У Републици Србији смо прославили наш званични државни празник „Дан помирења“. Зашто ми Срби међу не тако много државних празника када се на ради (а ту не спада Видовдан) изабрасмо 11. новембар? Зато што су нас на то масони натерали!
На овај дан 1918. године су у жељезничком вагону, а који је био на граници између Француске и Немачке су делегације ових земаља потписале, како неко зове примирје, а како па неко други сматра капитулацију. Да га назовемом „примирје“ су у 17:30 подписале ове стране, али су објавиле да је то било у 11 сати. Данас у многим земљама тад сви стану минут у знак погинулик у Великом рату. Потписници са обе стране су били масони који су се окупили у паници да ће у Немачку да уђу бољшевици, а бојазан је била сасвим оправдана. Да би показали свој траг наместили су да се споје три пута 11, у 11 сати 11ог дана, 11ог месеца , то кад се сабере је 33, масонски заштитни број и највиши степен у ложи усавршавања, Велики инспектор.
Недавно је у Београду обележена са гостима из света стогодишњица великог масонског скупа у Београду 1926. године, највећег окупљања масона између два рата. Са тог скупа је најзанимљивије да су се први пут после примирја поново срела иста браћа из вагона, овога пута уз чврсти братски загрљај и договор за нови рат.
У то истом вагону где је потписано „примирје“ је Вођа Трећег Рајха натерао поражене и понижене Французе да потпишу своју безусловну капитулацију, освета немачког војника са западног фронта. После потписивања капитулације вагон је ритуално спаљен.
Масони воле да неке датуме који су њихови прогурају за празник који слави цео свет. Прво је то урађено са првим мајем, даном оснивања Илумината, а који са сада слави као неки Дан рада, и код нас врло популаран, чак од комуниста нађен и као замена за Ђурђевдан. Овај Дан примирја иста прича, датум важан искључиво француским и немачким масонима се проглашава за празник у Европи, Србија одавно бескичмена и корумпирана од газди добијају задатак да и ми овде тај дан славимо.
Ова прослава зато нема са нама Србима никакве везе. Наш јуначки војник је у крвавим опанцима прегазио Албанију, а онда од Солуна стигао пред Будим где су их зауставиле савезници да не био разрушили Беч.
Епопеја рата и тешког страдања у Великом рату мора да се вечито памти у нашем народу и сигурно треба да имамо и државни празник на који да ћемо да одемо на парастосе у свим црквама и да запалимо свеће за све бројне жртве овога Великог рата, али да за то преузмемо од Европе масонски празник је срамота, а и грех прама онима који су празник и више него заслужили.
Аутор: Предраг Вучинић, Борба за истину
