Pročitaj mi članakPatrijarh Porfirije u Pećkoj patrijaršiji služio Liturgiju danas, 11. aprila, na Veliku subotu: Srpske svetinje na Kosovu i Metohiji – vekovni bastion pravoslavlja pod albanskom pretnjom prisvajanja i uništenja!
На Велику суботу 11. априла 2026. године, Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је Свету литургију у Пећкој патријаршији – древном седишту Српске православне цркве. Са њим су били Срби и сви православни верници са Косова и Метохије, монахиње на челу са игуманијом мати Харитином, игуман манастира Светих Архангела код Призрена отац Михаило, пећки свештеници и представница Канцеларије за КиМ Милена Парлић. Патријарх се притом и поклонио моштима својих претходника.
У беседи, Патријарх Порфирије је истакао дубину Христовог силаска у ад: „Она није апстрактна, уопштена категорија него израз љубави живога Бога који свакога воли од нас и који улазећи у саму матицу смрти, у сам ад, обеснажује оно што је наш једини суштински непријатељ, а то је смрт. Она је истовремено повезана и са грехом и са ђаволом… Не због тога што је Њему требало, јер је Он господар и живота и смрти, него зато што је то било потребно нама људима, свакоме од нас, свакоме човеку.“
Патријарх ће у недељу 12. априла, на Васкрс, поново служити у Пећкој патријаршији, а на Васкршњи понедељак у манастиру Високи Дечани – као и прошле године.
Пећка патријаршија – срце СПЦ још од 1346. године
Пећка патријаршија није обичан манастир. Године 1346, за време цара Стефана Душана, Српска архиепископија уздигнута је на ранг Патријаршије, а седиште јој је постала Пећ – духовни и административни центар српског православља. Ту су столовали српски патријарси све до 1766. године када су Османлије укинуле Патријаршију. Обновљена је 1920. године под патријархом Димитријем са пуном титулом „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Од тада па до данас Пећка патријаршија остаје симболичко и духовно седиште СПЦ, место где се патријарси крунишу и где се чувају мошти светитеља и претходника.
Зашто се Метохија зове Метохија?
Име Метохија (од грчке речи metochion – манастирско имање) није случајно. Овај део Косова и Метохије, питома равница око Призрена, Пећи и Ђаковице, био је у средњем веку богат манастирским поседима – метосима. Хиљаде хектара земље припадало је српским манастирима и црквама, што је ово подручје учинило духовним и економским центром српске државе и Цркве. Метохија је, дакле, дословно „земља манастирских имања“ – српска света земља у правом смислу речи.
Српски православни храмови на КиМ
На Косову и Метохији налази се преко 1.300 српских православних храмова и манастира – од средњовековних задужбина Немањића до каснијих. Четири најзначајнија – Пећка патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница – налазе се на УНЕСКО-вој листи светске баштине као „Средњовековни споменици на Косову“. Ови споменици представљају врхунац византијско-романске црквене културе и Палеологовог ренесансног стила, са фрескама које сведоче о српској духовности, историји и идентитету.
Нажалост, ове светиње нису само предмет вере – оне су мета систематских напада. Од 1999. године уништено је или оштећено преко 150 српских цркава и манастира. После погрома 2004. године, када су Албанци запалили десетине храмова, стратегија се променила: уместо отвореног уништавања, све чешће се примењује културни ревизионизам и покушаји присвајања. Албанска страна покушава да „албанизује“ Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу и Богородицу Љевишку – тврдећи да су то „албански“ споменици или да немају везе са Србима. То је део шире стратегије брисања српског историјског присуства и промене културног идентитета покрајине.
Патријарх Порфирије својим боравком у Пећкој патријаршији шаље јасну поруку: српске светиње на Косову и Метохији нису напуштене. Оне су живе, оне су српске и оне су православне – без обзира на све покушаје да се оне отму, преименују или униште.
Закључак и позив
Док Патријарх Порфирије са народом дочекује Васкрс у древној Пећи, цео српски народ треба да схвати: одбрана Косова и Метохије почиње од одбране ових светиња. Оне нису само камен и фреске – оне су доказ да смо ми овде били пре Албанаца, пре Османлија и да ћемо овде остати докле год траје вера у Васкрслог Христа.
