализом изборних механизама. Његова основна теза је да најјача појединачна листа не мора истовремено обезбедити већину за владу. Наводи хипотетички пример: листа власти има 105–110 мандата, студентска листа 120, а власт ипак задржава већину уз савез са мањинским листама. Сматра да у неким моделима може бити корисно да у парламент уђу две или три опозиционе листе, у зависности од излазности и расподеле гласова.

Прави разлику између, по њему, стварних представника мањина — Савеза војвођанских Мађара и три бошњачке листе — и листа које сматра инструментима власти. За прву групу помиње 11 мандата на претходним изборима и процењује да би сада могла имати приближно шест до осам, јер очекује да део мањинских бирача гласа за студенте. У разговору пре те процене наводи и распон осам до десет, па се исправља.

Две руске и једну грчку листу описује као Вучићеве пројекте. За словачку изричито каже да нема довољно информација и да тек треба проверити евентуалну везу. Процењује да би три такве листе могле донети 10–12 мандата и да би усмеравање око 100.000–150.000 бирача власти ка њима могло променити постизборну рачуницу. Говори и о могућим моделима са 15 или укупно 20 мањинских мандата. Не представља их као резултате избора.

Излазност и сарадња: „Престанимо да нападамо једни друге“

Златановић упозорава да власт, по његовој оцени, користи истраживања, маркетинг и вештачку интелигенцију за велики број изборних сценарија. Зато сматра да опозиција не може наступати само емотивно, него мора разумети механизме расподеле мандата.

У другом примеру 20 места припада мањинским листама, а СНС и студенти деле преосталих 230. Каже да би студентима за самосталну већину требало 126 према 104 мандата друге стране. Тај однос у разговору описује као „25 одсто више“; аритметички је 126 у односу на 104 око 21 одсто више. Његова суштинска порука је да мала предност у гласовима није исто што и самостална већина, али за конкретан исход неопходан је стварни прорачун изборне расподеле.

Сматра да власт настоји да продуби јаз између студената и других опозиционих листа, онемогући сарадњу и смањи излазност. Помиње излазност изнад 65 одсто као процену коју тек треба подробније анализирати, а не као доказану границу победе.

„Престанимо да нападамо једни друге, нападајмо Вучића само“, гласи његов завршни апел. Гладовић најављује прилог о повредама изборног процеса и могућој кривичној одговорности, који би допунио његову анализу.

Завршна порука: глас по савести и јавност на лицу места

Гладовић позива што више људи да изађу и гласају по сопственој савести, мислећи на будућност деце и унука. Помиње и савет са друштвених мрежа о фотографисању захтеваног избора и накнадном мењању ознаке на листићу.

Она позива публику да подржи канал коментаром, лајком и праћењем и изражава наду да ће се 26. октобра видети „у слободној Србији“. Златановић завршава поруком подршке студентима и свима који се супротстављају власти, уз наглашавање Косова и Метохије као дела Србије.

Од спорног контакта на капији до питања будуће парламентарне већине, саговорници разговор повезују једном поруком: траже да чињенице, снимци и јавна питања остану доступни грађанима. Србин.инфо најављује да ће и изборна дешавања пратити на терену, уз подршку публике и техничке услове које су описали.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић